Резиме
Вилијам Милер је био фармер из Нове Енглеске, капетан милиције и лаик баптистичке цркве, кога је Елен Вајт означила као "човека посебно изабраног од Бога да предводи у проповедању Христовог другог доласка" (The Great Controversy, стр. 317, ст. 1). Након петнаест година методичног проучавања Библије након свог обраћења 1816. године, постао је убеђен да пророчанство о 2300 дана из књиге Данила указује на други долазак у његовом сопственом поколењу. Од 1831. године до своје смрти проповедао је ту наду широм Сједињених Држава и Канаде, а покрет који се окупио око његовог проповедања 1844. године постао је колевка Седмодневне адвентистичке цркве.
Рани живот
Милер је рођен 15. фебруара 1782. године у Питсфилду, Масачусетс, "као најстарије од шеснаесторо деце, од којих је петоро било синова, а једанаесторо ћерки" (Силвестер Блис, Мемоари Вилијама Милера, стр. 2, ст. 3). Када је Вилијам имао четири године, отац је преселио породицу у погранични крај између Вермонта и Њујорка који је "био готово ненасељена дивљина" и који ће касније бити назван Лоу Хамптон, Њујорк (Блис, Мемоари Вилијама Милера, стр. 7, ст. 3). Иако је формално школовање било оскудно, много је читао, водио је детаљне дневнике и оженио се Луси Смит 1803. године.
Када су Сједињене Државе 18. јуна 1812. године објавиле рат Британији, Милер је већ био капетан државних добровољаца у Вермонту; "његова капетанска комисија је датована" дан након што је акт државне владе одобрио формирање јединице (Блис, Мемоари Вилијама Милера, стр. 31, пар. 7). Служио је током кампање код Платсбурга и вратио се кући 1815. године.
Преобраћење (1816)
Пре рата Милер се удаљио од евангелистичке вере своје мајке. Елен Вајт је јасно сажela тај период: "Удруживањем са овим људима, Милер је био наведен да усвоји њихова схватања" (Velika borba, стр. 318, ст. 1). Она је у истом пасусу додала да је "Међутим, он наставио да заступа ова гледишта око дванаест година. Али у тридесетчетвртој години Свети Дух је утиснуо у његово срце осећај његове ситуације као грешника" (The Great Controversy, стр. 318, ст. 1). Сам Милер је описао ту агонију: "Потпуно уништење било је хладна и ледена мисао, а одговорност сигурна пропаст за све. Небеса су била као бакар над мојом главом, а земља као гвожђе под мојим ногама" (The Great Controversy, стр. 318, ст. 2). Исти пасус се завршава речима: "Туговао сам, али без наде" (The Great Controversy, стр. 318, ст. 2).
Његово обраћење догодило се 1816. године кроз визију Христа која му је открила Свето писмо. Записао је:
Видео сам да Библија заиста открива управо таквог Спаситеља каквог сам требао; и био сам збуњен како неинспирисана књига може развити принципе тако савршено прилагођене потребама падалог света. Био сам приморан да признам да Писмо мора бити откривење од Бога. Постало је моја радост; и у Исусу сам нашао пријатеља. Спаситељ ми је постао најдражи међу десет хиљада; а Писма, која су раније била мрачна и противречна, сада су постала светиљка за моје ноге и светлост за мој пут. Мој ум се смирио и задовољио. Пронашао сам Господа Бога као Скалу усред океана живота. Библија је сада постала моје главно проучавање, и могу истински рећи да сам је претраживао с великом радошћу. Сазнао сам да ми никада није речено ни половина.
(Велика борба, стр. 319, ст. 2)
Проучавање Библије и пророчко откриће (1816–1831)
Две године је Милер оставио по страни све коментаре и "поређивао стих са стихом уз помоћ маргиналних референци и конкорданса" (Велика борба, стр. 320, ст. 1). Наставио је са тим наредних тринаест година. Елен Вајт је потврдила натприродну помоћ коју је добио: "Карика за кариком ланца истине награђивала је његове напоре, док је корак по корак пратио велике линије пророштва. Анђели небески су усмеравали његов ум и отварали Свето писмо његовом разумевању" (The Great Controversy, стр. 320, ст. 2). Она је такође написала да је "Бог усмерио ум Вилијама Милера ка пророштвима и дао му велику светлост о књизи Откривења" (Early Writings, стр. 231, ст. 1). Применивши принцип "дан за годину" на Даниел 8:14, закључио је да ће 2300 пророчких дана истећи око 1843. или 1844. године.
