Резиме
Џорџ Сторс је био методистички проповедник из Њу Хемпшира који је, заузврат, постао водећи предавач против ропства, милеритовски адвентиста и најутицајнији глас у раним адвентистичким круговима за доктрину условне бесмртности. Његова шест проповеди против учења о "бескрајној муци" у пакао ширила се у десетинама хиљада примерака почетком 1840-их и обликовала је став који је на крају усвојила Седмодневна адвентистичка црква. Проповедао је Адвент заједно са Милером и Хајмсом, написао је чувену алегорију "Флет Рок" у октобру 1844. године, а након Великог разочарања наставио је да објављује часопис Bible Examiner до своје смрти 1879. године.
Рани живот и обраћење (1796–1815)
Почетне речи самог Шорса у "Шест проповеди" јасно говоре: "ЏОРЏ ШОРС, предмет следећих запажања, рођен је у Лебанону, Н. Х., 13. децембра 1796. године. Био је најмлађи од осам деце. Његов отац, пуковник Констант Сторс, пореклом је из Менсфилда, Конектикат; био је вредни механичар и неко време је служио у Америчкој револуцији као колар. Након рата за револуцију оженио се Луциндом Хау, која је била полусестра покојног Ричарда Салтера Сторса, дугогодишњег проповедника у Лонгмидоу, Масачусетс." (Шест проповеди, стр. 5, ст. 2). Исти пасус додаје да су се родитељи "преселили у Њу Хемпшир – земља је тада била дивљина – и населили се у Лебанону, на реци Конектикат; и поштењем и штедњом постали су оно што се у тим данима звало богатим сељаком" (Шест проповеди, стр. 5, ст. 2).
Мајка Сторса је задала духовни тон његовом детињству. Компилација Адвентистичке пионирске библиотеке "Да не заборавимо" бележи: "Непрестано је усађивала својој деци да ако буду тражили Господа, Он ће их пронаћи. Такав побожни труд није остао без утицаја на Џорџа" (Да не заборавимо, гл. 19, стр. 42, ¶ 2). Поглавље 22 у LWF прати спори повратак дечака вери: "Као дете, он се плашио Бога и осећао се странац хришћанству због проповеди које је слушао о вечној муци нечестивих у пакао. Са 17 година почео је намерно да тражи да упозна доброту Божију" (Lest We Forget, поглавље 22, стр. 47, ¶ 3).
методистички министар и аболициониста (1818–1840)
Сторс се оженио, остао удовац и поново се оженио у року од седам година. У "Шест проповеди" се бележи: "Током болести своје супруге био је наклоњен да први пут од када су га занимале религијске ствари слуша методистичког проповедника. Тог проповедника је позвао у своју кућу, као и још једног из исте конфесије. Њихове посете постале су извор утехе за њега и његову супругу." Од тада је између њега и методиста постојала блискост; и око времена смрти његове супруге придружио се тој Цркви, а убрзо потом започео своје службе као проповедник јеванђеља. Придружио се Методистичкој путујућој вези " " 1825. године, када је имао двадесет девет година" (Шест проповеди, стр. 8, ст. 5). Исти пасус бележи други брак: "Исте године склапао је други брак са ћерком пуковника Томаса Вотермана из Лебана, Н. Х. Његов таст био је прво дете икада рођено у Лебану" (Six Sermons, стр. 8, ст. 5).
Питање ропства почело је да доминира његовим проповедањем. Књига "Да не заборавимо" бележи скупу промену правца: "Ропство је било главна тема Сторсових проповеди. То није била доктрина коју је одобрио локални бискуп, који је учинио све што је могао да угуши сваку расправу о тој теми" (Lest We Forget, гл. 22, стр. 47, ¶ 4). Криза је настала 1835: "Џорџ Сторс, методистички свештеник који је ухапшен током молитве, пошто је призвао благослов на робове у цркви у Њу Хемпширу. Била је то 1835. година" (Lest We Forget, поглавље 22, стр. 47, став 2). LWF поставља коначни прекид 1840. године: "Он је напустио Методистичку цркву 1840. године" (Lest We Forget, гл. 22, стр. 47, ¶ 5).
