Резиме
Џон Ор Корлис био је пионирски седмодневни адвентистички евангелиста, уредник и заговорник верске слободе чија је каријера обухватала Сједињене Државе, Аустралију и Британију. Рођен у Топшаму, у држави Мејн, 26. децембра 1845. године, шкотско-енглеског порекла, служио је као пешадијац у војсци Уније током Грађанског рата, крштен је у адвентистичку веру од стране Џејмса Вајта 1868. године, а са двадесет три године постао је капелан и управник Института за здравствену реформу у Бетл Крику. Од 1871. године радио је као евангелиста у Мичигену, Мејну, Вирџинији и Калифорнији; отпутовао је са пионирском компанијом С. Н. Хаскела за Аустралију 10. маја 1885; помогао је да се оснује Издавачка кућа Echo у Мелбурну; основао је прву адвентистичку цркву у Вашингтону, Д.К., 1889. године; и значајно допринео стандардном издању Библијских читања за породични круг (1889). Након другог аустралијског мандата (1893–1896) и деценија евангелистичке, службе у области верске слободе и уредничке службе у Калифорнији, умро је у санаторијуму Глендејл 17. септембра 1923. године, у својој седамдесет осмој години.
Од обале Мејна до Батл Крика (1845–1868)
Према чланку Милтона Хука у Енциклопедији седмодневних адвентиста, Џон Ор Корлис је рођен 26. децембра 1845. године у Топшаму, Мејн, као син Џозефа и Џејн (Моранг) Корлис. Његов отац је умро када је Џон имао тек пет година, а дечак је трпео сурово поступање од усвојеног оца; са шеснаест година ушао је у занат за морнара и око 1862. године обратио се у хришћанство. Напустио је море са деветнаест година, оженио се двадесетогодишњом Сјузан Говел 1864. године, пријавио се у Тридесети пешадијски пук Мејна, служио је током последње године Грађанског рата и вратио се у Мејн 1865. године, где га је 1866. године крстио баптистички свештеник слободне воље. Сузан је умрла 16. новембра 1867. и сахрањена на гробљу Оук Гроув у Бату. Док је био у жалости, ступио је у контакт са Џејмсом и Елeн Вајт, који су тада евангелизирали у Новој Енглеској са Џоном Ендрјузом; прихватио је њихов позив да дође у Мичиген, крштен је од стране Џејмса Вајта 1868. године и те исте године постао надзорник и капелан Института за здравствену реформу у Бетл Крику. Такође се оженио Џулијом Ен Берџес, учитељицом рођеном у Охају.
Биографија Елен Г. Вајт коју је написао Артур Л. Вајт, том 3, бележи његову везу са породицом Вајт и Џозефом Бејтсом: "Џон О. Корлис, старост 39 година. Постао је седмодневни адвентиста 1868. године; неко време је био у повезаности са Џејмсом Вајтом, а подучавао га је Џозеф Бејтс" (Ellen G. White: The Lonely Years, стр. 256, ст. 2).
Сопствено сведочанство Корлиса, сачувано у књизи "Испричач Господњи" Херберта Е. Дагласа, забележило је незаборајан облик живота у породици Вајт: "Била је изузетно пажљива да у свом понашању спроведе оно што је учила друге. На пример, у својим јавним говорима често је истицала дужност бриге о удовицама и сирочадима, позивајући слушаоце на Исаију 58:7-10, и потврђивала своје поуке тиме што је потребитима пружала уточиште, храну и одећу у свом дому. Ја добро памтим да је у једном тренутку, као чланове своје породице, имала дечака и девојчицу, удовицу и њене две кћери" (Messenger of the Lord, стр. 82, пар. 1).
Америчке године (1868–1885)
Према ЕСДА, Корлис је започео своју евангелистичку каријеру 1871. године у удаљеним селима Мичигена — Вернон, Маунт-Плезант, Ле Рој — у почетку се сам издржавао (његова супруга Џулија је кувала за посаду пилане за два долара недељно). Корлисови су у тим раним годинама изгубили троје од своје прве петоро деце; Лулу (рођ. 1877) и Вилијам Бер (рођ. 1882) су преживели. Ординиран је у октобру 1874. на камп-састанку у Лапиру, Мичиген, од стране Џејмса Вајта, Џ. Х. Вагонера и Стивена Хаскела. Од 1878. до 1883. године проповедао је у Вирџинији, Џорџији, Минесоти и Мичигену; на седници Генералне конференције 1883. године предложио је гласање којим је нова Вирџинијска конференција примљена у конфедерацију, и добио је необичну привилегију да сам изабере поље свог рада за 1884. годину — одабравши Калифорнију, где је радио у Хилдсбургу, Вудланду, Оукленду и у Орегону.
Аустралија: Пионерска компанија из 1885. године
"Велики покрет Другог доласка у Лафбороу" бележи тренутак одласка: "10. маја 1885. старешине С. Н. Хаскел, Џ. О. Корлис и његова породица, М. К. Израел и његова породица, Вм. Е. Арнолд и Хенри Скот отпловили су из Сан Франциска да отворе мисију на аустралијском пољу" (The Great Second Advent Movement, стр. 421, ст. 1). Исти пасус сачува претходно сведочанство Елен Вајт које наговештава дело: "Једанаест година пре овог времена, 1874. године, на састанку одржаном у Бетл Крику, госпођа Вајт је рекла да ће многе нације још примити истину, и да је видела штампарске пресе како раде, а књиге и новине штампају се у разним земљама. Када је затражено да наведе које земље су у питању, одговор је био да је Аустралија једино име које се сећа" (The Great Second Advent Movement, стр. 421, ст. 1).
