Резиме
Стивен Пирс био је вермонтски адвентистички пионир који је, заједно са Џозефом Бејтсом, Џејмсом Вајтом и Хајрамом Едсоном, помогао да се положе доктринални темељи адвентистичког покрета " " који је поштовао суботу крајем 1840-их. Елен Вајт га је више пута називала једним од "оштроумних, племенитих и истинских" људи који су заједно претраживали Свето писмо након разочарања у октобру 1844; касније је служио као председник конференција Вермонта и Минесоте. Међу верницима је био широко познат као "отац Пирс".
Пионир из Вермонта (1804–1844)
Лерој Едвин Фрум бележи основни преглед Пирсовог живота: "СТИВЕН ПИРС (1804–1883) рођен је у Вермонту, а касније је живео у Минеаполису и Ајови. Човек искрене побожности и понизности, био је способан тумач Библије и унапређен је у председника конференција Вермонта и Минесоте" (The Prophetic Faith of Our Fathers, том 4, стр. 1046, ст. 4).
Сабатне конференције након разочарања
Оно што је Пирсу обезбедило место у раноадвентистичком сећању није била његова сопствена доктрина, већ његово присуство на малим пост-1844. студијским састанцима где је заједница која је држала суботу израђивала своју теологију. Елен Вајт се на овај рад сетила годинама касније у писму из 1903. године:
Мој муж, старешина Џозеф Бејтс, отац Пирс, старешина Едсон и многи други који су били оштроумни, племенити и истинити били су међу онима који су, након истека времена 1844. године, тражили истину. На нашим важним састанцима, ти људи су се окупљали и тражили истину као скривено благо. Окупљала сам се с њима и ми смо марљиво проучавали и усрдно се молили; јер смо осећали да морамо научити Божију истину.
(Писма и рукописи — том 18, Lt 253, 1903, ст. 4)
Она се више пута враћала на ту исту сцену. У "Саветима за цркву" и у "Сведочанствима за служитеље и раднике еванђеља" написала је: "Мој муж, са старешинама Џозефом Бејтсом, Стивеном Пирсом, Хирамом Едсоном и другима који су били оштроумни, племенити и истинити, био је међу онима који су, након истека времена 1844. године, тражили истину као скривено благо" (Сведочанства за пасторе и евангелисте, стр. 24, ст. 3). Иста реченица се у потпуности понавља у књизи "Хришћанско искуство и учења Елене Г. Вајт", стр. 192, ст. 3 ().
Лично сведочанство (1851)
Међу најранијим сведочењима посебно за Пирса налази се визија коју је Елен Вајт примила 1851. године. Три параграфа дају савете Пирсу, његовој супрузи (гђи Пирс) и породици Филипс:
О, ја сам видела да то нису сви захтеви Исуса, и они који се моле за болесне нису сви они који имају веру у Исуса. Вера у Исуса обухвата цео живот и божански карактер Христа. Видела сам да сте превише искључиви; такође и брат Пирс. Превише се ослањате на сестру Филипс.
(Manuscript Releases, том 18, стр. 251, ст. 1)
О Пирсовој склоности да одбаци посао када се обесхрабри, она је написала:
Видела сам да је брат Пирс често покушавао да говори истину; ако није имао ту слободу и успех, ту слободу коју је очекивао, он би се смирио, [мислећи] да га Бог није позвао на то дело. Е сад, да то није било, брат Пирс би могао бити кориснији него што јесте.
(Manuscript Releases, том 18, стр. 251, ст. 2)
И о његовој ћутњи:
Брате Пирсе, превише си ћутао; превише си се затворио у себе. У новинама си могао да говориш стотинама, али сте се ви неколико задовољили да будете заједно. Твој таленат, брате П, готово је закопан; мора да се стави у употребу.
(Manuscript Releases, том 18, стр. 252, параграф 3)
Вермонтски рад (1864)
Тринаест година касније, први том сведочења за цркву Елене Вајт поново је говорио о Пирсу, овог пута бранећи њега и друге пред црквама које су их потцењивале:
Браћа у Вермонту су занемарили моралну вредност људи попут браће Бурдоа, Пирса и Стоуна, који имају дубоко искуство и чији је утицај био такав да је стекао поверење заједнице. Њихови вредни и доследни животи учинили су их свакодневним, живим проповедницима, а њихов рад је уклонио велику количину предрасуда и окупио и изградио.
(Сведочанства за Цркву, том 1, стр. 449, ст. 1)
Године у Минесоти (1871)
До краја 1860-их Пирс је преселио свој рад на запад. Други том Сведочанстава Елене Вајт садржи опширан опис његове службе тамо:
Просперитет Божјег дела у Минесоти дугује се више труду брата Пирса него вашим сопственим напорима. Његов труд је био посебан благослов за ту државу. Он је човек осетљиве савести. Страх Божји је пред њим. Ослабљености су тешко падале на њега, и то га је навело да се запита да ли је на путу своје дужности и да се уплаши да Бог не благослове његове напоре.
(Сведочанства за Цркву, том 2, стр. 629, ст. 3)
"Отац Пирс" о Мудрости (1868)
Писцево сопствено перо досегло је ширу публику кроз дугачак чланак о Причема објављен у Review and Herald у октобру 1868. године. Lest We Forget сачувао је његов почетак: "Мудрост је најважнија ствар, зато стекните мудрост." Да је реч о нечему земаљског карактера, инспирација из Приче не би је назвала најважнијом ствари; нити би нам Дух Господњи тако наглашено заповедао да је стекнемо. Стога закључујемо да је то драгоцени бисер, који, када га човек нађе, продаје све што има и купује га" (Lest We Forget, гл. 34 ("Старешина Пирс о мудрости"), стр. 72, ¶ 2). Библиографски заглавље истог поглавља наводи извор као "Извадци из Review and Herald, 13. октобар 1868, стр. 201–203" (Lest We Forget, поглавље 34, стр. 72, ¶ 1).
Смрт (1883)
Фрумова биографска фуснота садржи датум његове смрти: "СТИВЕН ПИРС (1804–1883) рођен је у Вермонту, а касније је живео у Минеаполису и Ајови" (The Prophetic Faith of Our Fathers, том 4, стр. 1046, пар. 4). Његова удовица, сестра Пирс, похваљена је у истом сведочанству из 1871. године које је Елен Вајт дала о њему: "Она је једна од плашљивих, она која се боји, савесна у обављању своје дужности; и добиће награду када Исус дође ако остане верна до краја" (Lest We Forget, гл. 28, стр. 64, ¶ 7).