Резиме
Џон Бајнингтон је био методистички проповедник који је путовао по окрузима северног дела државе Њујорк и који је, након своје педесет четврте године, постао сабатски адвентиста; једанаест година касније, када је Џејмс Вајт одбио ту дужност из личних разлога, Бајнингтон је изабран за првог председника Генералне конференције седмодневних адвентиста на оснивачкој сесији у мају 1863. године. Био је , активни аболициониста и агент "Подземне железнице" у методистичким годинама, изградио је прву адвентистичку богослужбену зграду у којој се држао седмодневни субот у Њујорку, преселио је породицу у Мичиген да ради заједно са породицом Вајт и провео наредних тридесет година на проповедничком кругу у Мичигену и северној Индијани до своје смрти у осамдесет деветој години.
Рани живот и методистичко свештенство (1798–1843)
Збирка "Адвентистичка пионирска библиотека" под називом "Да не заборавимо" детаљно бележи почетак Бингтонове каријере. О његовом месту рођења и родитељима: "Рођен је 8. октобра 1798. године, као шесто од десеторо деце господина и госпође Џастус Бингтон из Хајнсбурга, Вермонт" (Lest We Forget, гл. 26, стр. 56, ¶ 3). LWF додаје у истом пасусу да се "већи део његове посвећености и моралне храбрости види у огледалу животног рада његовог сина" (Lest We Forget, гл. 26, стр. 56, ¶ 3). Исти поглавље бележи следећу фазу: "Џон је крштен у Методистичкој цркви убрзо након свог седамнаестог рођендана. Не дуго затим постао је један од вођа цркве и добио дозволу да проповеда као лаички проповедник, тада назван "побуђивач". Као пастор који обилази округ, радио је да би се издржавао, јахао и проповедао, посећујући куће потребитих у свом округу" (Lest We Forget, ch. 26, p. 56, ¶ 4). Здравствени колапс са двадесет једне године одвео га је у Њу Хејвен, Конектикат, на три године пре него што се вратио у Вермонт и на кружну службу; "земља, плуг и проповедање на кружној служби су за мене и моје" (Lest We Forget, гл. 26, стр. 56, ¶ 5).
Два пута се оженио. У књизи "Да не заборавимо" забележено је: "Оженио се Мери Феррис у Вермонту, а њихово прво дете, Каролина, рођено је 1828. године. Након смрти Мери, Џон се преселио у Бакс Бриџ, Њујорк. Тамо се 1830. године оженио Кетрин Њутон из Вермонта" (Lest We Forget, гл. 24, стр. 53, ¶ 2). О пресељењу у северни део државе Њујорк и његовој улози у локалној методистичкој заједници: "Након пресељења у Бакс Бриџ, близу реке Сент Лоренс на северозападу Њујорка, око 1837. године помогао је да се изгради кућа за богослужење Методистичке цркве. Ропство је постало значајно питање у методистичким црквама, а још веће за Џона Бајingtona" (Lest We Forget, ch. 26, p. 56, ¶ 6).
Активиста против ропства
Douglass-ови Advent Pioneers сумирају Бијнтонову деценију борбе против ропства: "John Byington је био методистички проповедник-путник пре него што је постао проповедник седмодневних адвентиста. Он је такође био снажан противник ропства, а његова кућа је, како се каже, била станица на старој подземној железници која је пружала уточиште роповима који су побегли са Juga и тражили слободу" (Advent Pioneers Biographical Sketches and Pictures, стр. 8, пар. 2). LWF бележи његов став са проповедаонице његовим речима: "Ропство је зверство. То је грех. Обећајмо да ћемо употребити сва легална средства на наша располагању проповедајући, молећи се и гласајући против ове нехришћанске институције" (Lest We Forget, гл. 26, стр. 56, ¶ 6).
Прихватање суботе (1844–1852)
Бајјнгтон је чуо милеритско проповедање из 1844. године, али није прихватио ни датум ни, у то време, адвентску поруку. У "Да не заборавимо" стоји: "1844. године Бајјнгтон је слушао проповеди о скором доласку Христа. Предавања Вилијама Милера узбудила су целу његову заједницу у Елмхаузену. Сам је темељно проучио пророчанства, али није разумео неке тачке. Будући опрезан човек, био је спор да прихвати нове теорије" (Lest We Forget, гл. 26, стр. 57, ¶ 7). Одлука је донета осам година касније, на дан сахране његове кћерке: "Осам година касније, 1852. године, Х. В. Лоренс му је дао примерак Review and Herald који је садржао чланке о седмодневном суботу. 20. марта 1852, на дан сахране његове петнаестогодишње ћерке Терезе, донео је одлуку да поштује седми дан. 3. јула Г. В. Холт је крстио Џона и Кетрин и двоје старије деце у реци Грас код Бакс Бриджа, Њујорк" (Lest We Forget, гл. 26, стр. 57, ¶ 7). Даглас додаје шири оквир: "Он није прихватио поруку седмодневних авантиста све док није напунио педесет година. Онда је постао снажан проповедник истине. Помогао је да се организује једна од првих цркава седмодневних авантиста у Бакс Бриџу, Њујорк" (Advent Pioneers Biographical Sketches and Pictures, стр. 8, ст. 2).