Сопствени осврт Елен Вајт из 1885. године, упућен ширем црквеном чланству: "Сада, 1885. године, старешине С. Н. Хаскел и Џ. О. Корлис, са групом радника, послати су у Аустралију да отворе дело на том јужном континенту" (Сведочанства за цркву, том 5, стр. 5, ст. 2).
Касније сећање А. Г. Данијелса, сачувано у књизи Џејмса Р. Никса "Страст, сврха и моћ": "Наш рад у Аустралији почео је 1885. године, када су пастори [Стивен Н.] Хаскел, [Џон О.] Корлис и [М. Ц.] Израел, као и браћа Хенри Скот и Вилијам Арнолд, дошли на ово поље" (Passion, Purpose & Power, стр. 186, ст. 1).
Према ESDA, по доласку у Аустралију (Сиднеј, 6. јуна 1885) Корлис је постао главни уредник Издавачке куће Echo у Мелбурну (коју је углавном финансирао из својих средстава), помогао М. Ц. Израелу у пет серија проповеди у шаторима у предграђима Мелбурна током лета 1885–1886, преселио се у Аделаиду у октобру 1886. (где је у децембру основао цркву од тридесет четири члана), и одржао даље серије у Џилонгу, Источно Сент Килда и на другим местима, све док му здравље није пропало у марту 1887. и није се вратио у Калифорнију.
Вашингтон, Д. Ц., Библијска читања и Религијска слобода (1887–1893)
Према ЕСДА, након опоравка Корлис се населио у Бетл Крик и бавио уредничким пословима и радом на залагању за верску слободу. 1889. године основао је прву седмодневну адвентистичку цркву у Вашингтону, Д.К., и заједно са А. Т. Џонсом наступао пред Сенатским одбором против уставног амандмана да се "христијанизују" јавне школе. Био је главни сарадник и уредник књиге Bible Readings for the Home Circle (1889), која је постала конфесионални стандард за метод проучавања Библије заснован на доказивању појединачним стиховима.
Други аустралијски мандат (1893–1896) и Елен Вајтова сарадница у раду
Породица Корлис се вратила у Аустралију крајем 1893. године. У Лохбороовом запису о Еленовом боравку у Аустралији породица Корлис је наведена међу онима који су се придружили раду, на почетку истог пасуса: "У јесен 1891. године гђа Е. Г. Вајт, њен син В. К. Вајт, старешина Џ. О. Корлис и други напустили су Калифорнију и упутили се у Аустралију, стигавши тамо у децембру" (Велики покрет другог доласка, стр. 422, ст. 6). И у истом пасусу, након Лафбороовог признања сведочанству Елен Вајт на том пољу: "Док су били у Аустралији, старешина Џ. О. Корлис се поново повезао са радом овде, а В. А. Колкорд и други су ушли у поље као служитељи, учитељи итд." (The Great Second Advent Movement, стр. 422, ст. 6).
Сопствени дневник Еллен Вајт из 1895. године бележи њено дружење са Корлисом у аустралијском пољу рада: "У суботу, 28. јула, брат Корлис је именован да оде у Севен Хилс да се састане са малом црквом на том месту. Брат Хикокс је напустио ово место да би се придружио брату Старру у Квинсленду на почетку рада тамо. Целе недеље сам се осећала прилично лоше због исцрпљености и срчане болести и, пошто сам била сигурна да ће ми све више свежег ваздуха бити на корист, одлучила сам да отпутујем са братом Корлисом" (Ellen G. White in Australia, стр. 178, ст. 1).
Исти дневник наставља у следећем пасусу: "Састанци су се одржавали у приватној кући, и пошто је соба била добро пуна, нисам се усудила да останем унутра, већ сам седела у свом кочију док брат Корлис није завршио свој рад. Он је одржао библијско читање које је заинтересовало мало стадо" (Ellen G. White in Australia, стр. 178, пас. 2). И у истом дневнику, у следећем пасусу: "Када је брат Корлис завршио своје читање, ушла сам у кућу и говорила кратко. Господ ме је ојачао и благословио док сам износила сведочанство о потпуној довољности нашег Спаситеља" (Ellen G. White in Australia, стр. 178, пас. 3).
Према ЕСДА, болест је још једном прекинула његов рад; Корлисови су напустили Аустралију из Албанија 18. априла 1896. године.
Последње деценије и смрт (1896–1923)
Према ESDA, Корлис је држао библијске часове у санаторијуму у Бетл Крику за полазнике медицинске и сестринске обуке 1897. и 1898. године, кратко служио у Канади, вратио се у Калифорнију 1899. године, дванаест месеци служио као потпредседник Британске унионске конференције (1902–1903), и током последњих двадесет година свог живота радио је у извршном одбору Пацифичке унионске конференције и као теренски директор и секретар за преписку у оквиру њеног одељења за верску слободу. Џулија Корлис је умрла од упале плућа на састанку у логору у Глендејлу 16. августа 1912; 1913. године Џон се оженио њеном млађом сестром Флоренс Бетси Берџис.
Његова последња сабатска служба одржана је у цркви у Пасадени 8. септембра 1923. године. Исте вечери се разболео, пребачен је у санаторијум Глендејл и тамо је умро 17. септембра 1923. године, у својој седамдесет осмој години. Сахрањен је на меморијалном парку Форест Лоун у Глендејлу; на његовом надгробном споменику налази се значка ветерана Армије Уније. Његова кћи Лулу Грегори у то време је била ангажована на самофинансирајућем мисионарском раду у Бразилу; његов син Бер био је лекар у Калифорнији.