Сажетак
Алонзо Тревијер Џонс је, заједно са Елетом Џ. Вагонером, био један од двојице гласника које је Бог подигао да донесу поруку праведности по вери Седмодневној адвентистичкој цркви на Генералној конференцији у Минеаполису 1888. године. Покрштени наредник америчке војске у Вала Вали, Вашингтон, 1874. године, Џонс је постао евангелиста, уредник American Sentinel, уредник Review and Herald (1897–1901), пионир адвентистичког заговорника верске слободе и један од најутицајнијих проповедника Адвентистичке цркве крајем деветнаестог века. Елен Вајт га је више пута бранила као носиоца "небески послане поруке" и "најдрагоценије поруке" трећег анђела. Умро је 1923. године у седамдесет трећој години живота.
Од војске до суботе (1850–1875)
У књизи "Да не заборавимо" Штајнвега забележени су Џонови подаци о рођењу и војним годинама: "Џонс је рођен у Охају 21. априла 1850. (неки аутори наводе 26. априла)." (Lest We Forget, ch. 159, p. 326, ¶ 3). У истом пасусу се додаје: "Његово рано детињство и младост су практично непознати. Ова биографија почиње анегдотом која се догодила када је Џонс служио у Војсци Сједињених Држава, стациониран у Форту Вала Вала, Вашингтон" (Lest We Forget, ch. 159, p. 326, ¶ 3). Штајнвег додаје: "Алонзо Т. Џонс је пет година служио у Војсци Сједињених Држава. Већи део свог слободног времена провео је проучавајући религијске књиге и своју Библију. Набављао је публикације Седмодневних авантиста и излазио из тврђаве да би присуствовао евангелистичким састанцима које је држао старешина Ајзек Ван Хорн, који је недавно почео да ради у Орегону" (Lest We Forget, гл. 159, стр. 326, ¶ 5).
Штајнвег бележи Јонесово крштење: "8. августа 1874. године, у Вала Вали, Вашингтон, највећем граду на територији, предао се свом Господу у крштењу" (Lest We Forget, ch. 159, p. 326, ¶ 6). Извештај госпође Аделије Ван Хорн, сачуван у истом пасусу, забележио је узвик новог обраћеника: "Мртав за свет, а жив Теби, о Боже мој!" (Lest We Forget, ch. 159, p. 326, ¶ 6).
Брак, служба и уредништво (1877–1887)
Штеинвег бележи следећу фазу: "Џонс је упознао снају старешине Ван Хорна, госпођицу Френсис Е. Патон, и развио посебно пријатељство. 15. априла 1877. године он и Френсис су се венчали." (Lest We Forget, гл. 159, стр. 327, ¶ 8).
У октобру 1877. године формирана је Севернопацифичка конференција. Џонс је служио као благајник; следеће године је рукоположен у свештенство у Орегону. До 1880. био је секретар новоосноване Горње колумбијске конференције. 1885. године Џ. Х. Вагонер га је довео у Pacific Press у Оукленду, Калифорнија, као помоћног уредника часописа Signs of the Times.
Конференција у Минеаполису 1888. и порука праведности по вери
У октобру 1888. године састала се Генерална конференција у Минеаполису. Тамо је Џонс — заједно са Е. Џ. Вагонером — изложио поруку о праведности по вери. Сведочанство Елене Вајт о значењу и извору те поруке сачувано је у њеним Материјалима из 1888. године и у њеним каснијим Рукописним издањима. Из Материјала из 1888. године (како их Штајнвег бира у "Да не заборавимо"): "Старешине Џонс и Вагонер су народу представили драгоцену светлост, али су предрасуде, неверица, завист и злонамерност затвориле врата њихових срца да ништа из тог извора не би пронашло улаз у њихова срца" (Lest We Forget, гл. 168, стр. 376, ¶ 5).
Она наставља, у свом личном сведочењу о извору поруке: "Када је брат Вагонер изнео ове идеје у Минеаполису, то је било прво јасно учење о овој теми које сам чула из људских уста, осим разговора између мене и мог мужа. Рекла сам себи: 'То је зато што ми је Бог то показао у визији, па га ја видим тако јасно, а они не могу да га виде јер им никада није представљено као мени.' И када га је неко други изнео, свака жица мог срца је рекла: 'Амин'" (Lest We Forget, гл. 168, стр. 376, ¶ 6).
Штеинвег бележи Џонсову сопствену делатност одмах након Миннеаполиса. Из истог избора материјала Елен Вајт: "Старешина Џонс је дошао из Бостона и најсвесније је радио за народ, говорећи два, а понекад и три пута дневно. Стадо Божје је било храњено храном која храни душу. Сама порука коју је Господ послао људима овог времена била је изложена у беседама" (Да не заборавимо, гл. 168, стр. 376, ¶ 3).
Следи Еленов конкретни позив Џонсу да прошири свој рад: "Старешина А. Т. Џонс треба да присуствује нашим великим камп-састанцима и да нашем народу и онима ван наше заједнице пренесе драгоцену тему вере и праведности Христове. У овој теми је поплава светлости" (Lest We Forget, гл. 168, стр. 376, ¶ 4).
