Резиме
Елет Џозеф Вагонер — син пионирског адвентистичког уредника Џозефа Харвија Вагонера — био је лекар који је постао проповедник и који је, заједно са А. Т. Џонсом, донео поруку о праведности по вери на Генералну конференцију у Миннеаполису 1888. године. Од свог искуства обраћења у октобру 1882. на саборном састанку у Хилдсбургу, Калифорнија, до краја те деценије, Вагонер је радио као учитељ Библије, уредник часописа Signs of the Times и главни тумач поруке коју је Елен Вајт више пута идентификовала као "саму поруку коју је Господ послао људима овог времена" и "поруку коју је Бог заповедио да буде дата свету". 1892. године послат је у Енглеску као уредник часописа The Present Truth, служио је као делегат на Генералној конференцији 1897. године и наставио је да проповеда и пише до своје смрти 1916. године.
Образовање и обраћење у Хилдсбургу (1855–1882)
Стеинвегова књига "Да не заборавимо" бележи Вагонерово рођење: "Елет Џозеф Вагонер (ЕЏВ) рођен је у Висконсину, 12. јануара 1855. године" (Lest We Forget, гл. 163, стр. 351, ¶ 3). Он је био шесто од десеторо деце Џозефа Харвија и Меријете Хол Вагонер. Штајнвег прати његове ране године и образовање: "Неко време је боравио у Берлингтону, Мичиген. Похађао је Колеџ у Бетл Крику и студирао медицину на Медицинском колеџу Белвју у Њујорку. Оженио се пријатељицом са факултета, Џеси Фремонт Мозер, и имали су две кћери, Беси и Перл. Након што су неко време провели у Бетл Крику, породица се око 1880. преселила у Калифорнију" (Lest We Forget, ch. 163, p. 351, ¶ 5).
У октобру 1882. године, на састанку у логору у Хилдсбургу, Вагонер је доживео искуство које је одредило остатак његове службе. Штајнвег цитира свој објављени извештај: "Одједном је светлост засијала око мене, и шатор је изгледао осветљен, као да сунце сија; видео сам Христа распетог за мене, и мени је први пут у животу откривено да ме Бог воли, и да се Христос лично дао за мене. Све је било за мене." (Да не заборавимо, гл. 163, стр. 351, ¶ 8).
Он је наставио у истом сведочењу: "Знао сам да је ово светло које ми је дошло било откривење директно с неба; стога сам знао да ћу у Библији наћи поруку Божје љубави према појединачним грешницима, и одлучио сам да остатак свог живота посветим тражењу те поруке тамо и њеном објашњавању другима. Светлост која је тог дана засијала на мени са Христовог крста била је мој водич у свим мојим библијским проучавањима" (Lest We Forget, гл. 163, стр. 351, ¶ 9).
Уредник Signs of the Times (1883–1888)
Штеинвег бележи: "1883. године ЕЈВ је позван да помогне оцу у уређивању Signs of the Times. 1884. године упознао је А. Т. Џонса. Постали су доживотни пријатељи, делећи страствено интересовање за оправдање вером" (Lest We Forget, гл. 163, стр. 351, ¶ 10). У истом пасусу се додаје: "Добро је запамтити да су адвентистичка уверења још увек била у фази проучавања и разјашњавања."
У серији чланака у Signs of the Times, Вагонер је објашњавао оправдање и освећење кроз Христа. Штајнвег сачувао је најјаснији сажетак његовог учења: "Он је веровао да је оправдање кроз Христове патње стварно, и да је Христов савршени живот, такође, живео за нас. Када грешник ово поверује, он се преображава и послушност му потиче из срца" (Lest We Forget, гл. 163, стр. 352, ¶ 12). И речима самог Вагонера из чланка у Signs of the Times од 18. септембра 1884: "Христос је такође морао да чува закон у Свом животу како би Његова савршена послушност могла да се рачуна као наша" (Lest We Forget, гл. 163, стр. 352, ¶ 13).
Вагонерово гледиште да је закон у Посланици Галатима морални закон довело га је у отворени спор са Г. И. Батлером и Уријајем Смитом. Штајнвег бележи све веће трвење: "Осетивши све веће трвење због супротстављених ставова, тадашњи Теолошки одбор Генералне конференције усвојио је резолуцију да не сме бити објављивано гледишта супротна онима које је заступало већина" (Lest We Forget, гл. 163, стр. 352, ¶ 14). Упркос тој одлуци, Вагонер је наставио да објављује и проучава. До 10. фебруара 1887. године завршио је одговор од 71 странице Бутлеру и Смиту под насловом "Еванђеље у Посланици Галатима: преглед".
Конференција у Минеаполису 1888. године
На Генералној конференцији у Минеаполису 1888. године, Вагонер — заједно са А. Т. Џонсом — представио је своју серију студија о праведности по вери. Сведочанство Еллен Вајт о извору његове поруке сачувано је у многим изјавама, почев од њеног признања тренутка у Минеаполису: "Када је брат Вагонер изнео ове идеје у Минеаполису, то је било прво јасно учење о овој теми са људских уста које сам чула, осим разговора између мене и мог мужа. Рекла сам себи: 'То је зато што ми је Бог то показао у визији, па га ја видим тако јасно, а они га не могу видети јер им никада није било представљено онако како је мени.' И када га је неко други изнео, свака жица мог срца је рекла: 'Амин'" (Lest We Forget, гл. 168, стр. 376, ¶ 6).
