Сажетак
Чарлс Маршал Кини био је први Афроамериканац који је рукоположен за адвентистичког свештеника после оснивања Генералне конференције 1863. године. Рођен у Ричмонду, Вирџинија, 1. априла 1855. године, обраћен је у Реноу, Невада, 1878. године под проповедима Џ. Н. Лафбороа — и на истом низу проповеди слушао је проповед Елен Вајт од 30. јуна 1878. године о "Љубави Божјој". Након две године на колеџу Хилдсбург (1883–1885), постао је први посвећени евангелиста цркве за Афроамериканце на југу, оснивајући заједнице у Топеки и Емпорији, Канзас; Луисвилу, Кентаки (1890 — друга формално организована црна адвентистичка црква); Боулдинг Грину, Кентаки (1891); Њу Орлеанс (1892); Нешвил (1894); и Бирмингем (1896). Његов апел из марта 1891. упућен Генералној конференцији за беле министре-евангелисте да подрже рад међу црнцима у Америци покренуо је историјско сведочанство Елен Вајт од 21. марта 1891. године под називом "Наша дужност према обојеним људима". Историчар Роналд Грејбил назвао га је "оснивачем црначког адвентизма". Преминуо је 2. августа 1951. године у санаторијуму и болници Риверсајд у Нешвилу, у 96. години живота.
Рани живот и обраћење (1855–1878)
Према Енциклопедији седмодневних авантиста (Тревор О'Ређо), Кини је рођен 1. априла 1855. године у Ричмонду, Вирџинија, као син Ендрјуа и Луси Ен Кини. Првих десет година провео је у граду који ће постати престоница Конфедерације, а затим је путовао на запад са оцем и двоје браће и сестара и завршио у Реноу, Невада. Зарађивао је за живот као берберин.
Лето 1878. године, када је Џ. Н. Лафборо одржао серију евангелистичких предавања у Реноу, двадесеттрогодишњи Кини их је похађао. Елен Вајт је посетила састанке док је серија трајала и говорила је у уторак увече, 30. јуна 1878. године, пред око четири стотине слушалаца на тему "Божија љубав" — и Кини то проповедање никада није заборавио. Свој први субботу је прославио последње суботе септембра 1878. године.
Рад Друштва за пропагандне летоке и мисионарски рад (1878–1885)
Кини је био један од седам оснивача и једини црни члан Рено седмодневне адвентистичке цркве. До 1882. године био је државни секретар Невада друштва за пропагандне и мисионарске послове. Његови извештаји за "Review and Herald" из тих година бележе његову преписку са трагачима широм земље — посебну пажњу посвећивао је пријатељима и познаницима у родној Вирџинији.
Црква у Реноу и Калифорнијска конференција (која је тада обухватала и Неваду) подржале су га током две године студија на Колеџу Хилдсбург од 1883. до 1885. године.
Мисија у Канзасу и боја коже (1885–1889)
У лето 1885. Калифорнијска конференција послала је Кинија у Канзас. Он је у јуну почео рад у Топеки, а до средине октобра обишао је трећину града и одржао библијске студије које су довеле до три обраћеника. Он је наставио рад у Топици до 1887. године, затим у Емпорији, остављајући групу од дванаест обојених поштовалаца суботе када је у новембру 1887. завршио свој рад у Емпорији. Одатле је радио као проповедник у Мисурију, у Сент Луису прву половину 1889. године.
У Сент Луису Кини се први пут суочио са озбиљним сукобом због расне предрасуде у цркви. Мање од годину дана након што је он отишао, Елен Вајт се лично суочила са истим тешкоћама у Сент Луису — и то искуство ју је навело да 21. марта 1891. одржи сведочанство на Генералној конференцији.
Рукоположење у Нешвилу (октобар 1889)
По задатку Комитета Генералне конференције, Кини је стигао у Луисвил, Кентаки, у јуну 1889. године да би водио малу заједницу црних верника тамо. Док је служио у Луивилу, Кини је присуствовао састанку у логору у Тенесију и Институту у Нешвилу крајем септембра 1889. На савету који је уследио, са Р. М. Килгором и Џ. О. Корлисом који су предводили службу, Кини је постао први Афроамериканац од оснивања Генералне конференције који је рукоположен за седмодневног адвентистичког проповедника јеванђеља.
