Резиме
Луис Чарлс Шиф је, речима Енциклопедије седмодневних авантиста (Даглас Морган), "најзначајнији црни евангелиста авантизма током формативних година рада цркве међу Афроамериканцима око прелома 20. века." Рођен од родитеља који су некада били у ропству у Балтимору, Мериленд, 16. новембра 1859. године, одрастао је у Масачусетсу, био је баптистички свештеник пре него што је чуо поруку трећег анђела и прихватио суботу кроз сведочанство адвентистичких принципа здравствене реформе које је научио у санаторијуму. Од свог првог наступа на Генералној конференцији 1899. године — када је био "у истини само око три године" — до своје последње деценије живота, био је један од најслушанијих проповедника у Адвентистичкој цркви. Умро је 1938. године.
Рани живот и обраћење (1859–1896)
Према Енциклопедији седмодневних авантиста, Шиф је рођен 16. новембра 1859. године у Балтимору, Мериленд, као син Џозефа и Луиз Болете Шиф — обоје рођени у ропству, али ослобођени пре његовог рођења. Његов отац се борио за Унију у Грађанском рату, али се није вратио породици. 1865. године његова мајка се са Луисом и његовим млађим братом Џозефом преселила у Бостон, Масачусетс. Повреда ока 1869. године ограничила је Луисово школовање, па је већину раних знања стекао од мајке. Као младић бавио се пољопривредом у Вест Дедхаму, Масачусетс.
Према подацима ESDA, пре него што је постао адвентиста седмог дана, Шиф је служио као баптистички свештеник. У адвентистичку веру је дошао под утицајем санаторијума у којем је примио лечење.
"У Истини сам само око три године" (16. фебруар 1899)
Када се Генерална конференција 1899. године састала у Саут Ланкастеру, Масачусетс, Шиф — који је тек примљен у адвентистичку службу — обратио се браћи. Дневни билтен Генералне конференције од 16. фебруара 1899. године сачувао је његове речи. Почео је са захвалношћу: "Могу заиста рећи да ми је драго што сам са вама. Док сам слушао сведочанства ових браће који су дуго у поруци трећег анђела, моје срце је било испуњено радошћу" (General Conference Daily Bulletin, 16. фебруар 1899, страница 5.3).
Наставио је у истом говору: "У истини сам само око три године; и иако се чини да је сваки дан све светлији од претходног, често сам се питао да ли је тако и у искуству оних који су у истини толико година" (General Conference Daily Bulletin, 16. фебруар 1899, страница 5.3).
Његова молитва за свој народ уследила је у истом пасусу: "Радујем се што ми је дозволио да ова светлост дође до мене и што ми је дао благодат да је прихватим; и данас је жеља мог срца и молитва да ова порука дође до мог народа широм Сједињених Држава" (General Conference Daily Bulletin, 16. фебруар 1899, страница 5.3).
Здравствена реформа као "улазни клина" (1899)
Мање од недељу дана касније, 22. фебруара 1899. године, Шиф се обратио истој конференцији о улози санаторијума и здравствене реформе у свом евангелизму. Он је сведочио: "Ово дело ми је нарочито драго, јер сам у великој мери захваљујући користима које сам добио лечењем у санаторијуму, као и знању које сам стекао о исхрани и принципима лечења и помагању људима, у потпуности отворило очи за садашњу истину" (General Conference Daily Bulletin, 22. фебруар 1899, стр. 50.4).
Он је наставио, у истом пасусу: "У мом кратком искуству откако сам у истини, и у малом знању које сам стекао у санаторијуму у погледу лечења и помагања људима, установио сам да је то веома корисно као улазница која отвара пут за представљање истине" (General Conference Daily Bulletin, 22. фебруар 1899, страница 50.4).
Он је делегатима испричао о размени са белим лекаром у Кентакију који је питао из које је медицинске школе Шиф дипломирао, а када је чуо да није ни из једне, рекао је: "Они су највећи људи на земљи. Ако покажу људима како да праведно живе, сигурно ће и умрети праведно" (General Conference Daily Bulletin, 22. фебруар 1899, страница 50.4).
Неколико дана касније, 28. фебруара, иста конференција забележила је да је састанак отпочео "Молитвом старешине Л. К. Шифа" (General Conference Daily Bulletin, 28. фебруар 1899, страница 104.9).
Сведочанство Елен Вајт (1902)
У писму из 1902. године, Елен Вајт бележи своју радост када је чула Шифа како проповеда током кампање на југу: "Синоћ је брат Шиф одржао одличан говор у њиховој цркви — доброј, лепој цркви која је обезбеђена за обојене људе." (Manuscript Releases, Letter 3, 1902, par. 9).
Према ЕСДА, до 1902. године Шиф је био широко цењен међу свим конфесијама због снаге свог проповедања, укључујући и кампању 1902. године у округу Колумбија која је отворила врата адвентистичком раду у федералној престоници и довела до оснивања Народне цркве тамо.
Каснији савет (1907)
1907. године, када је Шиф почео да одступа ка независном конгрегационом управљању, Елен Вајт му је написала дуго сведочанство — сачувано у Manuscript Releases, Писмо 44, 1907. Она је потврдила Божји благослов на његовом животу и служењу, истовремено га позивајући да се врати на Христов пут: "Господ те је веома благословио, брате Шифе, и Он жели да више не ходаш путем којим си до сада корачао, већ да се вратиш на пут еванђеоске истине који је Христос утртио својим примером" (Manuscript Releases, Letter 44, 1907, ст. 7).
У истом писму, у пасусу 18, она се вратила упозорењу: "Брате мој, Господ жели да се чуваш свих доктрина које би могле довести до раздора и сукоба. Задужен си да држиш почетак своје вере чврсто до краја. Потребно је много молитве" (Manuscript Releases, Letter 44, 1907, par. 18).
Последњих година и смрт (1908–1938)
Према Енциклопедији седмодневних авантиста, каснијих година Шифов живот обухватио је раздвајање од авантистичке конфесије — иако је наставио да проповеда — и повратак старим пријатељствима у последњим годинама. Умро је 1938. године.