Условна бесмртност (1837–1842)
Најзначајније читање у животу Сторса догодило се у спором возу. Шест проповеди бележи: "1837. године – три године пре његовог повлачења из Методистичке епископалне цркве – његов ум је први пут био усмерен на разматрање теме коначне судбине злих људи као могућег потпуног нестанка бића, а не бескрајног опстајања у греху и патњи. – Ово је било захваљујући малој анонимној брошури коју је, колико је сазнао, објавио Хенри Грју из Филаделфије. Читао ју је да би убио време док је путовао из Бостона за Њујорк" (Six Sermons, стр. 9, ст. 2). Сторс додаје: "Било му је чудно да се тако убедљив и библијски аргумент може изнети у одбрану доктрине коју је увек сматрао недостојном озбиљног разматрања; јер никада није сумњао да човек поседује бесмртну душу" (Six Sermons, стр. 9, ст. 2).
Након неколико година додатног проучавања објавио је дело које ће пронети његово име широм енглеског говорног подручја. Лафборо резимира његове тврдње: "Ускоро након овог појављивања примећујемо да је светлост дошла до адвентистичких заједница у вези са темом будуће казне, како је изложено у памфлету, Шест проповеди, Џорџа Сторса, заузимајући став да је човек по природи смртан; да су мртви безсвесни између смрти и васкрсења; да ће коначна казна за безбожнике бити потпуно нестајање; и да је бесмртност дар Божји, који се прима само вером у нашег Господа Исуса Христа" (Велики други адвентистички покрет, стр. 179, ст. 1). Фрумова "Условна вера" бележи да су рани адвентисти седмог дана и адвентисти првог дана "своја условна уверења прихватили углавном из јасних и логичких писања Џорџа Сторса о овој теми" (Условна вера, том 2, стр. 308, ст. 1).
Авантистичке године (1842–1844)
Сторс је у августу 1841. преселио породицу у Олбани, Њујорк, и окупио малу заједницу на основу једноставне изјаве вере. Он сам сећа: "Супротно том очекивању, убрзо је добио позив да посети Олбани, Њујорк, што је и учинио; и након што је у том граду проповедао три суботе, одлучио је да у августу 1841. пресели породицу у то место. Тамо је служио малој заједници која се окупљала на принципу " " "Примајући једни друге као што их је Христос примио." (Шест проповеди, стр. 11, ст. 2). LWF извештава о радној девизи: "Он је прихватио овај позив, узимајући за свој водећи принцип: 'Библија као једини символ вере – хришћански карактер као једини испит'" (Да не заборавимо, гл. 22, стр. 48, ст. 7).
У Олбанију је Сторс упознао милеритску поруку. У "Шест проповеди" се бележи: "Неколико недеља након што су "Шест проповеди" први пут објављене у Олбанију, господина Сторса је посетио човек који је проповедао ставове Вм. Милера о другом доласку. Он му је омогућио да користи "Кућу молитве" како би изложио те ставове. Пошто је пажња била дубока, а тема од толиког значаја, ако је истинита, одобрено је да он понови свој низ предавања у њиховом богослужбеном простору, и господин Сторс је делимично постао уверен у исправност заговараних ставова; толико да је затражио услуге покојног Чарлса Фича, некадашњег конгрегационалистичког свештеника" (Six Sermons, стр. 13, ст. 1). Каснији сажетак Лафбороа поставио је Сторса чврсто у први ред покрета: "Његови списи имали су моћан утицај у покретању народа ка већој посвећености себе и своје имовине делу; нарочито је то био случај у последњим недељама две хиљаде триста дана" (The Great Second Advent Movement, стр. 125, ст. 2).
Када је Signs of the Times "оштро иступио" против другог проповедника који је заговарао условну вечну казну, Сторс се осетио обавезаним да реагује. Он је забележио: "У складу с тим, у децембру 1842, под дубоким уверењем да га је Бог на то позвао, прегледао је Шест проповеди и објавио тираж од пет хиљада у облику новина" (Шест проповеди, стр. 13, ст. 2). Следећег пролећа он је пренео штампу на север и запад: "Пролећа 1843. позван је у Филаделфију да проповеда о доласку, и хиљаде људи су дошле да слушају" и "стеротипизовао је Шест проповеди у кварто формату и одштампао две хиљаде примерака" (Шест проповеди, стр. 14, ст. 1). Јесени 1843. путовао је на запад: "Јесени 1843. отишао је у Синсинати, Охајо, и провео неколико месеци. Тамо, као и у Индијани, растурили су се примерци Шест проповеди у броју од око пет или шест хиљада" (Шест проповеди, стр. 14, ст. 2).
