Сажетак
Џон Нортон Лафборо је проповедао поруку трећег анђела седамдесет две године — од своје прве проповеди са шеснаест година у школи у Њујорку 2. јануара 1849. године, до својих последњих јавних наступа у својој деведесет трећој години. Био је пионирски проповедник у шаторима са М. Е. Корнелом, првим организованим мисионарем Цркве у Калифорнији (заједно са Д. Т. Бурдоом 1868. године), првим адвентистичким евангелистом у Енглеској (1878), првим историчарем Седмодневне адвентистичке цркве (Велики покрет другог доласка, 1905) и очевидацем десетина визија Елен Вајт. Преминуо је у санаторијуму Сент Хелена у Калифорнији 7. априла 1924. године, у својој деведесет другој години.
Детињство, обраћење и прва проповед (1832–1849)
Лафборо је рођен 26. јануара 1832. године у Виктору, Њујорк, као други син методистичког поучиоца. Његов отац је умро од тифусне грознице када је Џон имао седам година, а дечак је послат да живи са деком и баком на фарми у Ист Блумфилду. Сטייןвегова књига "Да не заборавимо" сачувао је утисак који је молитвени живот његовог деде оставио на њега: дечак "је често чуо свог деду како се моли за њега по имену." (Lest We Forget, гл. 143, стр. 281, ¶ 5).
Породица из Лафбороа одговорила је на милеритску поруку о доласку током зиме 1843–1844. године. Џон је имао дванаест година у време великог разочарања. У мају 1848. чуо је дирљиву проповед и обраћен је, а већ за неколико месеци одлучио је да му руке припадају проповедању, а не дувалу ковачнице у којој је био штићеник. Са "једним доларом у џепу, поклоњеном одећом која му није одговарала и молитвом у срцу" (Lest We Forget, гл. 143, стр. 281, ¶ 8), он је кренуо ка заједници удаљеној осамнаест миља. Тамо је обезбедио баптистичку цркву за низ предавања и вече 2. јануара 1849. одржао своју прву беседу — са непуних седамнаест година. Како Стеинвег бележи у истом пасусу: "Тако је започео проповедничку каријеру која је трајала седамдесет година" (Lest We Forget, гл. 143, стр. 281, ¶ 8).
Сан и порука Трећег анђела (1852)
У лето 1852. године Лафборо је био проповедник Адвентиста првог дана у Рочестеру, Њујорк. Након што је цео дан радио фарбајући куће, једне ноћи није могао да заспи; сањао је да му је "лице једног ревносног проповедника неизбришиво урезано у сећање" (Lest We Forget, гл. 143, стр. 281, ¶ 4). У сну је био на адвентском састанку у прљавој, слабо проветреној просторији када се отворила врата у већу просторију — добро проветрену, осветљену, чисту и привлачну — где је на зиду висио графикон, а висок човек је стајао поред њега и објашњавао светилиште. У сну се Лафборо подигао: "Излазим одавде. Улазим у ту другу просторију." (Lest We Forget, гл. 143, стр. 282, ¶ 11).
Када су адвентисти који су држали себату одржали конференцију у Рочестеру 25. и 26. септембра 1852. године, Лафборо је отишао — наоружан текстовима да оповргне празновање себате. Како наводи Штајнвег: "Осврћући се по просторији, видео је исти плакат који је видео у свом сну. Поред графикона је стајао Џ. Н. Ендрјус, човек из његовог сна" (Lest We Forget, гл. 143, стр. 283, ¶ 13). Ендрјусова експозиција тог дана срушила је Лафборове припремљене аргументе, а три недеље касније — у октобру 1852. — Лафборо је јавно заузео став у прилог седмодневној суботи. Прве суботе коју је држао упознат је са Џејмсом и Елен Вајт. Штајнвег бележи тај тренутак: "Госпођа Вајт имала је визију те суботе која је трајала сат и 20 минута. На крају визије, она је Лафбороу испричала неке ствари о њему самом које он никада никоме није открио. Ово је, без сумње, утицало на њега. Цео остатак свог живота Лафбороу је био чврст верник у Дух пророштва" (Lest We Forget, гл. 143, стр. 283, ¶ 16).
Шаторски евангелиста са М. Е. Корнелом (1853–1860-их)
У јануару 1853. Корнел се придружио Џејмсу Вајту у Гранд Рапидсу при рукоположењу младог Лафбороа — и послао га на тромјесечну проповедничку турнеју по Илиноису, Висконсину и северној Индијани са М. Е. Корнелом. У свом делу Велики покрет другог доласка Лафбороо је сачувао исказ тог путовања из прве руке: "Као илустрацију источног предрасуда према Адвентистима седмог дана у тим раним временима, навешћу нека искуства старешине Корнела и мене из 1853. године. На састанку који су одржали брат и сестра Вајт у Џексону, одлучено је да брат Корнел и ја путујемо три месеца коњем и кочијама кроз Илиноис, Висконсин и северну Индијану, посећујући Адвентисте седмог дана." (Велики покрет другог доласка, стр. 549, ст. 2).
У мају 1854. године, након што се појавило велико интересовање у Локу, Мичиген, Браћа Вајт, Корнел и Лафборо испланирали су прве шаторске састанке седмодневних адвентиста — који су одржани у Бетл Крику тог јула. У књизи Лафбороа "Велики покрет другог доласка" сачуван је запис о планирању: "Мај 1854: велико интересовање у Локу, Мичиген, наводи Вајтсове, М. Е. Корнела и Џ. Н. Л. да испланирају састанке у шаторима" (The Great Second Advent Movement, стр. 568, ст. 3).
Калифорнија, Енглеска и поље широм света (1868–1908)
1868. године, пре сесије Генералне конференције у Бетл Крику, Лафборо је имао двадесет одвојених снова о раду у Калифорнији. Када је Џејмс Вајт на седници питао да ли се неки министар осећа позваним да оде на Западну обалу, Лафборо се добровољно јавио. Радио је у Калифорнији десет година (1868–1878), а затим 1878. прешао Атлантик као први адвентистички евангелиста у Енглеску, где је радио неколико година.
Штајнвег бележи последње путовање: "У 76. години, 1908. године, путовао је око света, 30.000 миља водом и 60.000 миља копном, посећујући главна радна средишта Седмодневне адвентистичке цркве. Ово је било његово последње мисионарско путовање у делу Господа кога је толико волео" (Да не заборавимо, гл. 143, стр. 284, ¶ 22).
Први историчар и очевидац (1892–1908)
1892. године Лафборо је објавио "Уздизање и напредак седмодневних адвентиста" — прву потпуну историју Цркве седмодневних адвентиста — и ревидирао и проширио је 1905. и 1906. године под насловом "Велики покрет другог доласка". Као очевидац раног сабатског адвентистичког покрета од 1852. године надаље, његово сведочанство о визијама Елене Вајт и о раном расту узрока помиње се кроз ове биографије; читалац ће у овом збирку наићи на његове речи о десетинама тема.
Смрт (1924)
Штейнвег бележи последње године Лафбороа: "Последње године је прво провео у дому своје ћерке у Лодију, Калифорнија, све док она и њен супруг нису позвани у Вашингтон, Д.К. Због погоршања здравља старешина Лафборо провео је последње године у санаторијуму Сент Хелена, где је мирно преминуо 7. априла 1924. у 92. години." (Lest We Forget, гл. 143, стр. 284, став 23). Она завршава стихом који је Лафборо затражио да буде уклесан на његовом надгробном споменику: "Сећање праведних благословено је" (Lest We Forget, гл. 143, стр. 284, став 23).