Резиме
Џозеф Бејтс био је капетан брода из Нове Енглеске, заговорник трезвености и аболициониста који је напустио океан и прешао у свештеничку службу, прихватио милеритску поруку о доласку у раним 1840-им и — након Великог разочарања — постао човек преко кога је седмодневна субота ушла у сабатски адвентизам. Потрошио је своје богатство да би ширио наду у долазак, ризиковао је живот проповедајући против ропства на Источној обали Мериленда почетком 1844. године и доживео да мала заједница која је држала седмодневну суботу 1846. године прерасте у организовану Цркву седмодневних авантиста. Елен Вајт га је први пут срела у Њу Бедфорду 1846. године и назвала га "истинским хришћанским господинom, учтивim и љубазнim" (Testimonies for the Church, том 1, стр. 79, ст. 2).
Рани живот и одлазак на море (1792–1807)
Бејтс је у својој аутобиографији написао: "Након рата, мој отац се оженио и населио у Рочестер, суседни град у округу Плимут, где сам се ја родио 8. јула 1792. године. Почетком 1793. преселили смо се у Њу Бедфорд, удаљен око седам миља, где је мој отац започео трговачки посао" (Аутобиографија старешине Џозефа Бејтса, стр. 18, ст. 1). Породична кућа била је на ономе што је данас источна (Фејрхевен) страна реке: "Током рата са Енглеском, 1812. године, град Њу Бедфорд је подељен, а источни део је назван Фејрхејвен. Ово је увек било моје место становања, све док нисам преселио породицу у Мичиген, у мају 1858. године" (Аутобиографија старешине Џозефа Бејтса, стр. 18, ст. 2).
Дик бележи да је старешина Бејтс "био капетан у Рату за независност, служећи пуних седам година тог дугог сукоба испуњеног тешкоћама" (Основачи поруке, стр. 105, ст. 1). О свом детинству, Џозеф Бејтс је написао: "У данима када сам био ђак, моја најжешћа жеља била је да постанем морнар" (Аутобиографија старешине Џозефа Бејтса, стр. 18, ст. 3). У јуну 1807. године, са четрнаест година, отпловио је из Њу Бедфорда као помоћник конобара на броду "Фени", који је пловио за Лондон са товаром пшенице (Аутобиографија старешине Џозефа Бејтса, стр. 18–19; референтни кодови AJB 18.4–AJB 19.3).
Брак, заробљеништво и обраћење (1812–1828)
Бејтс је био на мору када је почео Рат 1812. године. Његов брод је пресретнут на путу кући: "Испоставило се да су то били два данска приватерска брода, који су нас заробили и одвели у Копенхаген, где су брод и товар коначно осуђени, у складу са Бонапартијевим декретима, због нашег општења са Енглезима" (Аутобиографија старешине Џозефа Бејтса, стр. . 33, ст. 1). Касније је био заточен на "Crown Princen", некадашњем данском броду са 74 топа, неколико миља испод бродоградилишта Чатем и седамдесет миља од Лондона (The Autobiography of Elder Joseph Bates, стр. 56, ст. 2) и држан до краја рата.
Вратио се у Фејрхејвен и 15. фебруара 1818. оженио Пруденс Нај, "веома стрпљиву и верну супругу и побожан утицај на своју породицу" (Lest We Forget, гл. 14, стр. 32, ¶ 2). Шест недеља касније поново је био на мору.
Пресудан тренутак у Бејтсовом духовном животу догодио се на путовању 1824. године када је, без његовог знања, Пруди ставила мали џепни Нови завет на врх његове кутије романа и романси. Дохвативши нешто за читање, он је уместо тога отворио Нови завет, нашао песму на првој страници "која му је привукла пажњу, и од тог часа престао је да чита романе и романсе" (Lest We Forget, поглавље 14, стр. 32, став 2). Вративши се кући, написао је о хришћанској цркви у Фејрхејвену, "са којом сам се ујединио" (Аутобиографија старешине Џозефа Бејтса, стр. 233, ст. 1).
