Сажетак
Џорџ Ајд Батлер је одрастао у породици из Вермонта која је 1839. прихватила милеритовску поруку о доласку — пет година пре него што је напунио десет година, године Великог разочарања. Служио је Седмодневној адвентистичкој цркви тридесет година (1865–1888 и 1901–1908) као пастор, председник конференције и два пута председник Генералне конференције (1872–1874 и 1880–1888). Био је председник Издавачког удружења "Review and Herald" од 1881. до 1889. године. Познато је да је оштро приговорио учењу Е. Џ. Вагонера о закону у Посланици Галатима на Конференцији у Минеаполису 1888. године, и да га је Елен Вајт опоменула кроз писма и сведочанства у годинама које су уследиле. Након дванаест година неге своје неваљале супруге на Флориди, вратио се активној служби 1901. са омекшалим духом, служио је као председник Јужног савеза од 1902. до 1907. и умро је 25. јула 1918. на Флориди.
Порекло из Вермонта (1834–1853)
Књига "Lest We Forget" породице Штајнвег бележи породично наслеђе: "Породица Батлер била је дубоко укорењена у америчкој историји. Његов деда, Езра Пит Батлер старији, служио је у Америчкој револуцији, био је гувернер државе Вермонт од 1826. до 1828. године, члан градског већа, судија, повереник универзитета и пастор Баптистичке цркве у Вотерберију, Вермонт. Његов отац, Езра Пит Батлер млађи, био је капетан у Рату 1812. године. Залагао се за трезвеност, антимасонство и укидање ропства. У ову савесну, патриотску породицу, Џорџ Ајд Батлер је рођен 12. новембра 1834. године, други од шесторо деце" (Lest We Forget, гл. 155, стр. 313, ¶ 3).
Породица је рано прихватила милеритску поруку о доласку Христа. Штајнвег бележи: "Имао је пет година када су његови родитељи прихватили вест о скором доласку Христа коју су проповедали Езекијел Пајлс и милерити." (Lest We Forget, ch. 155, p. 313, ¶ 4). Након Великог разочарања 22. октобра 1844. године, породица је остала у адвентистичкој вери — али је дечак почео да гаји сумње. До 1848. године његова мајка је почела да држи седмични субот по проповедима Џозефа Бејтса, а до 1850. и његов отац је чинио исто. Штајнвег додаје: "Ускоро је рукоположен у свештенство, иако је себе сматрао само сведоком-земљорадникем" (Lest We Forget, ch. 155, p. 313, ¶ 6).
Сам Батлер, осврћући се на своје касне тинејџерске године, дао је искрену процену свог ранијег ја као "поносног, тврдоглавог, упорног неверника, страственог, врелог темперамента, са мало поштовања према Богу или човеку" (Lest We Forget, ch. 155, p. 313, ¶ 7). Ипак је ценио искреност и морал, одлучан, по речима Штајнвега, да "избегава" разна светска забава (Lest We Forget, ch. 155, p. 313, ¶ 7).
Преобраћење и брак (1856–1859)
1856. године, путујући речним бродом за Канзас Сити, Батлер је изашао на обalu у Рок Ајленду док је брод био везан ради утовара. Штајнвег бележи тај тренутак: "До тренутка када се вратио на пароброд, већ је донео одлуку да следи добре делове Библије." (Lest We Forget, ch. 155, p. 313, ¶ 8). Вративши се кући у Вокон, Ајова, крстио га је Џ. Н. Ендрјуз; касније је М. Е. Корнел проповедао у Вокону и убедио га да су сведочанства Елене Вајт од Бога. Оженио се Лентом Локвуд 10. марта 1859. године и имали су троје деце: Ени и близанце, Вилијама Пита и Хиланда Џорџа.