Кућа на Бакс Бриџу ускоро је постала центар за сабатске адвентисте из Вермонта и Њујорка. "Lest We Forget" бележи детаљ о раду његове супруге: "Адвентисти из Вермонта и Њујорка често су се окупљали на Баксовом мосту. Једне године Кетрин је на свом станку ткала дугачке траке тканине, а затим их сашила у шатор у којем су се састајали" (Lest We Forget, поглавље 24, стр. 53, став 3).
Грађење сабатјанског покрета (1855–1858)
1855. године Бајнингтон је изградио прву адвентистичку цркву која је држала суботњи одмор у Њујорку, поред методистичке цркве коју је раније изградио. "Да не заборавимо" бележи низ догађаја и пресељење које је уследило: "1855. године, Џон је помогао да се изгради прва адвентистичка црква која је подигнута, поред методистичке цркве коју је изградио. Након што је показао лидерске способности у Бакс Бриџу, Џејмс и Елен Вајт позвали су Бингтонове да 1858. дођу у Батл Крик и помогну у раду тамо. Купио је фарму у Њутну, близу Батл Крика, у Мичигену, и онда довео своју породицу тамо. Између својих путовања да служи расејаним стадима, враћао би се да се брине о фарми" (Lest We Forget, поглавље 26, стр. 57, ¶ 8). Даглас бележи годину пресељења и једну изреку која је уследила: "1857. године Џон Бајнгтон се преселио из Њујорка у Мичиген. Радио је евангелистички рад, прелазећи земљу коњем и запрегом. Људи би говорили: "Нико не познаје Мичиген као Џон Бајнгтон"" (Advent Pioneers Biographical Sketches and Pictures, стр. 8, ст. 8).
Први председник Генералне конференције (1863–1865)
Питање формалне црквене организације годинама је делило сабатске авантисте. "Lest We Forget" бележи и отпор према организацији и разлог због којег се Џејмс Вајт повукао: "Међу многим верницима постојало је јако уверење да црква не би требало да буде организована, јер би их то учинило сличним црквама из којих су потекли. Као вођа у покрету за организовање, Џејмс Вајт је сматрао да је било довољно отпора његовом раду да би његово председништво било тешко и веома вероватно неефикасно. Џон Бајнгтон, често називан Отац Бајнгтон, прихватио је председништво прве Генералне конференције, од 20. до 23. маја 1863. године, након што га је Џејмс одбио" (Lest We Forget, гл. 26, стр. 57, ¶ 9).
Цео уводни пасус 26. поглавља књиге "Да не заборавимо" објашњава зашто је Бајington био прави избор за оснивачко председништво: "Прича о Џону Бајingtonу је изванредна, не зато што је икаква доктрина потекла од њега, нити због улоге коју је имао у великој разочараности. Његова прича је изванредна искључиво због мноштва начина на које је задовољавао духовне и физичке потребе цркве, како као организације, тако и појединачно њених чланова" (Lest We Forget, ch. 26, p. 56, ¶ 2).
Мичигенски итирарант (1857–1886)
Два једногодишња мандата Бајingtona као председника Генералне конференције (1863–1865) окончана су без његовог повлачења са путујућег проповедања. У књизи "Да не заборавимо" забележено је: "У Мичигену је служио наредних двадесет две године. Често га је пратила његова Кетрин. Ови путовања су га водила до Порт Хјурона и Сегина на истоку и све до севера, до Маскегона на западу. Ове службене посете нису биле само сабатне скупове, већ свакодневна општења са народом. Јео је с њима и молио се с њима, спавајући у њиховим домовима када би га позвали" (Lest We Forget, гл. 26, стр. 58, ¶ 10).
Након Катаринине смрти 1885. године, стари проповедник је наставио своје обиласке. У књизи "Да не заборавимо" забележене су његове снимљене одлуке и последњи записи у дневнику: "Након смрти супруге, наставио је да посећује и никада није изгубио љубав према младима. "Морам да нахраним јагња из стада", писао је. Једном, када није могао да присуствује молитвеном састанку, послао им је поруку на малом комадићу плавог папира: "Реците, о реците им, да напусте свет и дођу свом Спаситељу!" У петак, 3. децембра 1886. године, написао је: "Ово је дан утехе и мира. Осећао сам да ми је грехова било много; молио сам и нашао милост Спаситеља и желео бих да свима објавим Његову доброту." (Да не заборавимо, гл. 26, стр. 58, ¶ 11).
Смрт
У књизи "Advent Pioneers" Дагласа наведени су датуми који обухватају Бијонгов живот у једном реду: "ПРВИ ПРЕДСЕДНИК ОПШТЕ КОНФЕРЕНЦИЈЕ 8. октобар 1798 — 7. јануар 1887" (Advent Pioneers Biographical Sketches and Pictures, стр. 8, пар. 1).
Преживео је Џозефа Бејтса и већину милеритске генерације која се окупљала око Вајтса 1840-их, и видео како скромни рад у Бетл Крику из 1850-их током свог живота расте у организовану верску заједницу са заједницама широм Мичигена и даље.