Резиме
Мало је личности у раној историји Седмодневних авантиста било тако даровито као Џон Харви Келог. Обучен на Медицинском колеџу болнице Белвју захваљујући личној жртви Џејмса Вајта — који је платио 1.000 долара свог новца за Келогову школарину — служио је као управник санаторијума у Бетл Крику од двадесет четврте године, дужност коју је обављао шездесет седам година. Под његовом управом санаторијум је постао једна од најпознатијих медицинских установа краја деветнаестог века; био је пионир хидротерапије и хируршких техника, заједно са братом Вилом К. смислио је житарице за доручак у облику пахуља, написао бројне књиге о реформи здравља и своју поруку "биолошког живота" пренео америчким председницима и посетиоцима из многих земаља.
Међутим, исти талентовани лекар одступио је од духовних основа дела којим је руководио. Његова књига из 1903. године "Живи храм" заузела је ставове које је Елен Вајт препознала као пантеистичку заблуду. Након две деценије стрпљивог саветовања и попуштања, она је јасно упозорила цркву; он је упозорења одбацио. 1907. године искључен је из заједнице у Табернаклу у Бетл Крику; правна реорганизација из 1908. трајно је извукла Санитаријум из контроле цркве; умро је 1943. године, никада се није помирио.
Рани живот и медицинско образовање (1852–1876)
Према Енциклопедији седмодневних авантиста (Џејмс Л. Хејворд), Џон Харви Келог рођен је 26. фебруара 1852. године у Тајрону, Мичиген, као син Џона Престона Келога и његове друге супруге Ен Џанет Стенли Келог. Његов старији полубрат Мерит Г. Келог похађао је четворомесечни курс на Тралловом хигиео-терапеутском колеџу 1872. године (под охрабрењем Џејмса и Елен Вајт). У новембру 1872. Џејмс и Елен Вајт су послали двадесетогодишњег Џона Харвија, заједно са Џени Трембли, Едсоном Вајтом и Вилијем Вајтом, у исту Трал школу у Флоренс Хајтсу, Њу Џерзи. Вратили су се са дипломама доктора медицине у априлу 1873. године.
Према ЕСДА, након годину дана на медицинском програму Универзитета у Мичигену у Ен Арбору, Келог је послат на Медицинску школу болнице Белвју у Њујорку. Џејмс Вајт је лично обезбедио 1.000 долара за његове трошкове. Вратио се у Бетл Крик у пролеће 1875. са дипломом лекара и 1876. постао медицински надзорник санаторијума у Бетл Крику.
Дуга трпљивост Елен Вајт (1876–1902)
Више од две деценије Елен Вајт је стрпљиво радила са др Келогом, више пута му саветовала, охрабривала га, упозоравала и прекоревала. Њена сведочанства за цркву, том 8, бележе њену трезвену процену из 1903. године: "Већ годинама др Џ. Х. Келог заузима положај водећег лекара у медицинском раду којим се баве седмодневни авантисти. Било би немогуће да он делује као вођа општег рада. То никада није била његова улога и никада не може бити" (Сведочанства за цркву, том 8, стр. 237, ст. 5).
Живи храм и криза пантеизма (1903–1907)
1903. године Келог је објавио књигу од 568 страница под насловом Живи храм. Одговор Елене Вајт, сачуван као поглавље 28 књиге Изабране поруке, том 1, представља јавно сведочанство целој цркви.
Елен Вајт је упутила сведочанство медицинским радницима: "Дато ми је порука коју треба да пренесем вама и осталим нашим лекарима који су повезани са Медицинском мисионарском асоцијацијом." (Изабране поруке, том 1, стр. 199, ст. 1). Исти пасус наставља: "У њему има мисли које су потпуно истините, али су помешане са заблудама. Стихови из Светог писма су издвојени из контекста и користе се за поткрепљивање погрешних теорија" (Изабране поруке, том 1, стр. 199, ст. 1).
Она је наставила: "Мисао на грешке садржане у овој књизи изазвала је у мени велику бригу, а искуство које сам прошла у вези са тим готово ми је коштало живота" (Избране поруке, том 1, стр. 199, ст. 2).