Бејтс је Приуди при веридби рекао да ће напустити море чим стекне "довољну имовину" — а када ју је питала колико тачно, одговорио је: "Десет хиљада долара" (The Autobiography of Elder Joseph Bates, стр. 231, ст. 1). До тренутка пензионисања он је то већ превазишао: Спалдинг бележи да је Бејтс "стекао скромно богатство, дванаест хиљада долара, и пензионисао се" (Footprints of the Pioneers, стр. 42, ст. 2). Путовање из 1828. било је последње: "Било је 1828. када је Џозеф Бејтс, вративши се кући са путовања у Јужну Америку, напустио море, двадесет једна година од када је први пут испловио као палубни помоћник" (Footprints of the Pioneers, стр. 42, ст. 3).
Друштвени реформатор: Трезвеност и укидање ропства (1827–1839)
Исте године када је Бејтс крштен, 1827, замолио је свештеника који га је крстио да му помогне да организује друштво за умереност. Када није успео код њега, обратио се конгрегационалистичком пастору и "главним људима на том месту" — и тог дана је основано "Друштво за умереност Фејрхејвен" (Аутобиографија старешине Џозефа Бејтса, стр. 205, ст. 2). Дик бележи да је то било "прво удружење те врсте на свету, колико му је познато" (Основачи Поруке, стр. 121, ст. 1).
Питање ропства је до Битса стигло спорије. "Тема ми је била нова, јер сам о њој имао врло мало знања док сам био на мору" (Аутобиографија старешине Џозефа Бејтса, стр. 232, ст. 4). Његова одлука дошла је након неколико година посматрања: "Тада сам почео да осећам важност zauзимања одлучног става на страни угњетених" (Аутобиографија старешине Џозефа Бејтса, стр. 236, ст. 1). Након што му је рад на пољу трезвености већ коштао много пријатеља, закључио је да не може бити доследан хришћанин на страни угњетача и закључио: "Стога ми је једина алтернатива била да заузмем став у корист роба, и тако сам одлучио" (Аутобиографија старешине Џозефа Бејтса, стр. 236, ст. 1). Око четрдесет грађана Фејрхејвена се састало и "организовало Антиропско друштво Фејрхејвена. То је изазвало гнев одређене класе наших суседа, који су такође сазивали противне скупове, на којима су доносили резолуције у којима су нас осуђивали у веома оштрим терминима" (Аутобиографија старешине Џозефа Бејтса, стр. 236, ст. 2). Бејтс је додао: "Често су нам претећи да ће нам састанци бити разбијени , итд., али смо, срећом, могли да наставимо даље" (Аутобиографија старешине Џозефа Бејтса, стр. 236, ст. 2).
Бејтс је подржавао Вилијама Лојда Гарисона чак и када га је бостонска толпа готово линчовала 1835. године. Он је написао да је Гарисон био "уредник антиропског листа под називом 'Ослободилац', који се објављивао у Бостону, Масачусетс", и да је "био прослављен у многим часописима тог доба (1835) као најозлоглашенији аболициониста" (Аутобиографија старешине Џозефа Бејтса, стр. 237, ст. 2). Када је бостонска гомила ухватила Герисона, "прогонили су га до столарске радионице, у коју је побегао од њих, извели га пред окупену гомилу на улици и ставили му ужад око врата да му окончају живот" (Аутобиографија старешине Џозефа Бејтса, стр. 237, пар. 2).
Милеријански покрет (1839–1844)
Бејтс је први пут чуо Вилијама Милера у марту 1841. године, када је Милер започео низ предавања у дому за састанке на Вашингтон-стриту у Фејрхејвену. Бејтс се присећа: "У марту 1841. године брат Милер је започео низ предавања у дому за састанке на улици Вашингтон у Фејрхејвену, Масачусетс. Помислио сам да бих, ако бих успео да доведем њега да држи предавања о другом Христовом доласку мојим пријатељима и комшијама, радо уступио своје место у дому за састанке другима, уколико би био препун" (Аутобиографија старешине Џозефа Бејтса, стр. 253, ст. 2). Једно предавање је променило његово мишљење: "Али након што сам чуо његово прво предавање, осетио сам да не могу да се лишим привилегије да слушам цео курс, јер је његово проповедање било изузетно занимљиво и далеко испред његових писаних предавања" (Аутобиографија старешине Џозефа Бејтса, стр. 254, ст. 1).
