Сажетак
Фердинанд Ентони Штал, зван Фернандо у Латинској Америци, био је пионирски мисионар Седмодневних авантиста међу домородачким народима Андите и Горњег Амазона. Заједно са супругом Аном Кристином Карлсон Штал (1870–1968), служио је три непрекинуте деценије мисионарског рада — у Боливији (1909–1911), међу ајмарама и кечуама у висоравнима око језера Титиказа у Перуу (1911–1918), столицу Перуа и језеро Титикаку поново (1920–1921), Ашанинке и Јанеше из Шуме Бров у централном Перуу (1921–1927), и басен Амазона у Икитосу (1927–1939). Рођен у Пентвотеру, Мичиген, 3. јануара 1874. године, Штал је био немачко-амерички држављанин који је оца изгубио у детињству, са десет година побегао од злостављајућег очуха, упознао своју супругу, рођену у Шведској, у ресторану у Милвокију, крштен 1901. године и обучаван у санаторијуму у Бетл Крику. Преминуо је у Оровилу, Калифорнија, 30. новембра 1950. године, у својој седамдесет седмој години.
Од Пентвотера до Бетл Крика (1874–1909)
Према чланку Глудер Квиспе у Енциклопедији седмодневних адвентиста, Фердинанд Штал је рођен у Пентвотеру, Мичиген, 3. јануара 1874. године, немачког порекла. Његов отац је умро када је имао осам месеци; очух га је толико сурово злостављао да је са десет година побегао . Упознао је Ану Кристину Карлсон — рођену 22. новембра 1870. у Вексијару, Шведска, која је емигрирала у Минеаполис 1886. — у ресторану у Милвокију где је радила као конобарица. Венчали су се 5. августа 1894. Око 1900. године почели су проучавање Библије са Емом Томпсон Андерсон (тада именованом за Кину), наставили са Џејмсом Кампбелом из адвентистичке цркве у Милвокију и крштени су од стране О. Ц. Годсмарка у марту 1901. године. Фердинанд је похађао курс неге у Медисону, Висконсин, а затим завршио мисионарску обуку за негу у санаторијуму у Батл Крику; пар је потом водио филијалну клинику санаторијума у Батл Крику у Кливленду, Охајо, где је Ана завршила обуку и где им се родило друго дете, Валас.
Пријављујући се добровољно за "најтеже место" (1909)
Према ЕСДА, Штал је написао Елен Вајт молећи да буде послат "на најтеже место на свету" — наводећи Мадагаскар као прву опцију и "Инка Индијанце Јужне Америке" као другу. Елен Вајт му је наложила да присуствује седници Генералне конференције 1909. године у Вашингтону, Д.К. (13. мај – 6. јун 1909). На тој седници супружници Штал су прихватили предлог председника Јужноамеричке дивизије Џ. В. Вестфала да уђу у Боливију, платили сопствени превоз и 26. јуна 1909. отпловили из Њујорка са своје двоје деце за луку Молендо у Перуу. Из Моленда су наставили железницом и паробродом до Арекипе, Пуна и Ла Паза — путовање од двадесет дана.
Боливија и ајмари језера Титикака (1909–1918)
Билтен Генералне конференције из 1913. године бележи тренутак када је његов рад прешао из Боливије у Перу: "Једна од занимљивих карактеристика наше уније јесте рад међу Индијанцима на обали језера Титиказа. На путу ка последњој Генералној конференцији, имао сам прилику да разговарам са неколико Индијанаца који су почели да држе седму заповест" (General Conference Bulletin, 29. мај 1913, стр. 184, ст. 2).
Исти пасус бележи брз раст: "У то време брат Ф. А. Штал је послат да ради у Боливији. Али интересовање међу Индијанцима и потражња за помоћи били су такви да је ускоро сматрао да већину свог времена посвети овом послу, и он је брзо растао, тако да сада имамо цркву са преко шездесет чланова, а многи други држе себату или су дубоко заинтересовани. Ово је тим занимљивије због чињенице да је то практично први плод протестантског напора међу потомцима Индијанаца из чувеног Инкинског царства" (General Conference Bulletin, 29. мај 1913, стр. 184, ст. 2).
Стелова лична порука са терена, послата на истој сесији 1913. године: "Драга браћо на Конференцији, поздрав од нас радника у Боливији и благослов од Господа вама" (General Conference Bulletin, 27. мај 1913, стр. 160, ст. 6).
Прогон и Отпор
Билтен Генералне конференције из 1913. године бележи насилан отпор са којим се дело суочило: "Браћа на овом месту су храбра. Постоји неколико цркава у Перуу, и неки веома ревносни верници. Дело међу Индијанцима у унутрашњости је процватало, а црквене власти су се покренуле. Само неколико дана пре него што сам дошао у Лиму, на мом путу овде, бискуп је дошао са двеста Индијанаца да нападне нашу мисију на језеру Титикака. Ушли су у нашу капелу, скинули карте са стиховима са зида, газили неке од наших индијанских браће и бацили друге у затвор на осам дана" (General Conference Bulletin, 1. јун 1913, стр. 211, ст. 22).