У књизи "Да не заборавимо" Штајнвег бележи понашање Вагонера током састанака: "Колико можемо да утврдимо, Е. Џ. Вагонер се држао часно и није пао у жалосну заблуду неких путем реторике, оштрих примедби и тврдоглаве освете." (Да не заборавимо, гл. 165, стр. 359, ¶ 7). Исти пасус додаје: "Сигурно је да је то било тачно током састанака 1888. године у Миннеаполису" (Lest We Forget, гл. 165, стр. 359, ¶ 7).
Штајнвег резимира понављајућу потврду поруке од Елен Вајт: "Њена поновљена потврђивања током наредних десет година обухватала су изјаве" разних врста, називајући поруку " ", затим "саму поруку коју је Господ послао људима овог времена", "поруку коју је Бог заповедио да буде дата свету" и "светлост која ће осветлити целу земљу својом славом" (Lest We Forget, ch. 165, p. 360, ¶ 9).
Одбрана Елене Вајт двојице гласника (1892–1895)
Поновљена одбрана Ваганера и Џонса од стране Елене Вајт сачувана је у збирци изјава прикупљених у делу "Да не заборавимо", гл. 168, из њених материјала из 1888. године. Она се супротставила онима који су, наводећи личне пропусте, желели да одбаце само поруку: "Сасвим је могуће да старешина Џонс или Вагонер падну под искушењима непријатеља; али ако би се то догодило, то не би доказало да нису имали поруку од Бога, или да је цело њихово дело било грешка" (Lest We Forget, гл. 168, стр. 377, ¶ 10).
Она је недвосмислено именовала поруку: "Порука коју су нам пренели А. Т. Џонс и Е. Џ. Вагонер јесте порука Божја лаодикијској цркви, и тешко свакоме ко исповеда да верује истини, а ипак не одражава другима зраке које је Бог дао" (Lest We Forget, ch. 168, p. 377, ¶ 11).
У писму Џ. Х. Келогу у априлу 1892. упозорила је: "Будите опрезни како заузимате став против старешине Вагонера. Зар немате најбоље доказе да је Господ преко њега преносио светлост? Ја их имам, и људи међу којима је он радио били су велико благословени његовим радом" (Lest We Forget, ch. 168, p. 377, ¶ 8).
У свом писму Уријаху Смиту од 19. септембра 1892. године писала је о новим обраћеницима поруке и отпору старијих вођа: "они нису знали да је Бог послао ове младе људе, старешине Џонса и Вагонера, да им пренесу посебну поруку" (Lest We Forget, ch. 168, p. 377, ¶ 9).
У писму Френку и Хати Белден 5. новембра 1892. године, она је молила: "Имали сте све доказе који су вам били потребни да Господ делује преко браће Џонса и Вагонера; али нисте примили светлост" (Lest We Forget, ch. 168, p. 377, ¶ 12).
У мају 1895. године она је сажето известила О. А. Олсена: "Господ у Својој великој милости послао је најдрагоценију поруку Свом народу преко старешина Вагонера и Џонса." (Lest We Forget, ch. 168, p. 378, ¶ 15). И у истом писму: "То је порука трећег анђела, која треба да буде објављена гласним гласом и праћена изливењем Његовог Духа у великој мери" (Lest We Forget, гл. 168, стр. 378, ¶ 15).
Религијска слобода (1888–1891)
1889. године Вагонер је делио ревност А. Т. Џонса у противљењу Блејевом закону о недељи. Штајнвег бележи његову упечатљиву реченицу: "Истина има природну, непримириву одбојност према заблуди и лажи, али се нечестивост може неговати само преваром" (Lest We Forget, гл. 165, стр. 360, ¶ 10).
Штейнвег повезује рад на верској слободи са поруком праведности по вери: "Није без значаја што су гласници праведности по вери тако јасно уочили примену еванђелских начела на питање верске слободе у секуларној сфери ( ) и што их је Бог моћно употребио да помогну у спречавању покушаја доношења националног закона о недељи. Они су схватили да еванђеље дотиче цео живот човека" (Lest We Forget, гл. 165, стр. 360, ¶ 10).
Енглеска, The Present Truth и каснијих година (1891–1916)
Штајнвег бележи његово именовање у Енглеској: "Након генералне конференције 1891. године, старешина Вагонер је именован за уредника наше публикације у Енглеској, The Present Truth. 1897. године представљао је Енглеску као делегат на генералној конференцији" (Lest We Forget, гл. 165, стр. 362, ¶ 14).
Вагонер је последњих двадесет пет година свог живота провео као уредник часописа The Present Truth у Енглеској и као чест посетилац сесија Генералне конференције, где је наставио да проповеда оправдање кроз Христа.
Према Енциклопедији седмодневних авантиста (Даглас Морган), Вагонер је умро 1916. године.