Памфлет је изазвао водеће милеристе. Фрум бележи да је "Лич био толико узбуђен због тога што је издао мали лист против тога, назван Анти-анихилациониста" (Пророчка вера наших отаца, том 4, стр. 807, ст. 4). LWF додаје Милеров сопствени објављени одрицај: "Вилијам Милер се противио овој доктрини и написао је у Midnight Cry од 23. маја 1844: "Презирем сваку везу, заједницу или саосећање са ставовима брата Сторрса о међустању и крају злих"" (Lest We Forget, гл. 22, стр. 49, ¶ 11).
У врелим недељама пре 22. октобра 1844. године, Сторс је у Midnight Cry објавио причу која ће постати његово најпознатије дело. Лафборо чува свој амбијент: "У Midnight Cry од 10. октобра 1844. године појавило се, из пера Џорџа Сторса, следеће, под насловом 'Финал', али које су адвентисти назвали 'Плоска стена Сторса'" (The Great Second Advent Movement, стр. 163, ст. 1). Алегорија је почела овако: "Не могу боље илустровати шта мислим него да замислим велику равну стену усред океана. Дао је обећање славни и моћни принц да ће у одређено време послати раскошну парну лађу да однесе све људе које тамо затекне са -ним доказом да су у потпуности поверовали његовој речи, у славну земљу" (The Great Second Advent Movement, стр. 163, ст. 3). Исти "Филаделфијски недељници" такође су произвели скупљи догађај: милеритски ентузијаста др Ц. Р. Горгас убедио је Сторса да ће Христос доћи у три ујутру 22. октобра — уверење које је Сторс дозволио да буде штампано као Midnight Cry Extra, што је навело успостављене уреднике да следећег јутра интервенишу и зауставе штампу. Фрум алудира на трајни ефекат: "Фанатизам Џона Старка Везера и епизода др К. Р. Горгаса довели су до неповољног става и мера према сваком "посебном просветљењу", које је усвојила Заједничка конференција авантиста у Олбанију, Њујорк, у мају 1845. године" (Пророчка вера наших отаца, том 4, стр. 984, ст. 2).
Након разочарања (1844–1879)
Сторс је преживео 22. октобар са нетакнутом вером у Адвент и наставио своје новинарство. Лафборо бележи оснивање часописа који ће ширити његова гледишта до краја његовог живота: "Џорџ Сторс је покренуо месечни часопис под називом The Bible Examiner" (The Great Second Advent Movement, стр. 556, ст. 1). LWF сумира удаљеност Сторса од остатка сабатског адвентистичког покрета који се појавио у наредној деценији: "Сторс је издавао лист под називом The Bible Examiner од 1843. до своје смрти 1879. године. Сторс је био разочаран када Исус није дошао 22. октобра 1844. године. Сторс није прихватио поруку о светилишту нити поруку о седмодневној суботи, већ је наставио да верује у библијску истину о стању мртвих" (Lest We Forget, поглавље 22, стр. 49, ¶ 12).
Адвентистичке групе првог дана које су се одвојиле од покрета након 1844. године су се организовале, упркос Сторовом противљењу "веровањима" у било ком облику. Дамстеегт описује атмосферу Конференције у Олбанију 1845. године, која је започела тај дуг процес: "Конференција у Олбанију није била веома успешна у уједињењу верника" (Foundations of the SDA Message and Mission, стр. 114, ст. 1). На крају је Сторс постао оснивачки председник Уније Живота и Адвента (организоване 1863).
Смрт и заоставштина (1879)
Сторс је умро у 83. години 28. децембра 1879. и сахрањен је на гробљу Вудлоун у Бронксу — чињенице преузете из биографске скице у Енциклопедији седмодневних авантиста (Џонатан Гомид, "Сторс, Џорџ (1796–1879)", архивирано на ).
Лофборови суђење о месту Сторса у адвентистичкој историји је истовремено великодушно и теолошко. Сторс је, "пре свог обраћења на адвентистичку доктрину био истакнути ревивалиста", и "након разочарања, упознао је адвентисте са стањем мртвих и будућом казном" (The Great Second Advent Movement, стр. 125, ст. 2). Доктринални став који је штампао о свом трошку — да су мртви беспознајни, да је бесмртност дар, да зли неће трпети бескрајну муку — постао је једна од доктрина по којима се Седмодневни адвентизам формално организовао 1863. године.