Јавно служење (1831–1844)
Милер се одупирао уверењу да треба јавно да проповеда ту поруку. Први пут је своја уверења објавио 1831. године у "Вермонт Телеграфу", баптистичком листу у Брендону, и "први пут је јавно говорио о тој теми 1832. године" (Џон Н. Лафборо, Велики покрет другог доласка, стр. 120, ст. 4). Извештај Елене Вајт почиње истом сликом невољног фармера позваног са својих њива:
Бог је послао Свог анђела да утиче на срце једног земљорадника који није веровао у Библију, да га наведе да истражи пророчанства. Анђели Божји су више пута посетили тог изабраника, да упуте његов ум и отворе му разумевање пророчанстава која су увек била мрачна Божјем народу.
(Рани списи, стр. 229, ст. 1)
Она је описала његов улазак у службу језиком који га ставља поред великог претходника Христа: "Са дрхтањем је Вилијам Милер почео да открива народу тајне царства Божијег, водећи своје слушаоце кроз пророштва до другог доласка Христа ( ). Сваким напором је добијао снагу. Као што је Јован Крститељ проповедао прво долазак Исуса и припремао пут за Његов долазак, тако су Вилијам Милер и они који су му се придружили проповедали други долазак Сина Божијег" (Early Writings, стр. 229, ст. 2).
Карактер његовог проповедања осликан је у њеном сећању на састанке које је слушала као тинејџерка у Мејну: "У марту 1840. године Вилијам Милер је посетио Портланд у Мејну и одржао свој први низ предавања о другом доласку Христа. Ови предавања изазвала су велико узбуђење, а хришћанска црква у Каско улици, коју је користио господин Милер, била је препуна дан и ноћ" (Сведочанства за цркву, том 1, стр. 14, ст. 1). А о његовом држању у суочавању са противљењем написала је: "Анђели Божји пратили су Вилијама Милера у његовој мисији. Био је чврст и неосвојив, храбро проповедајући поруку поверену његовој бризи" (Рани списи, стр. 232, ст. 1).
Милер је водио своју књигу рачуна. Након путовања по Масачусетсу које се завршило у Лину у јуну 1839. године, записао је у свој меморандум: "Тако се завршава моје путовање по Масачусетсу, са укупно осам стотина предавања од 1. октобра 1834. до 9. јуна 1839. – четири године, шест месеци и девет дана" (Блис, Мемоари Вилијама Милера, стр. 137, ст. 1). До краја своје службе могао је да забележи са тихим изненађењем: "Сада сам одржао, од 1832. године, три хиљаде двеста предавања" (Блис, Мемоари Вилијама Милера, стр. 254, ст. 2).
Удруживање снага са Џошуом В. Хајмсом (1839–1840)
Повезаност која је претворила Милерове регионалне пробуђења у национални покрет настала је крајем 1839. године. Блис бележи: "11. новембра господин М. започео је низ предавања у Ексетеру, Н. Х., који је трајао до 19. "На 12. новембра тамо је била у току конференција Хришћанске везе, и они су сви заједно позвали господина Милера" (Блис, Мемоари Вилијама Милера, стр. 139, ст. 2). На тој конференцији Милер је упознао свог будућег издавача: "Баш при тој прилици упознао је старешину Џошуа В. Хајмса, тадашњег пастора цркве на Чардон-стриту у Бостону. Старешина Х. је 19. октобра написао господину М. позивајући га да одржи низ предавања у својој капели. Сада је обновио позив и добио обећање за низ предавања у децембру" (Блис, Мемоари Вилијама Милера, стр. 139, ст. 3).
Бостонски курс је почео неколико недеља касније: "Стигао је у Бостон 7. децембра, а од 8. до 16. држао је предавања у капели на улици Чардон – свој први низ предавања у том граду" (Блис, Мемоари Вилијама Милера, стр. 139, ст. 4). Милеров трећи бостонски курс, у фебруару 1840, био је тренутак када је рођено адвентистичко издаваштво. Блис пише: "Од 8. до 29. фебруара господин М. је одржао свој трећи курс предавања у Бостону, у капели Марлборо и на другим местима, како су се врата отварала. У току ове серије састанака остварена је публикација часописа посвећеног доктрини Адвента" (Блис, Мемоари Вилијама Милера, стр. 144, ст. 1). Сам Милер се сетио преговора: "Током моје посете Бостону зими 1840. године, споменуо сам брату Хајмсу своје жеље у вези са новинама и потешкоће које сам имао у оснивању једних. Он је одмах понудио да покрене лист који би био посвећен овом питању, ако бих мислио да ће тиме бити унапређена ствар истине. Следеће недеље, без претплатника и без икаквог обећања помоћи, он је 20. марта [28. фебруара] 1840. године издао први број Signs of the Times" (Блис, Мемоари Вилијама Милера, стр. 144, ст. 3).