Публика је била тиха и заокупљена: "Кућа је била толико препуна да велики део није могао да се смести, а ипак је све било тихо и мирно као ноћ" (Аутобиографија старешине Џозефа Бејтса, стр. 254, ст. 2). Од тог тренутка Бејтс је био активан милеритовски проповедник: "Бејтс, обраћени морски капетан, потрошио је своје богатство промовишући милеритовску поруку" (Испрачник Господњи, стр. 144, ст. 5).
Продаја своје имовине и мисија у Мериленду (1843–1844)
Фрум бележи да га је "отпор поруци о другом доласку од стране чланова његове Хришћанске цркве у Фејрхејвену навео да се повуче из њеног чланства. 1843. године продао је своју кућу и већину свог осталог некретног имања и припремио се да оде тамо где је био потребан да проповеда други долазак Христа. Осећао је потребу да оде у робовласничке државе на југу, где су други предавачари били протерани од стране непријатељски настројених становника" (Пророчка вера наших отаца, том 4, стр. 547, ст. 3).
Бејтс је кренуо из Фејрхејвена са Х. С. Гарнијем, "ковачем из Фејрхејвена, Масачусетс" (Ellen White: Woman of Vision, стр. 42, ст. 3) и "певајућим ковачем и помоћником проповедника" (The Prophetic Faith of Our Fathers, том 4, стр. 1021, ст. 2). Њихов пут их је водио кроз Филаделфију, где су се придружили препуним састанцима Милера, а затим у Мериленд: "Стигли смо у град Анаполис у Мериленду преко Вашингтона и прешли Чесапикски залив кроз лед до централног дела острва Кент, на које сам био бачен пре око двадесет седам зима. У гостионици смо затекли народ окупљен на градској скупштини. Управници двеју домова за састанке који су били присутни нису хтели да нам отворе врата и указивали су на опасност проповедања учења о Христовом доласку међу робове" (Аутобиографија старца Џозефа Бејтса, стр. 277, ст. 2).
Са острва Кент пешачили су тридесет миља до Сентервила: "Када смо напустили острво Кент, ишли смо источном страном залива Чесапик, која се зове Источна обала Мериленда, до окружног града Сентервила, удаљеног око тридесет миља, где смо заказали састанке. Изабрали смо да пешачимо како бисмо имали бољу прилику да разговарамо са робљем и другима и да им поделимо трактате које смо понели са собом" (Аутобиографија старешине Џозефа Бејтса, стр. 280, ст. 1). Две године касније, након Великог разочарања, Бејтс ће седети "са једним јоркширским шилингом, остатком свог богатства, у џепу" (Отисци путева пионира, стр. 46, ст. 1) да напише трактат који ће пренети поруку суботе Џејмсу и Елен Вајт.
Прихватање суботе (1845)
Седмодневна субота је укоренила се међу малом адвентистичком групом у Њу Хемпширу. Фрум бележи: "Методисткиња Рејчел Оукс започела је држање седмодневне суботе и придружила се Баптистима седмог дана. Она је затим донела суботу у Вашингтон, Њу Хемпшир, центар побожне адвентистичке групе, где су је прихватила два свештеника. Први је био методистичко-адвентистички проповедник у округу, Фредерик Вилер, у пролеће 1844. Он га је, заузврат, у августу те године пренео код баптиста-адвентисте слободне воље Томаса М. Пребла" (Пророчка вера наших отаца, том 4, стр. 942, ст. 1).
Лофборо бележи Бејтов одговор: "Старешина Џозеф Бејтс из Фејрхејвена, Масачусетс, тако је био привучен пажњом и прихватио је суботу 1845. године" (The Great Second Advent Movement, стр. 250, ст. 3). Следеће године Бејтс је написао свој трактат: "трактат од четрдесет осам страница, "Седми дан суботе, вечни знак", појавио се у августу 1846. године" (The Prophetic Faith of Our Fathers, том 4, стр. 956, ст. 3). Фрум додаје кључну последицу: "ово је заузврат навело Џејмса и Елен Вајт да прихвате суботу, након чега су обоје почели да уче адвентисте о суботи" (The Prophetic Faith of Our Fathers, том 4, стр. 947, ст. 1).
