Резиме
Урија Смит био је најмлађе од четворо деце пољопривредничке породице из Нове Енглеске, и са двадесет једне године — 3. маја 1853. — започео је педесет година непрекидне службе у Review and Herald. Као уредник у седишту, помоћник уредника и коначно главни уредник, он је обликовао глас тог листа пола века. Служио је пет прекидних мандата као секретар Генералне конференције (укупно двадесет година — дуже него било ко од петнаест мушкараца који су ту функцију обављали након њега). Био је први црквени предавач Библије на колеџу, аутор књига "Размишљања о Данилу" и "Размишљања о Откривењу" (касније обједињених у стандардни зборник за претплату "Данило и Откривење"), проналазач (имао је америчке патенте за зглобну протезу и школско седиште) и творац химни. Преминуо је од изненадне паралитичке мождане капи 6. марта 1903. године, док је ишао у редакцију "Review" са уредничким материјалом.
Детињство и изгубљена нога (1832–1851)
Књига "Да не заборавимо" аутора Штајнвега сачувао је само грубу скицу: "Урија, најмлађи од четворо деце, рођен је 2. маја 1832. Када је имао око дванаест или тринаест година, лечен је током болести нечим што је морало бити предозирање каломeлом. Као резултат тога, на његовој левој нози развила се рана која је постала толико тешка да је ампутација била сматрана неопходном. Уд је уклоњен на месту отприлике на пола пута између колена и бутине." (Lest We Forget, поглавље 148, стр. 293, ¶ 4).
Стеинвегов портрет младог Уријаха бележи да "Млади Урија те године прошао кроз разочарење. Његова мајка, побожна жена, била је усрдна верница у очекивано долазак Христа 22. октобра 1844. године" (Lest We Forget, гл. 148, стр. 293, ¶ 5).
Након 1844. године младић је неколико година кренуо другим путем: "Након разочарања Урија Смит је изгубио контакт са поруком и озбиљно се посветио стицању највишег могућег образовања" (Lest We Forget, гл. 148, стр. 293, ¶ 6).
Штейнвег бележи висину његових амбиција уочи његове одлуке за суботу: "планирао је да настави школовање на Харвард колеџу, где би се уписао као студент друге године" (Lest We Forget, ch. 148, p. 293, ¶ 7).
Фрум добро дочарава човека и тренутак: "уредник, аутор и учитељ Библије, рођен је у Вест Вилтону, у Њу Хемпширу, и поседовао је карактеристичну тврдоглавост Граните Стате. Када је имао само дванаест година, заједно са родитељима прошао је кроз напете дане Разочарања 1844. године, који су оставили утисак на његов ум који никада није избрисан. Имао је високе наставничке амбиције, дипломирао је на Филипс академији у Ексетеру када је имао двадесет година. Затим је почео да предаје у државној школи. Али болест из детињства и инфекција довели су до губитка његове леве ноге, и ова несрећа усмерила је његове мисли ка седећим занимањима. Почео је да црта и скицира, и био је вешт као гравер по дрвету." (Пророчка вера наших отаца, том 4, стр. 1109, ст. 2).
Преображај и први субот (1852)
У јесен 1852. двадесетогодишњи Смит присуствовао је адвентистичкој конференцији у Вашингтону, у држави Нју Хемпшир, и први пут чуо истину о седмој заповести. Штајнвег бележи три месеца борбе и одлуку: "1. децембра његов отац је преминуо. Без сумње, утицај и молитве његове мајке и сестре у то време породичне туге имале су свој ефекат, јер је почетком децембра Урија Смит прославио свој први Шабат — и усмерио ток свог живота у авант-покрет" (Lest We Forget, ch. 148, p. 294, ¶ 12).
У јануару 1853. Смит је добио понуду од 1.000 долара годишње да се придружи наставничком кадру нове академије у Маунт Вернону, Њу Хемпшир — и одбио ју је. Штајнвег бележи његов први објављени текст у листу који ће ускоро уређивати: "17. марта 1853. прво књижевно дело Урија Смита појавило се у листу који ће он касније уређивати." (Lest We Forget, поглавље 148, стр. 294, ¶ 14).