Књига Џејмса Р. Никса "Страст, сврха и моћ" бележи и трошкове рада и Сталов сопствени самоумањујући хумор: "Старешина Фернандо Стал је далеко најпознатији адвентистички мисионар у Перуу. Верска слобода тада у Перуу није била позната. Људи који су прихватили адвентистичку поруку били су прогоњени, као и сам старешина Штал" (Страст, сврха и моћ, стр. 149, ст. 2).
Извештај Билтена о последицама које је велика надморска висина имала на Стахлово тело: "Брат Стахл је радио на тако великој надморској висини да су му се плућа, чини се, увећала до те мере да озбиљно ометају слободно деловање срца. Јасно је да неко други мора на неко време заузети његово место како би добио промену" (Билтен Генералне конференције, 1. јун 1913, стр. 212, ст. 1).
"Не бојим се да умрем" — Марија са језера Титикака
Најпознатији одломак из Билтена за 1913. годину о мисији Стал, пренет из посете коју је Џ. В. Вестфал претходне зиме имао станици на језеру Титиказа, налази се у истом пасусу: "Брат Стал нам је испричао о младој индијанској девојци, Мари, која је била редовна посетилацка састанака, бистра девојка слатка лица. Сестра Стал се надала да ће је обучити за медицинску сестру и сарадница. Изненада Мари престаде да долази. Прошао је један суботњи дан, па други. Ни суботом ни радним даном није долазила у мисију, на том путу од девет миља од своје куће у селу. Тада су брат и сестра Штал отишли у село да сазнају шта је спречило Марију; јер су је пријатељи све време покушавали убедити да не долази. Нашли су је у малој колиби, како умире од великих богиња. Успела је да их препозна. Желела је да отпевају једну од химни које су се певале у мисији. И тако су у малој колиби отпевали једну од химни царства, а Мари, са испуцалим и надувеним уснама, покушавала је да им се придружи" (Билтен Генералне конференције, 2. јун 1913, стр. 226, ст. 4).
Маријино последње сведочанство, у истом пасусу: "Тако ми је драго што сте дошли у Перу. Знам да ћу умрети, али се не бојим смрти. Пре него што сте дошли, плашила бих се; сада се не бојим; јер знам да ће ме Исус узети када дође" (General Conference Bulletin, 2. јун 1913, стр. 226, ст. 4).
Шума Бров, Икитос и Ашанинка (1921–1939)
Према ESDA, након одмора 1918. и кратког служења у Лими 1920–1921, Сталови су се у јулу 1921. упутили у Бров Форест у централном Перуу, оснивајући мисионарску станицу Метраро међу Ашанинкама и Јанешама. Од 1927. године па надаље били су пионири адвентистичког рада у горњем сливу Амазона, насељавајући се у Икитосу, где је Ана отворила мали домовиште за порођаје који је постао данашња Clínica Adventista Ana Stahl. Придружили су им се Вилијам Шафлер, Хенри и Барбара Вестфал, Рикардо и Георгијана Хајде, као и домаћи радници , Бернабе и Кармен Чавез, Хуан Рамос, Руфино Пачо и пароброд Auxiliadora. Погоршање здравља приморало их је да се 1939. године пензионишу у Парадајзу, Калифорнија.
Прича Џејмса Р. Никса о брату Кондорију
Према књизи Џејмса Р. Никса "Страст, сврха и моћ", рад на северној обали језера Титиказа дао је сведочанство чије је стрпљење оличавало адвентистичку наду: "Око 1923. године старешина Штал проповедао је на северној страни језера Титиказа у Перуу. Браћа Кондори, који је раније дозволио да се на његовом имању изгради мала католичка црква, прихватио је старешину Шталову поруку о праведности по вери и о другом Христовом доласку. Након што је прихватио адвентистичку веру, претворио је своју цркву у седмодневну адвентистичку цркву. Ускоро након тога камена црква је уништена, и брат Кондори је морао да побегне на другу страну језера. Петнаест година касније још увек није могао да се врати кући — једноставно није било безбедно за њега да то учини" (Passion, Purpose & Power, стр. 150, ст. 2).
Смрт (1950) и наслеђе
Према ЕСДА, након кратког рада међу Индијанцима кламат из северне Калифорније у периоду 1939–1940, Штал је био пастор мале цркве у близини свог дома у Оровилу, Калифорнија. Умро је 30. новембра 1950. у седамдесет шестој години. Ана је преживела шеснаест година, умрла је у Парадајзу, Калифорнија, 5. октобра 1968. у деведесет седмој години.
Данас породично име носе Авантистичка клиника Ана Штал у Икитосу и Центар Штал за светску мисију при Универзитету Ла Сијера (отворен 1992); Ашанинке су га за живота звали él nos amaba — "он нас је волео" — наслов који је касније дат биографији Алехандра Булона о његовом раду међу Кампама.