2. октобра 1889. Кини је обратио савету и изложио дванаест предлога за организовање црквеног рада међу црнцима у САД у оквиру сурове социолошке стварности Југа после Реконструкције. Према Енциклопедији седмодневних авантиста, његова прелиминарна изјава потврдила је да "порука Трећег анђела има моћ да елиминише или уклони ову расну предрасуду код оних који се домогну истине." Предложио је будућу структуру црних конференција у оквиру уједињеног адвентистичког тела и залагао се да Генерална конференција улаже у "образовање достојних обојених радника."
Грађење црначког адвентистичког рада (1890–1896)
Вративши се из Нешвила у Луисвил, Кини је видео да је његов предлог за посебну црну заједницу остварен: група од десет верника организована је 16. фебруара 1890. — друга формално организована црна седмодневна адвентистичка црква.
У марту 1891. Кини је отишао у Батл Крик, Мичиген, као делегат на седници Генералне конференције. Дневни билтен Генералне конференције од 11. марта 1891. бележи његов говор: "Посебне потребе рада међу обојеним народом изложио је брат Кини, који је рекао да у Сједињеним Државама има између осам и девет милиона његових људи, који чекају да чују поруку трећег анђела. Због предрасуда које су постојале, било је очигледно да ће се рад међу обојеним народом морати водити одвојено од оног за бело становништво на југу" (General Conference Daily Bulletin, 11. март 1891, страница 71.14).
Његов апел на тој седници покренуо је Елен Вајт да, десет дана касније, 21. марта 1891, изнесе сведочанство пред тридесет црквених вођа, сада познато као "Наша дужност према обојеним људима". Она је почела причом о тренутку у Сент Луису годину дана раније када су јој, клечећи у молитви, речи "Сви сте ви браћа" дошле са живописношћу коју није могла да заборави. Наставила је, у истом пасусу: "Међу онима у Сент Луису који верују у истину има обојене људе који су истинити и верни, драгоцени у очима Бога небеског, и они треба да имају подједнако поштовање као и свака Божја деца" (The Southern Work, стр. 11, ст. 1). И, такође у истом пасусу: "Боја коже не одређује карактер на небеским судовима" (The Southern Work, стр. 11, пас. 1).
У ранијем пасусу истог говора Елен Вајт је говорила о својој одлучности да изнесе овај савет: "Знам да ће оно што сада говорим довести до сукоба. То не желим, јер се чини да је сукоб у последњим годинама био непрекидан; али не намеравам да живим као кукавица или да умрем као кукавица, оставивши свој посао недовршеним. Морам да следим стопе свог Учитеља. Постало је у моди да се гледа с висине на сиромашне, а нарочито на црначку расу. Али Исус, Учитељ, био је сиромашан и Он саосећа са сиромашнима, одбаченима, угњетенима, и објављује да је свака увреда упућена њима као да је упућена самом Нjemу" (The Southern Work, стр. 10, ст. 4).
До 1896. године Кини је организовао шест црних адвентистичких заједница: Еџфилд Џанкшн, Тенеси (постојала још од 1883); Луисвил, Кентаки (1890); Боулинг Грин, Кентаки (13. јун 1891); Њу Орлеанс, Луизијана (4. јун 1892); Нешвил, Тенеси (15–16. септембар 1894); и Бирмингем, Алабама (19. јун 1896).
Каснији рад и смрт (1898–1951)
У марту 1898. године, након што је скоро девет година исплаћивао Кинијеву плату, Одбор Генералне конференције је гласао да он пређе на самофинансирајући мисионарски рад. Следећих девет година радио је као мисионар у Небраски, Мисурију, Тексасу, Тенесију и Алабами. У деноминациону службу вратио се 1907. године као министар у Конференцији реке Тенеси.
19. октобра 1902. године Кани се оженио Виолом Е. Кани у Нешвилу. Виола је тамо неко време предавала у црквеној школи. До 1911. године њено здравље је натерало Чарлса да пређе на скраћено министарство. Наставио је да ради скраћено до њене смрти 1939. године — са седиштем у Нешвилу, осим три године у Вирџинији (1912–1915). Ускоро након Виолине смрти, Кини је постао становник санаторијума и болнице Риверсајд у Нешвилу, где је примао негу до своје смрти 2. августа 1951. године, у 96. години живота.
Наслеђе
Према Енциклопедији седмодневних авантиста, историчар Роналд Грејбил је 1977. године назвао Кинија "оснивачем црначког авантизма". Луис Б. Рејнолдс, у својој историји афроамеричког адвентизма, описао је Кинијево наслеђе као темељ на коме ће други градити. До тренутка његове смрти 1951. године, број црних адвентиста у Америци достигао је 26.500 — а црне конференције које је замислио 1889. године управо су биле основане.