Пет деценија на челу "Review" (1853–1903)
Штейнвег бележи почетак пола века на уредничком столу: "3. маја 1853. године, у двадесет првој години живота, Урија Смит започео је педесет година службе у Review. За врло кратко време савладао је многе штампарске вештине, а његова сналажљивост помогла је канцеларији да преброди многе кризе. Старешина Вајт је ускоро у овом младићу препознао вредног помоћника у уредничком раду на " -у" и препустио му велики део тог посла када су он и госпођа Вајт били на путовању" (Lest We Forget, ch. 148, p. 294, ¶ 15).
Лофбороова књига "Велики покрет другог доласка" бележи исти почетак: "Током објављивања Трећег тома Review Урија Смит је почео да поштује суботу и придружио се редакцији Review, у којој је толико дугих година био писац и уредник." (The Great Second Advent Movement, стр. 320, ст. 2).
1855. године преселио се са Review-ом у Battle Creek. Штајнвег бележи: "1855. године Review је премештен у Battle Creek, и име Ураја Смита појавило се у првом броју — 4. децембра, први пут као" стални уредник (Lest We Forget, гл. 148, стр. 294, ¶ 16). Исти пасус наставља: "Од тог времена па надаље он је играо водећу улогу у обликовању политике часописа Review, а његов живот био је нераскидиво повезан са напретком црквеног листа. Касније је постао сарадник уредника, а затим главни уредник" (Lest We Forget, гл. 148, стр. 294, ¶ 16).
Брак, породица и двадесет година као секретар Генералне конференције (1857–1888)
7. јуна 1857. године Смит се оженио Харијет М. Стивенс, чија се сестра Анџелин удала за Џ. Н. Ендрjуса. Имали су петоро деце, плус девојчицу која је живела са породицом. Штајнвег додаје: "Било је потребно доста сналажљивости да се на плату од десет до дванаест долара недељно прехрани, обуче и обезбеди смештај за домаћинство од осам чланова." (Lest We Forget, поглавље 148, стр. 295, став 17).
У мају 1863. године успостављена је Генерална конференција са Џоном Бајингом као првим председником и Уријајем Смитом као првим секретаром. Штајнвег бележи обим његове секретарске службе: "Служио је пет прекидних мандата, укупно двадесет година на тој функцији, дуже него било који од петнаест људи који су служили цркви на тој позицији. 1863. године, након изабрања за секретара, почео је да користи свој дар за јавно говорење. 1866. године рукоположен је у свештенство и ускоро је почео да путује, присуствујући конференцијама и камп-састанцима, и путујући у иностранство" (Lest We Forget, ch. 148, p. 295, ¶ 20).
Смитова механичка сналажљивост донела је патент за зглобну дрвену ногу 28. јула 1863, коју је носио до краја живота: "Његово изума служило му је тако добро да су многи који су га видели како хода веровали да је само хроам." (Lest We Forget, ch. 148, p. 295, ¶ 21).
Фрум га назива "несумњиво највећим писцем и уредником адвентиста у њиховим годинама формирања" (The Prophetic Faith of Our Fathers, том 4, стр. 1112, ст. 1), а његов коментар на књигу Данила и Откривење постао је, према Фрумовој процени, "вешто дело експозиционе архитектуре, које се, након скорог века, и даље сматра изразито способним и уравнотеженим излагањем" (Пророчка вера наших отаца, том 4, стр. 1052, став 3).
Смрт (1903)
Штеинвег бележи дан можданог удара: "Био је неуморни радник и посвећен послу до самог дана, готово до самог часа своје изненадне смрти. На путу ка канцеларији са уредничким материјалом за " ", погодио га је паралитички удар. Пожар у канцеларији Review 30. децембра 1902. године можда је изазвао мождани удар у петак, 6. марта 1903. Пребачен је у свој дом, где је преминуо два сата касније." (Lest We Forget, гл. 148, стр. 296, ¶ 25).
Смиту је одана почаст у његовом сопственом листу. Завршна реч скице "Да не заборавимо" цитира похвалу Џона О. Корлиса из 1923. године у часопису "Review", која гласи: "Његов рад неће само преживети пробне сате да би подстакао неодлучне, већ ће у годинама које долазе многи моћи да кажу" (Lest We Forget, ch. 148, p. 296, ¶ 26).