Прва генерална конференција верника у долазак Христа била је заказана за тај октобар. Милер је био одлучан да присуствује, али је на путу оборен болешћу: "У очекивању учешћа на првој генералној конференцији верника у други долазак Христа, која је требало да се одржи 14. октобра 1840. године у Бостону, господин Милер је 8. напустио дом и стигао до Фејрхејвена, Вермонт, око две миље од куће, где је задесио тежак напад тифусне грознице. Поподне истог дана враћен је у Лоу Хемптон. Тако је остао лишен дуго жељене привилегије да се састане са сарадницима у делу којем је био посвећен" (Блис, Мемоари Вилијама Милера, стр. 152, ст. 4).
До пролећа 1841. Милер је могао да измери обим свог проповедања. Након предавања у Лоуелу, он је израчунао да је од 1. октобра 1839. "прешао четири хиљаде пет стотина шездесет миља и одржао шест стотина двадесет и седам предавања, у просеку по сат и по, што је довело до око пет хиљада надидајућих обраћења" (Блис, Мемоари Вилијама Милера, стр. 157, ст. 1).
Разочарања (1843–1844)
Милер је у почетку очекивао долазак у оквиру јеврејске године која је трајала од 21. марта 1843. до 21. марта 1844. Када је тај датум прошао, признао је погрешну процену, али није одустао од поверења у пророчанство. О покрету седмог месеца, који је одредио 22. октобар 1844. као дан, написао је, "Ја, стога, нисам имао заједницу са тим покретом све до отприлике две или три недеље пре 22. октобра, када сам, видевши да је он постао толико распрострањен, и с обзиром на то да је био у вероватном временском периоду, био убеђен да је то дело Божје, и осећао да бих, ако би прошло, био више разочаран него што сам био у своје прво објављено време" (Блис, Мемоари Вилијама Милера, стр. 330, ст. 1). Датум 22. октобар је, по старијем караитском рачунању, одговарао десетом дану седмог јеврејског месеца — Дану помирења (Лафборо, Велики покрет другог доласка, стр. 109, ст. 1).
Последње године и смрт
Милер је наставио да се нада скором повратку Христа, али није прихватио поруку трећег анђела из Откривења 14, коју су његови саверујујући касније повезали са суботом и небеским светилиштем. Елен Вајт је добила визију његове последње борбе: "Моја пажња је тада била усмерена на Вилијама Милера. Изгледао је збуњено и био је сагнут од бриге и невоље за свој народ" (Early Writings, стр. 257, ст. 1). Она је наставила у истом пасусу: "Човечански утицај је био употребљен да га држи у тами и да задржи његов утицај међу онима који су се супротстављали истини" (Early Writings, стр. 257, ст. 1). На следећој страници је додала: "Да је Вилијам Милер могао да види светлост треће поруке, многе ствари које су му се чиниле мрачним и тајанственим биле би објашњене" (Early Writings, стр. 258, ст. 1).
Након месеци проведених у кревету, Милер је умро у свом дому у Лоу Хамптону: "У три сата поподне 20. децембра 1849. године мирно је заспао" (Еверетт Н. Дик, Оснивачи поруке, стр. 65, ст. 3). Последње речи пророка Данила биле су уклесане на његовом надгробном споменику: "А ти иди својим путем до краја, јер ћеш се одморити и стати на свом делу у дан последњи" (Блис, Мемоари Вилијама Милера, стр. 383, ст. 3).
Размишљање Елен Вајт о његовом животу и смрти јесте завршна реч коју адвентистички читаоци најчешће памте:
Мојсије је погрешио када је требало да уђе у Земљу Обећану. Тако сам и ја видела да је Вилијам Милер погрешио када је требало да уђе у небески Канаан, дозволивши да његов утицај оде против истине. Други су га на то навели; други ће за то морати да одговарају. Али анђели чувају драгоцени прах овог Божјег слуге, и он ће изićи на звук последње трубе.
(Рани списи, стр. 258, ст. 2)