Сажетак
Ерик Бернам Хејр био је пионирски мисионар Седмодневних авантиста међу Каренским народом источне Бурме и један од највољених приповедача авантизма двадесетог века. Рођен у Хоуторну, Викторија, Аустралија, 12. октобра 1894. године, други син пионирског аустралијско-адвентистичког свештеника Роберта Хејра и његове супруге Хенријете, Ерик се школовао у Ејвондејлу, оженио се Агнес Фултон (ћерком пионирског мисионара Џ. Е. Фултона) 24. јуна 1915. године и три месеца касније отпловио за Бурму. Од 1915. до 1934. године — и поново кратко 1941–1942. — породица Хејр радила је међу Каренима у Камамаунгу на реци Салвин, савладала каренски језик до нивоа какав ниједан испитивач раније није видео, основала дувачки оркестар каренских дечака, покренула диспанзере и била сведоци првог крштења каренских адвентиста. Од 1946. до 1962. године Ерик је служио у Одељењу за суботњу школу Генералне конференције, заговарајући духовни рад са децом. Преминуо је у Вашингтону, Д.Ц., 1. јуна 1982. године, у својој осамдесет осмој години.
Од Хоуторна до Авондела (1894–1915)
Према чланку Лестера Дивина у Енциклопедији седмодневних авантиста, Ерик Бернхам Хејр је рођен у Хоуторну, Викторија, Аустралија, 12. октобра 1894. године, као други син пастора Роберта Хејра и његове супруге Хенријете. Његово најраније школовање било је у школи Фицрој у Мелбурну, где је закључио доживотно пријатељство са Ројем Аланом Андерсоном. Дипломирао је мисионарски курс на Авондејлу 1911. и библијско-академски курс 1913, служио је као вођа шатора за Е. Б. Руджа и Харолда Лукенса у Порт Пирију 1911, а затим се придружио Џ. В. Кенту и Џ. Х. Вудсу у шаторској кампањи у Ричмонду. До јуна 1914. био је уписан на курс за медицинске сестре у Сиднејском санаторијуму. На посебном заседању Комитета Аустралазијске унионске конференције, одржаном од 8. до 22. јуна 1915, именован је за мисионара у Бурму. 24. јуна 1915. — само неколико дана након именовања — оженио се Агнес Фултон, ћерком пионира мисионара на јужном Пацифику и у Азији Џ. Е. Фултона. Агнес је рођена у Бишопу, Калифорнија, 9. новембра 1893. године.
Каренима салвинске регије (1915–1934)
Херови су напустили Сиднеј и отпутовали за Бурму у четвртак, 23. септембра 1915. године, а по доласку су прве две године посветили учењу језика и успостављању медицинског рада. Према ЕСДА, обоје су на испитима из каренског језика имали преко деведесет процената; испитивач је Ерику рекао да је добио највише оцене од свих мисионара које је икада испитао. Ерик, даровити музичар, прикупљао је дуваљке на посетама црквама широм Аустралије и Новог Зеланда и основао каренски дувачки оркестар који је постао карактеристична црта мисионарског рада.
Херови су се населили у Камамаунг на реци Салвин у североисточној Бурми, близу границе са Сијамом (Тајланд). Према ЕСДА, прве три године обележило је дубоко разочарење и ниједно крштење; први преобраћеник из народа Карен крштен је у четвртој години, након чега је рад стално растао. Њихова најстарија ћерка Розалинд Агнес умрла је 23. јуна 1917. године, свега деветнаест дана након рођења, и сахрањена је на протестантском гробљу у Рангоону. У Бурми су им се родила још четири детета — Ајлин Нита, Леонард, Верна Меј и Питер. 1919. године Ерик је рукоположен у еванђелистичку службу на састанку дивизије у Ранчију, Индија, од стране Агнесinhoг оца Џ. Е. Фултона, тадашњег председника Јужноазијске дивизије.
Ба Тве — Каренски дечак који није хтео да се моли
Књига "Сестра Вајт" А. В. Спалдинга сачува причу о једном од најзапамћенијих каренских обраћеника породице Хејр — младом човеку по имену Ба Тве, чије је обраћење црква памтила генерацијама. Уводни пасус Спалдинга: "У Бурми, која је далеко преко океана, близу Индије, био је један каренски дечак. То дете се звало Ба Тве. Живео је са својим народом дубоко у џунгли и није знао ништа о Исусу. Али у ту земљу стигла је група мисионара и отворила школу за каренске дечаке и девојчице и младе људе у Ох Даву. И Ба Твеов отац послао га је у ту школу" (Сестра Вајт, стр. 109, ст. 1).