Одбрана Џонса и Вагонера од стране Елен Вајт (1892–1895)
У писму Урија Смиту од 19. септембра 1892. године, Елен Вајт је изричито навела: "они нису знали да је Бог послао ове младе људе, старешине Џонса и Вагонера, да им пренесу посебну поруку" (Lest We Forget, гл. 168, стр. 377, ¶ 9).
У истом писму она је предвидела и опоменула будућу заблуду одбацивања поруке због било каквог пропуста у гласницима: "Сасвим је могуће да старешина Џонс или Вагонер падну под искушењима непријатеља; али ако би се то догодило, то не би доказало да нису имали поруку од Бога, или да је цело дело које су обавили било грешка" (Lest We Forget, ch. 168, p. 377, ¶ 10).
Њена процена саме поруке је недвосмислена: "Порука коју су нам пренели А. Т. Џонс и Е. Џ. Вагонер јесте порука Божја лаодикијској цркви, и тешко свакоме ко исповеда да верује истини, а ипак не одражава другима зраке које је Бог дао" (Lest We Forget, ch. 168, p. 377, ¶ 11).
У писму из око 1893. године уређењу Review and Herald, она је рекла: "Господ је подигао брата Џонса и брата Вагонера да објаве поруку свету како би припремили народ да стоји у дан Божји." (Lest We Forget, гл. 168, стр. 378, ¶ 13).
У писму W. Ings-у од 9. јануара 1893. године она је сажела утицај Јоновог рада: "Знамо да је брат Џонс преносио поруку овог времена — храну у своје време за изгладнело стадо Божје. Они који не дозволе предрасудама да затворе срце пред небеском поруком, не могу а да не осете дух и силу истине. Брат Џонс је пренео поруку од цркве до цркве и од државе до државе; и светлост, слобода и изливање Духа Божијег пратили су реч" (Lest We Forget, гл. 168, стр. 378, ¶ 14).
У писму О. А. Олсену од 1. маја 1895. године, она је поново сажела: "Господ је у Својој великој милости послао најдрагоценију поруку Свом народу преко старешина Вагонера и Џонса." (Lest We Forget, гл. 168, стр. 378, ¶ 15). Додала је, у истом пасусу: "Ово је порука коју је Бог заповедио да буде дата свету. То је порука трећег анђела, која треба да буде проглашена гласним гласом и праћена изливењем Његовог Духа у великој мери" (Lest We Forget, гл. 168, стр. 378, ¶ 15).
Религијска слобода и Амерички стражар
1887. године Џонс и Вагонер су почели да уређују Амерички стражар, водећи црквени часопис о верској слободи. Штајнвег бележи: "1889. године Џонс је путовао са Елен Вајт, говорећи на камп-састанцима и министарским институтима. Он је био први седмодневни авантиста који је, заједно са Џ. О. Корлисом, говорио пред законодавцима у Вашингтону, Д. К., зарад раздвајања цркве и државе" (Lest We Forget, гл. 159, стр. 328, ¶ 16).
Поглавље из књиге "Да не заборавимо" о проповедању Џонса о "вери Исусовој" сачувао је његов карактеристичан аргумент из његове брошуре из 1888. године "Вечни субот и Господњи дан": "Бог сада позива народ који ће чувати заповести Божје и веру Исусову. Ништа друго неће бити довољно." (Lest We Forget, гл. 161, стр. 335, ¶ 3). И његов карактеристични наговор о односу између вере и послушности: "Да ли ћете послушати Бога? Да ли ћете чувати Божије заповести и Исусову веру?" (Lest We Forget, гл. 161, стр. 335, ¶ 3).
Његова књига "Две републике" из 1891. садржи дугу медитацију о Божијој моралности: "Само Христову моралност могу учинити људе моралним. И ова Христова моралност јесте Божја моралност, која нам се приписује ради Христа; и примамо је вером у Онога који је и творац и довршилац вере" (Lest We Forget, ch. 161, p. 335, ¶ 6).
Уредник часописа Review and Herald (1897–1901)
Штеинвег бележи: "1897. године Џонс је изабран за члана Комитета Генералне конференције. Такође је именован за уредника часописа Review and Herald" (Lest We Forget, гл. 159, стр. 329, ¶ 19). На тој позицији је остао до 1901. године, када се, по свом избору и уз одобрење цркве, вратио на поље евангелистичког рада.
Последње године и смрт (1901–1923)
Џонс је подржао организационе промене Генералне конференције из 1901. године, прихватио је председништво Калифорнијске конференције и наставио свој рад на пољу верске слободе. Порука коју је Елен Вајт сачувала као Божју реч преко њега — јеванђеље праведности по вери — остала је суштина његовог проповедања до краја живота.
Према Енциклопедији седмодневних авантиста (Џефри Росарио), Џонс је умро 1923. године у седамдесет трећој години живота.