"Прави хришћански господин" — Бејтс и Елен Вајт
Сопствено сведочанство Еллен Вајт о сусрету са Бејтсом 1846. године одређује тон свему што је икада написала о њему:
Док сам 1846. била у посети Њу Бедфорду, Масачусетс, упознала сам старешину Џозефа Бејтса. Он је рано прихватио адвентистичку веру и био је активан радник у том покрету. Установила сам да је он истински хришћански господин, учтив и љубазан.
(Животни цртежи Елен Г. Вајт, стр. 95, ст. 1)
Ускоро након тога, први пут је проповедала у његовом присуству, а његова реакција је сачувана у њеном сведочанству. Бејтс, који је отворено рекао: "Ја сам Тома неверни. Не верујем у виђења. Али да могу да поверујем да је сведочанство које је сестра вечерас изнела заиста Божји глас за нас, био бих најсрећнији човек на свету" (Сведочанства за цркву, том 1, стр. 79, ст. 2). Његов скептицизам је убрзо уступио место на конференцији у Топшаму, Мејн, када јој је дата визија других светова: "Када сам изашла из визије, испричала сам оно што сам видела. Старешина Б. ме је затим питао да ли сам проучавала астрономију. Рекла сам му да се не сећам да сам икада гледала у неку књигу о астрономији" (Сведочанства за цркву, том 1, стр. 79, ст. 3).
Бејтс је био први издавач њених визија: Никол пише: "Џозеф Бејтс је био први издавач ове визије, коју је објавио на једном листу папира, названом броудсајд" (Ellen G. White and Her Critics, стр. 291, ст. 4). Лист "To the Little Remnant Scattered Abroad" појавио се 6. априла 1846. године (Messenger of the Lord, стр. 557, ст. 2).
На сабатској конференцији одржаној у "кући Алберта Белдена, у Роки Хилу, Конектикат, почев од 20. априла 1848. године" (The Great Second Advent Movement, стр. 224, ст. 3), Бејтс је био главни тумач заповести, како се Елен Вајт сећа: "Конференција је одржана у Роки Хилу, у великој, недовршеној просторији куће брата Белдена. Браћа су пристизала док нас није било око педесет; али нису сви били у потпуности у истини. Наш састанак био је занимљив. Браћа Бејтс је изложио заповести у јасном светлу, а њихова важност је наглашена моћним сведочењима" (Сведочанства за Цркву, том 1, стр. 85, ст. 1).
Реформа здравља и последње године (1858–1872)
Бејтс је годинама унапред предвидео принципе здравствене реформе које ће Адвентистичка црква касније усвојити: "Господин Бејтс био је први вођа који је прихватио здравствену реформу. У време када су неки од браће свештеника имали свињетину у својим подрумима или су примали шунке за своје службе као проповедници јеванђеља, Џозеф Бејтс је престао да једе месну храну, путер, масноћу, сир, пите и богате колаче. То говори у прилог господину Бејтсу што, иако је чврсто веровао у ову реформу, није наметао своје идеје браћи, већ је, у интересу хармоније, дозволио сваком човеку да следи своје убеђење у том погледу" (Основачи поруке, стр. 148, ст. 2).
У мају 1858. преселио је породицу из Фејрхејвена у Мичиген (The Autobiography of Elder Joseph Bates, стр. 18, ст. 2) и наставио да проповеда до своје осамдесете године. Дик бележи његову смрт: "Умро је у својој осамдесетој години 19. марта 1872. у Бетл Крику. Иако је у последњим сатима трпео бол какав ретко ко доживи, у свему томе је на упадљив начин показао надмоћ вере у Христа над телесним страдањем и сигурност смрти у блиској будућности" (Основачи Поруке, стр. 151, ст. 2). Сахрањен је поред Пруденс у Монтереју.