Резиме
Џон Невинс Ендрјуз био је пионирски адвентистички научник, евангелиста, уредник и први званични прекоморски мисионар Седмодневне адвентистичке цркве. Рођен у Полланду, у држави Мејн, 22. јула 1829. године, прихватио је седмодневну суботу као тинејџер 1845. године и постао један од централних пионира сабатског адвентизма заједно са Џејмсом и Елен Вајт и Џозефом Бејтсом. Аутор стандардне Историје суботе и првог дана у недељи (1859, проширено 1873), служио је три мандата у Извршном одбору Генералне конференције, био је председник Генералне конференције (1867–1869), уређивао је Review and Herald и 1874. послат у Швајцарску као први званични мисионар цркве. Умро је од туберкулозе у Базелу, Швајцарска, 21. октобра 1883. године.
Рани живот и обраћење (1829–1844)
Штајнвег, у "Да не заборавимо", бележи само основну скицу: "Ендрјус је рођен 22. јула 1829. и провео је детињство и младост мирно са родитељима и братом Вилијамом у Паризу, Мејну" (Lest We Forget, гл. 135, стр. 259, ¶ 13). И његово рано методистичко образовање: "Његова духовна обука је укључивала верно присуствовање методистичким састанцима." (Lest We Forget, гл. 135, стр. 259, ¶ 14).
Штеинвег бележи свој улазак у милеритански покрет и разочарање: "У јануару 1843. године Ендрјус је постао хришћанин и прихватио адвентску поруку. Његова породица је ускоро била обухваћена милеританским учењем о Христовом доласку да очисти земљу. Када Христос, како су веровали, није се вратио на земљу 22. октобра 1844. године, и они су били дубоко разочарани. 1845. године, након читања Преблова трактата о суботи, Ендрјуз је почео да поштује суботу седмог дана" (Lest We Forget, гл. 135, стр. 260, ¶ 16).
Штеинвег такође бележи упечатљив догађај из 1844. године, за који се по датуму претпоставља да се догодио, када је четрнаестогодишњи Ендрјуз бранио брата од бесне гомиле на париском мосту. Прича је изложена у драматичној форми, са забележеним Ендрјузовим одговором: "Нам је заповеђено да носимо бреме један другог. Ако бисте бичевали брата Дејвиса, морали бисте да бичевате и мене." (Да не заборавимо, поглавље 135, стр. 259, став 8).
Рани рад у служби (1850–1859)
Штајнвег бележи прве Андрузове записе у Present Truth и његово именовање у издавачки одбор: "Андрус је први пут почео да пише у The Present Truth. У јесен 1850. године именован је у издавачки одбор који је подржавао уредника, старешину Џејмса Вајта. У мају 1851. године у часопису Review објављен је Андрузових коментар од пет страница на тринаесто поглавље Откривења, у којем је први пут идентификовао Сједињене Државе Америке као звер са два рога" (Lest We Forget, ch. 135, p. 261, ¶ 19).
Лафборо потврђује чланак из маја 1851. о дворогастој зверци и оно што је у њему закључено: "Око тог времена Џ. Н. Ендрјус, који је боравио у Парису, у држави Мејн, започео је свој јавни рад као проповедник јеванђеља и писац на религиозне теме. У Review-у за мај 1851. објавио је чланак од преко пет страница на тему три поруке. У том чланку је пророштво о дворогастој зверци из Откривења 13 примењивао на Сједињене Државе, заузимајући став, искључиво на основу самог пророштва, да ће увођење недеље као суботе бити тачка на којој ће се у овој нацији коначно засновати уједињење цркве и државе" (The Great Second Advent Movement, стр. 284, ст. 2).
Фрум смешта Ендрjуса у контекст оних који су развили тумачење звера са два рога: "Џон Н. Ендрjус, адвентистички историчар суботе, био је један од првих, у то време, који је развио ово тумачење у добро заокруженом облику. Заустављамо се да прво размотримо Ендрjуа, а затим се окренемо овом интригантном симболу" (Пророчка вера наших отаца, том 4, стр. 1093, ст. 1).