Председништво Ајова конференције и Прве генералне конференције (1865–1874)
Штајнвег бележи његов брз успон у цркви: "Батлер је изабран за председника Ајова конференције 1865. године. Врло је марљиво радио на сузбијању раздирућег утицаја Б. Ф. Снука и В. Х. Бринкерхофа, који су критиковали Вајтове. Ови људи, раније председник и секретар новоосноване Ајова државне конференције, покренули су апостасију широм државе која је почела са заједницом у Маријону. Батлер је лично обилазио цркву по цркву, учећи чланове истини и супротстављајући се њиховом утицају. Под његовим способним вођством црква у Ајови је постала веома јака" (Lest We Forget, гл. 155, стр. 314, ¶ 10).
1872. године Батер је изабран за председника Генералне конференције, а конференција је гласала да он претвори приватну школу Г. Х. Бела у Бател Крику у колеџ. Штајнвег бележи датуме: "31. децембра 1873. године уговор је закључен за куповину парцеле од 12 ари за нови колеџ." (Lest We Forget, гл. 155, стр. 314, ¶ 12). Исти пасус бележи трошкове и отварање: "Прикупљено је 50.000 долара у обећањима за изградњу зграде од црвене цигле. Часови су привремено почели 24. августа 1874. у згради Review, а преселили су се у завршену зграду до 4. јануара 1875." (Lest We Forget, гл. 155, стр. 314, ¶ 12).
Друго председништво Генералне конференције (1880–1888)
Посетивши веома болесну Елен Вајт 1880. године, Батлер је од ње био наговорен да други пут прихвати председништво Генералне конференције. Штајнвег бележи његову реакцију: "Он је плакао, али је Елен Вајт инсистирала да то учини" (Lest We Forget, гл. 155, стр. 315, ¶ 14). Његов други мандат почео је крајем 1880. и био је тежак — вођење под утицајем Џејмса Вајта, који није могао или није хтео да се повуче. Штајнвег додаје: "Упркос том притиску, када је брат Вајт умро од маларије 6. августа 1881. године, Батлер је плакао као да је то био његов сопствени отац" (Lest We Forget, гл. 155, стр. 315, ¶ 15).
Од 1881. до 1889. године Батлер је такође био председник Издавачког удружења "Review and Herald": "У том својству, он је имао моћан утицај на изградњу и проширење издавачких интереса конфесије" (Lest We Forget, гл. 155, стр. 316, ¶ 18). Путовао је по Европи 1883. године, а по Аустралији и Новом Зеланду 1885. године.
Конференција у Минеаполису 1888. и њене последице (1886–1893)
1886. године у цркви је почела да избија контроверза о закону у Посланици Галатима. Е. Џ. Вагонер, уредник Signs of the Times, и А. Т. Џонс, уредник American Sentinel, објавили су своја уверења о праведности по вери у Signs. На Генералној конференцији 1886. године Батлер је сазвао теолошки комитет који је гласао да се "закон" у Посланици Галатима односи на "цео закон"; Одбор Генералне конференције је затим усвојио политику која је ограничавала објављивање доктриналних ставова које већина није заузимала пре него што би их браћа са искуства испитала (према Lest We Forget, гл. 155, стр. 316, ¶ 18).
Савет Елен Вајт Батлеру у то време, исте године, био је да адвентистички листови не би требало да се користе као једнострана платформа. Штајнвег цитира: "Др Вагонер треба да добије подједнако поштену прилику као што сте ви имали" (Lest We Forget, гл. 155, стр. 316, ¶ 19).
Батлер је био превише болестан да би присуствовао Генералној конференцији 1888. године у Минеаполису. Са свог болесничког кревета писао је писма и телеграме у којима је позивао руководство да чврсто стане у одбрану "старих оријентира". Када су старешина Џонс и др Вагонер изложили своје схватање праведности по вери, Штајнвег бележи: "То је одушевило Елен Вајт. Али га опште скупштина делегата није прихватила због утицаја вођа попут Батлера" (Lest We Forget, гл. 155, стр. 316, ¶ 20). Штајнвег цитира из последње проповеди Елен Вајт на тој генералној конференцији: "Видим лепоту истине како ју је доктор поставио пред нас" (Lest We Forget, гл. 155, стр. 316, ¶ 20).