Према Спалдингу, Ба Тве у почетку није желео да се изјасни ни као хришћанин ни као будиста, па се једноставно називао незнабошцем — чак и након што је почео да воли суботу, да пева Исусове песме и да учи стихове из Библије. Онда једног лета код куће, док је чувао два оца његових бивола, заспао је, биволи су се одлутали, и он се попео на дрво да их тражи. Тамо му је мали глас (према Спалдинг-овом приповедању) рекао да се помоли Богу да их пронађе. Након борбе са самим собом, он се помолио; биволови су се појавили блејући испод самог његовог дрвета.
Промена у његовом животу била је потпуна. Спалдинг бележи његов повратак у школу: "Тако се Ба Тве вратио у школу. И сада је рекао брату Хејру, и свим наставницима и свим ученицима, да је он хришћанин, јер му је Бог управо тако говорио. И он је растао, као дечак Исус, у мудрости и висини и у благодати код Бога и људи. Остао је у школи све док је није завршио, и сада је био висок, крупan дечак, стар петнаест година или више" (Сестра Вајт, стр. 111, ст. 4).
Према Спалдигу, када је Ба Тве завршио школовање, затражио је дозволу од оца да оде у брдске крајеве и учи дивље Каренце о Исусу, и отац му је то дозволио. Спалдигов запис о одласку: "Ба Тве је пребацио врећу пиринча преко рамена и понео на леђа торбу са једноставним лековима. И упутио се у брдске крајеве Карена. Дуго се ништа није чуло о њему" (Сестра Вајт, стр. 111, ст. 7). Када је коначно његов старији брат кренуо да га доведе кући, вратио се са извештајем да Ба Тве лечи болести, учи људе како да живе и показује деци слике и приповеда им приче из књиге о свом Исусу.
Одмор и повратак (1934–1942)
Према ЕСДА, након осамнаест година на Салвину, породица Хејр је 1934. године позвана да се пресели у Конференцију Северне Калифорније; делимично је разлог за пресељење била потреба за помоћ њиховој ћерки Верни Меј, која је била тешко глува. Отишли су из Бурме 12. априла 1934. године, остављајући иза себе успостављену каренску цркву од 122 члана и осам суботњих школа са укупно 340 чланова. Ерик је служио као мисионарски волонтер и секретар Шабатске школе у Северној Калифорнији, а затим као секретар Шабатске школе Конференције Јужне Калифорније у Глендејлу.
1941. године — само неколико месеци пре него што је рат обузео Пацифик — породица Хејр прихватила је именовање за повратак у Бурму, овог пута у Рангон. Јапанска инвазија на Бурму 1942. године приморала их је на евакуацију: Агнес и деца су отпутовали паробродом за Индију, док су Ерик и неколико сарадника побегли копненим путем кроз непријатељску територију. Након онога што се у "Lest We Forget" и адвентистичком сећању памти као "мноштво опасности и чудесних спасавања", поново се придружио породици и Харови су се вратили у Америку.
Године у Генералној конференцији (1946–1982)
Према подацима ESDA, Ерик је именован за вођу Одељења за омладину Јужнокалифорнијске конференције, затим за директора Суботње школе Пацифичке унијске конференције, а на седници Генералне конференције 1946. године позван је да служи као помоћник секретара Одељења за Суботњу школу Генералне конференције " " — положај који је заузимао до пензионисања 1962. године. Током тих година посвећивао је посебну пажњу улози суботње школе у развоју деце и хришћанском обликовању; његов рад је био претеча савременог Одељења за дечје службе. Убрзо након његовог именовања, његова најстарија преживела ћерка Ајлин, која је тада била на одмору од мисионарске службе у Индији са супругом Иваном Хигинсом и њиховим двема ћеркама, погинула је у саобраћајној несрећи код Ван Хорнеа у Тексасу.
Смрт (1982) и наслеђе
Ерик Хејр је умро у Вашингтону, Д.К., 1. јуна 1982. године, у осамдесетседмој години. Агнес је умрла у Беријен Спрингсу, Мичиген, 25. априла 1983. године, у својој деведесетој години. Према ЕСДА, Ерик Хејр је написао тринаест књига — укључујући "Приче из џунгле", "Благо опсенуте пагоде", "Приче о пухама", "Ставите Бога на прво место", "Џиновске зграде", "Заштићен од проклетства" и "Паметна краљица" — и снимио стотине дечјих прича које су обликовале две генерације адвентистичке деце учењима која је првобитно проповедао каренској деци у Салвину.