Штајнвег бележи његова рана путовања са Самуелом Роудсом и његово рукоположење: "У децембру 1851, са двадесет једне године, Ендрјуз је радио као путујући евангелиста са Самуелом Роудсом." (Lest We Forget, поглавље 135, стр. 261, ¶ 20). Исти пасус наставља: "Џон Н. Лафборо је присуствовао серији конференција које је одржао Ендрјуз 1852. године у Рочестеру, Њујорк, где је научио и прихватио Садашњу Истину. 1853. године Ендрјуз је рукоположен од стране старешине Вајта" (Lest We Forget, гл. 135, стр. 261, ¶ 20).
Штеинвег бележи трошкове прве три године Ендрузовог рада на своје здравље: "Ендрус је био физички исцрпљен до 1855. године" (Lest We Forget, гл. 135, стр. 261, ¶ 21).
Изјава о разочарењу и Светилиште (1844–1851)
Лафборо сачува уводну фразу у извештају Ендрjуа у првом лицу од 22. октобра 1844: "Старешина Џ. Н. Ендрjу, један од оних који су прошли кроз ово искуство 1844. године, овако говори о разочарању" (The Great Second Advent Movement, стр. 196, ст. 1).
Андрюсова сопствена изјава о доктрини светилишћа након 1844. године, како је сачувао Лафборо: "Отварање најсветијег од свих у храму небеском, кроз које се види ковчег, догађај је који се одвија под звуком седмог анђела. И пошто се служба нашег великог Првосвештеника премешта у тај одсек по окончању две хиљаде триста дана, разумемо да је отварање храма обележено завршетком тог периода, како је представљено прогласом првог анђела. Улазак нашег Великог Свештеника у најсветији простор да служи пред ковчегом Божијим привлачи пажњу цркве на заповести Божије које се налазе у том ковчегу. Заповести Божије сијају из небеског светилишта од тог времена." (Велики покрет другог доласка, стр. 248, ст. 1).
Лафборо такође чува изјаву очевидаца Џ. Н. Ендрjуа (из његовог писма од септембра 1874. године) о улози Елен Хармон у вези са фанатизмом затворених врата у Паризу, Мејну: "Ј. Н. Ендрјус, који је боравио у Паризу, Мејн, 1844. и 1845. године и који је био у потпуности упознат са стањем народа тамо, као и са стањем Џозефа Тернера, који је учио да више нема милости за грешнике, каже о ставу госпођице Хармон по том питању у то време" (The Great Second Advent Movement, стр. 222, ст. 2).
Први прекоморски мисионар (1874)
Спалдинг, у књизи "Прича о адвентистичком светлу", ставља Ендрjуа на чело раног круга оних који су приступили хришћанском заједништву: "Удружили су снаге са Џозефом Бејтсом пошто су им се доктринарна уверења поклопила; охрабрили су младе и обећавајуће раднике попут Џона Н. Ендрjуса из Мејна, Џорџа Холта из Конектиката и Џона Н. Лафбороа из Њујорка да уђу у свештенство" (Прича о светлости адвентиста, стр. 35, ст. 2).
Фрум бележи избор Ендрjуа за првог прекоморског мисионара Седмог дана авантиста: "Када је отворена нова трансконтинентална железница, он се залагао за проширење дела цркве на Западну обалу. Он је написао прве лекције за школу суботе 1852. године. Промовисао је прву прекоморску мисионарску акцију Цркве — слање Џона Н. Ендрjуса у Европу 1874. године — и данас адвентисти воде једно од најобимнијих прекоморских мисионарских предузећа на свету." (Пророчка вера наших отаца, том 4, стр. 1060, ст. 2).
Смрт (1883)
Према Енциклопедији седмодневних авантиста (Гилберт М. Валентајн), Ендрјус је умро од туберкулозе у Базелу, Швајцарска, 21. октобра 1883, шест година након доласка у Швајцарску, након што је успоставио европско издавачко дело и присуствовао првим европским камп-састанцима. Спалдинг у "Причи о светлости адвентиста" бележи губитак за рани адвентистички покрет: "1883. године Џон Н. Ендрјус, који је храбро радио на растућем покрету у Европи, положио је свој живот. Џозеф Х. Вагонер, који је заузео његово место, пао је шест година касније." (The Story of Adventist Light, стр. 79, ст. 1).