Она је изнела суштинску пресуду: "Рећи ће се да је Живи храм ревидиран. Али Господ ми је показао да се аутор није променио и да не може бити јединства између њега и служитеља јеванђеља док год наставља да негује своја садашња уверења." (Изабране поруке, том 1, стр. 199, ст. 3). Исти пасус цитира " " из 1. посланице Галатима 6:7 — "Не заваравајте се; Бог се не руга" — као упозорење које треба упутити народу.
Она је назвала ту доктрину у књизи њеним инспиративним насловом — алфа смртоносних јереси. Упутство које је примила, исти параграф бележи, било је једноставно да се овај учење мора сузбити чврсто и без одлагања: "Али то се не сме чинити тако што ћемо повући наше радне снаге са поља да би истраживале доктрине и разлике. Немамо такву истрагу коју бисмо спровели. У књизи Живи храм представљено је алфа смртоносних јереси. Омега ће уследити и биће прихваћена од оних који нису спремни да послушају упозорење које је Бог дао" (Изabrane poruke, том 1, стр. 200, ст. 1).
О злоупотреби Светог писма у књизи: "Један за другим долазе код мене и траже да им објасним ставове изложене у Живом храму." (Изабране поруке, том 1, стр. 202, ст. 1). Исти пасус наставља: "Исказивана схватања не пружају истинско познање Бога. Кроз целу књигу провлаче се одломци из Светог писма. Та писма су унета на такав начин да се заблуда представља као истина. Погрешне теорије су представљене на тако примамљив начин да ће, ако се не буде било пажљиво, многи бити заведени" (Изабране поруке, том 1, стр. 202, ст. 1).
О аутору књиге: "Приказано ми је да је писац ове књиге на погрешном путу. Он је изгубио из вида истине које су посебне за ово време. Он не зна куда воде његови кораци" (Изabrane poruke, том 1, стр. 202, ст. 2).
Елен Вајт је такође забележила свој првобитни отпор према читању књиге и шта се догодило када ју је коначно отворила. Њен син В. Ц. Вајт ју је наговарао да прочита барем неке делове. Исти пасус наставља: "Сео је поред мене и заједно смо прочитали предговор, већину првог поглавља, као и пасусе у другим поглављима. Док смо читали, препознала сам управо она осећања против којих сам била позвана да говорим као упозорење у раним данима мог јавног рада" (Избране поруке, том 1, стр. 203, пас. 2).
Искључење из заједнице (1907) и Губитак санаторијума у Бетл Крику (1908)
Келог је одбио да напусти своја пантеистичка учења. 1907. године искључен је из Табернакла у Бетл Крику. Реорганизација Удружења санаторијума Бетл Крик из 1908. године, коју је манипулисала Келогова фракција, извукла је санаторијум из контроле Седмодневне адвентистичке цркве. Спор институције и њено касније финансијско рушење бацили су дугу сенку на адвентистички медицински рад; одговор цркве био је да прошири свој медицински рад у правцу мањих, децентрализованих санаторијума (план који је Елен Вајт годинама заговарала против Келоггове тенденције централизације у Бетл Крику).
Каснији период и смрт (1908–1943)
Према ЕСДА, Келог је наставио да управља санаторијумом у Бетл Крику у оквиру нове корпоративне структуре деценијама. Никада се није помирио са Седмодневном адвентистичком црквом. Умро је 14. децембра 1943. у 91. години живота. Упркос његовом великом медицинском угледу као проналазача кукурузних пахуља (са братом Вилом К.) и многих других иновација "биолошког начина живота" из Елмхаузена, надахнута хроника упозорава да његово одбацивање сведочења — и покушај да медицинске установе цркве одврати од темеља поруке трећег анђела — није за дивљење, већ из њега треба извлачити поуке.
Наслеђе
Келоггов медицински рад — међународни углед санаторијума, његове иновације у хидротерапији и хирургији, његове књиге, лекари које је обучио — оставио је трајан отисак на америчку медицину. О његовом теолошком заокрету, Елен Вајт је 1903. године написала: "искуство које сам прошла у вези са тим готово ме је коштало живота" (Изабране поруке, том 1, стр. 199, ст. 2). Умро је у Бетл Крику 14. децембра 1943. године, у својој деведесет другој години.