У априлу 1887. Елен Вајт је јасно писала Батлеру и Ураји Смиту. У пратећем есеју "Да не заборавимо" забележене су њене речи: "Не желим да писма која сам вам послала буду искоришћена на начин да ћете сматрати да су ваше идеје потпуно исправне, а идеје др Вагонера и старешине Џонса потпуно погрешне" (Lest We Forget, ch. 154, p. 309, ¶ 3).
Флоридске године (1888–1901)
Након 1888. године Батлер се осећао одбаченим од стране конференције и Елен Вајт. Штајнвег бележи: "Обесхрабрен, он и његова супруга преселили су се на фарму од 110 акра у Боулдинг Грин, Флорида. Тамо је његова супруга доживела мождани удар, а Џорџ се бринуо о њој до њене смрти у новембру 1901. Имао је много времена за размишљање." (Lest We Forget, гл. 155, стр. 317, ¶ 21). 1893. године написао је С. Н. у Хаскелу, прихватајући (у Штајнвеговом парафрази) да је цркви донето велико добро кроз додатно светло о Христовој праведности.
Пратећи есеј "Да не заборавимо" о овом периоду бележи да су године бриге о његовој болесној супрузи биле школа усавршавања. Штајнвег цитира Елен Вајтovu потврду из 1902. године: "Поново га поздрављамо у нашим редовима и сматрамо га једним од наших највреднијих радника" (Lest We Forget, гл. 154, стр. 311, ¶ 21). И поново, у мају 1902. године, када се Батлер вратио на терен: "Старешина Батлер је снажан телесно и духовно. Господ га је испитао, искушао и проверио" (Lest We Forget, гл. 154, стр. 311, ¶ 23).
Јужни савез и последње године (1902–1918)
Штајнвег бележи повратак Батлера: "Батлер је изабран за председника Флорида конференције 1902. године и обављао је ту дужност до 1904. Од 1902. до 1907. био је председник Јужног савеза. Служио је као члан Извршног одбора Генералне конференције. Као резултат његовог способног вођства, издавачки погон (Southern Publishing Association) премештен је 1906. у Нешвил. Током његовог вођства основано је осам школа са уписаних 300 ученика до 1908. године" (Lest We Forget, поглавље 155, стр. 317, став 22).
У Келогговој кризи 1907–1908. године Батлер је чврсто стајао уз сведочанства. Штајнвег бележи његов одговор када је А. Т. Џонс изјавио да ће стајати уз санаторијум "са сведочанствима или без сведочанстава": "Ја ћу стајати уз сведочанства, санаторијум или без санаторијума" (Lest We Forget, гл. 155, стр. 317, ¶ 23).
Лента Батлер је умрла 1901. године. 8. октобра 1907. Батлер се оженио Елизабетом Грејнџер, шездесетдвогодишњом удовицом и бившом мисионарком у Јапану, и населио се у Твин Магнолиас — фарму поморанџи и пекана у Боулдинг Грину, Флорида. Пензионисао се почетком 1908. године, али је наставио да проповеда и путује.
Смрт (1918)
Штајнвег бележи крај: "Здравље Баутлера је до тада знатно опало. У јуну је његов доктор дијагностиковао да има рак. Преминуо је 25. јула 1918. у кући кћерке и зета своје супруге." (Lest We Forget, поглавље 155, стр. 318, ¶ 27). Исти пасус бележи величину његове сахране, са тринаест колега свештеника који су водили обред и још шест који су били почасни носиоци ковчега.
Стеинвегова завршна процена обележава и Батлеров доживотни вођенски рад и поуке његове највеће кризе: "Батлерова верност упркос противљењу и његова посвећеност развоју издавачке и образовне делатности и одбрани истине инспиришу на слично деловање вернике данас који се суочавају са монументалним завршним догађајима у историји ове земље" (Lest We Forget, ch. 155, p. 318, ¶ 28).