Сажетак
Артур Гросвенор Денијелс је двадесет и једну годину (1901–1922) служио као председник (а након реорганизације 1901. године, председник Одбора Генералне конференције) Седмодневне адвентистичке цркве — најдужи мандат на тој функцији у историји деноминације. Водио је цркву кроз пресудну реорганизацију 1901. године, пресељење из Бетл Крика у Такома Парк (1903), болну борбу са Џоном Харвијем Келогом (1902–1907), оснивање Лома Линде (1905) и Вашингтонске семинарије за стране мисије, као и велико проширење адвентистичког мисионарског рада у раном двадесетом веку. Рођен у Вест Јуну, Ајова, 28. септембра 1858. године, крштен је у десетој години од стране Џорџа И. Батлер, који је са осамнаест година оженио Мери Хојт, служио је као управитељ шатора Р. М. Килгора у Тексасу 1878. године (где су он и Мери радили уз старе Јејмса и Елен Вајт), био је пионир адвентистичког рада на Новом Зеланду и у Аустралији од 1886. године, вратио се у Америку 1900. године и изабран је да води Генералну конференцију на седници 1901. године у Батл Крику. Умро је у Такoma Parku, Мериленд, 22. марта 1935. Током своје администрације био је стални бранилац пророчког дара Елен Вајт и аутор апологетске књиге "Вечни дар пророштва" (1936).
Од сиротишта у Ајови до колеџа у Бетл Крику (1858–1875)
Према чланку Бењамина МекАртура у Енциклопедији седмодневних авантиста, А. Г. Данијелс је рођен 28. септембра 1858. године у Вест Јуну, Ајова, као син Томаса Гросвенора Данијелса и Мери МекКвилан Данијелс. Његов отац, каменорезац и лекар са границе рођен у Вермонту, служио је у Грађанском рату као припадник ијовачког пука "Сивобради" за мушкарце старије од четрдесет пет година и умро је у логору од једне од болести које исцрпљују организам. Његова удовица Мери сместила је Артура и његову млађу близаначку браћу Џесија и Чарлса у сиротиште; њен брак 1867. године са Ремемберенс Липинкотом вратио је децу у кућно окружење. Мери је прихватила адвентизам кроз труд лаика-евангелисте Дена Шајрмана, а Артур је крштен са десет година од стране председника Ајова конференције Џорџа И. Батлера. Након једне године на колеџу у Бетл Крику — једине формалне године студија у његовом животу — болест је окончала његово образовање.
Тексас, Врачеви и Магарци (1876–1881)
1876. године Артур се оженио Мери Елен Хојт у необичној доби од осамнаест година. 1878. године, након искуства налик "путу у Дамаск" док је пешачио до школе, окренуо се од учионице ка свештенству, отишавши у Тексас као управитељ шатора за евангелисту Р. М. Килгора. Тамо су Даниелсови добили задатак да помажу старом и болесном Џејмсу и Елен Вајт: Мери је била куварица, а Артур је помагао Џејмсу у свему што му је требало.
Писмо Елен Вајт из 1878. бележи чувени догађај у којем је млади Данијелс сакупио побегле магарце породице Вајт: "Чим сте отишли, стигла нам је вест да су магарци пронађени. Браћа Данијелс нам их је довео" (Писма и рукописи, том 3, Писмо 64, 1878, ст. 1).
Нови Зеланд и Аустралија (1886–1900)
1886. године породица Даниелс прихватила је позив за Нови Зеланд. У књизи Џејмса Р. Никса "Страст, сврха и моћ" забележено је, према Даниелсовим каснијим речима: "Наш рад у Аустралији почео је 1885. године, када су пастори [Стивен Н.] Хаскел, [Џон О.] Корлис и [М. Ц.] Израел, као и браћа Хенри Скот и Вилијам Арнолд, дошли на ово поље" (Страст, Сврха и Моћ, стр. 186, ст. 1).
Према ЕСДА, Даниелсови су провели четири и по године као пионири на Новом Зеланду (углавном на Северном острву — Окланд, Нејпир, Каео, Велингтон), а 1891. преселили су се у Аустралију, где је Артур изабран за председника конференције на наговор Елен Вајт. Заједно са њом, В. Ц. Вајтом и В. В. Прескотом, био је један од главних осмисливача школе Авондејл, отворене у априлу 1897. године.
У књизи Елен Г. Вајт "Елен Г. Вајт у Аустралији" забележен је сукоб Мекалах–Хокинс 1894. године у Аделаиди и Данијелова улога у његовом решавању: "Браћа Данијелс и Колкорд одмах су отишли у Аделаиду, где су затекли одлучну побуну. Када су стигли, браћа Мекалах и Хокинс су одбили да разговарају с њима. Они су заказали састанак за недељу увече и замолили брата Даниелса да говори у шатору те исте вечери. Он је то одбио и уместо тога отишао да их слуша" (Ellen G. White in Australia, стр. 311, ст. 5).
Реорганизација Генералне конференције 1901. године
Према ЕСДА, Даниелс се вратио у Америку 1900. године преко Јужне Африке и Европе и стигао је у Њујорк те јесени. На седници Генералне конференције у априлу 1901. у Батл Крику, уз снажну подршку Елен Вајт, изабран је за председника новог Комитета Генералне конференције — у суштини највишег службеника цркве — и председавао је реорганизацијом која је уводила ниво унионске конференције између Генералне конференције и локалних конференција. Џон Харви Келог је предложио његово име; А. Т. Џонс је подржао предлог.
Извештај А. Т. Џонса у Review and Herald од 14. маја 1901. забележио је дух општег састанка у Индијанаполису којим је Данијелс председавао неколико недеља касније: "Састанак је почео у петак увече, проповедима старешине Даниелса из изражајних речи Јошуа 3:5; 4:24" (Review and Herald, 14. мај 1901, стр. 316, ст. 4).
Пресељење из Бетл Крика у Вашингтон (1902–1903)
Санитаријум у Бетл Крику изгорео је 18. фебруара 1902; штампарија Review and Herald изгорела је десет месеци касније. Сведочанства за цркву, том 8, бележе њен савет Данијелсу против обнове у Бетл Крику, написан пре пожара: "Примила сам писмо од старешине Данијелса у вези са додавањем још једне зграде канцеларији Review and Herald. Мој одговор на ово је: не, не, не. Уместо да правите било каква проширења на већ подигнутим зградама, очистите канцеларију од смећа сатанског порекла и на сваки начин ћете добити простора" (Сведочанства за Цркву, том 8, стр. 90, ст. 3).
Њена реакција након пожара у Review: "Данас сам примила писмо од старешине Даниелса у вези са уништењем канцеларије Review пожаром. Веома ми је жао када размислим о великој штети за узрок. Знам да ово мора бити веома тешко време за браћу која воде посао и за запослене у канцеларији. Жалостим се са свима који су у невољи. Али ме тужна вест није изненадила, јер сам у ноћним визијама видела анђела како стоји са мачем као од ватре пруженим над Бетл Криком" (Сведочанства за цркву, том 8, стр. 97, ст. 1).
Према ЕСДА, Денијелс је водио цркву до новог седишта у Такoma Parku, Мериленд, а сама сеоба се догодила у августу 1903. године. Писмо Елен Вајт из 1904. године упућено В. В. Прескоту потврђује божански задужење: "Ви сте тамо где вас је Господ хтео. Старешина [А. Г.] Денијелс и ви не смете бити преоптерећени многим теретима. Вашингтон је довољно дуго био запостављан. Сада тамо мора да се обави одлучан посао. Господ ће дати снагу и благодат" (Служба градовима, стр. 161, ст. 4).
Сукоб Даниелс–Келог и одбрана "Живог храма" (1902–1907)
Према ЕСДА, пожари у Бетл Крику укрстили су се са плановима Џона Харвија Келога за амбициозно обнављање Санитаријума и објављивање књиге "Живи храм". В. В. Прескот је убедио Даниелса да Келоггов рукопис захтева ревизију; сукоб који је уследио између Даниелса и Келога трајао је од јесени 1902. до 1907. године и завршио се Келогговим расколом у " "-у и одвајањем од конфесије. Кроз то су сведочанства Елен Вајт (која је Келог у почетку покушао да искористи против Даниелса) на крају потврдила Даниелсову позицију "без дуга" и одбацивање пантеистичке теологије из "Живог храма".
Писмо Елен Вајт Данијелсу и Прескоту током сукоба: "Шаљем вам ово, браћо моја [А. Г. Данијелс и В. В. Прескот], да га предате другима. Они који изађу да проповедају истину биће благословени Оним који им је дао терет проповедања ове истине" (Ministry to the Cities, стр. 109, ст. 2).
Заштитник Духа пророштва
Писмо Елен Вајт од 19. фебруара 1908. године В. Ц. Вајту (сачувано у Selected Messages, том 3) бележи њену свест о Данијеловој оклевању да се посвети писању обимне књиге о пророчком дару: "Откако сам јуче послала писмо вама, примила сам ваше од 22. децембра. У њему ми кажете да сте две пуне године охрабривали старешину Даниелса да припреми књигу о Духу пророштва, али нисте навели какав је одговор дао на те захтеве" (Изабране поруке, том 3, стр. 453, ст. 4).
Књигу коју му је Елен Вајт наговарала да напише, он је писао још двадесет осам година; Даниелс ју је коначно написао под насловом "Вечна даровина пророштва" и штампао 1936. године, годину дана после своје смрти. Књига "Суђено по Јеванђељу" Елен Г. Вајт Естејта сачувао је Данијелову зрелу позицију о пророчком дару — да ће друге поучавати да "почну од почетка овог покрета. У то време том појединцу је био дат дар, а истовремено је настао овај покрет троструке поруке. Они су се појавили заједно, исте године. Тај дар је доследно и моћно примењиван у развоју овог покрета. "Оне су биле нераздвојно повезане, и кроз овај дар је давана упутства у вези са овим покретом у свим његовим фазама, јасно и континуирано седамдесет година" (Judged by the Gospel, стр. 403, ст. 1).
Каснији живот и смрт (1922–1935)
Према ЕСДА, Данијелс се повукао са места председника Генералне конференције 1922. године након двадесет једне године, одбио је да служи шести мандат и изабран је за једног од првих генералних пољских секретара. Током 1920-их и 1930-их година фокусирао се на професионални развој свештенства, помогао је да се оснује Теолошки семинар седмодневних авантиста у Такома Парку и посветио је своје последње године делу "Вечни дар пророштва". Преминуо је у Такoма Парку 22. марта 1935. године, у својој седамдесет седмој години, и сахрањен је на гробљу Оук Хил у Батл Крику поред оснивача. Мери је преживео девет година, преминула је 1944. године.