Поучна биографија — Верни пионир који није издржао до краја
Готово педесет година Лудвиг Ричард Конради био је најугледнији седмодневни адвентистички радник у Европи — пионир немачке, руске и хамабургске мисије; оснивач издавачке куће у Хамабургу и обучне школе у Фриденсау; потпредседник Генералне конференције; човек кога је Елен Вајт 1883. године назвала "потпуно озбиљним у раду" (4LtMs, Ms 5, 1883, ст. 13). Међутим, на крају свог живота, у мају 1932. године, Конради је формално прекинуо везе са Седмодневном адвентистичком црквом, одрекао се пророчког дара Елен Вајт и придружио се Седмодневним баптистима. Његов каснији пример не треба следити. Његово отпадништво је овде забележено како би читалац могао да разликује раног радника који је унапређивао дело од каснијег човека који се окренуо против Духа пророштва којим су биле вођене његове ране напоре.
Сажетак
Рођен у Карлсруеу, Немачка, 1856. године, Конради је у својој младости емигрирао у Америку, радио као сеоски радник у Ајови, обраћен је у адвентизам 1878. године, похађао је колеџ у Бетл Крику и 1885. године послат је на централноевропско поље. Следећих тридесет година провео је као пионир адвентистичког рада у Русији (прва адвентистичка црква у царству организована је у Бердебулату 1886. године), претрпео је петонедељно затварање са својим колегом Г. Перк у Перекопу, основао мисију у Хамбургу 1889. године, уређивао Herold der Wahrheit и Zions-Wächter, организовао Европску генералну конференцију 1901. и Европску дивизију 1909. године, и служио као један од најугледнијих администратора мисије цркве. Од 1918. служио је као потпредседник Генералне конференције, али су његове 1931. објављене сумње у вези са поруком о светилишту и ауторитетом Елен Вајт довеле до њиховог растанка; у мају 1932. поднео је оставку и поново је крштен у Цркву седмодневних баптиста. Умро је 1939.
Од фармера из Ајове до европског пионира (1856–1886)
"Велики покрет Другог доласка у Лафбороу" бележи почетак његове европске каријере: "1885. године старешина Л. Р. Конради напустио је Америку и упутио се у централноевропско поље да ради међу Немцима " (The Great Second Advent Movement, стр. 409, ст. 2). Исти пасус бележи оснивање прве руске адвентистичке цркве: "28. јуна 1886. године, он је напустио Базел и отпутовао за Крим, Русија. Овде, у друштву старешине Перка, отпутовао је у Бердебулат, где су две сестре крштене и организована је црква од деветнаест чланова, што је била прва седмодневна адвентистичка црква у Русији" (The Great Second Advent Movement, стр. 409, ст. 2).
Основање кримске цркве готово одмах је било праћено руским прогоном. Исти поглавље о Лафбороу бележи: "Одмах након тога старешине Конради и Перк су ухапшени због проповедања супротно православној вери и били су затворени пет недеља у Перекопу. Након ослобођења (захваљујући интервенцији америчког министра) старешина Конради посетио је Источну Русију, а затим се вратио у Швајцарску" (The Great Second Advent Movement, стр. 409, ст. 3).
Хамбург, Фриденсау и немачки рад (1889–1918)
Лоубороов "Велики покрет другог доласка" бележи оснивање мисије у Хамбургу: "У мају 1889. године мисионарски рад је отпочео у Хамбургу, Немачка, под вођством старешине Конрадија, и у веома кратком року основана је школа за обуку радника. Следећег октобра организована је суботња школа са двадесет осам чланова. Током те године старешина Хаскел је посетио мисију и организована је црква од двадесет чланова, а основана је и књижна депонија" (The Great Second Advent Movement, стр. 410, ст. 1).
Лафбороов цитат из Конрадијевог сопственог извештаја о немачко-руском раду крајем 1895. године: "Од 1. јануара 1895. године дванаест нових проповедника ушло је у поље. У јуну 1895. извештај је показао педесет процената повећања продаје. Тренутно се улаже посебан напор у "Harold der Wahrheit", наш немачки лист" (The Great Second Advent Movement, стр. 412, ст. 5).
Елен Вајт охрабрује његов рани рад
Рукопис Елен Вајт из 1883. године — написан након што је чула Конрадија како се обраћа Генералној конференцији на самом почетку његове службе у заједници — садржи њено лично признање: "Када сам слушала сведочанство брата [Л. Р.] Конрадија, могла сам видети колико је био успешан. Био је потпуно озбиљан у послу. Хватао се за посао као да заиста намерава нешто да уради. Успех не доноси само способност, иако су освећени таленат и способност као полирани инструменти у рукама Божјим; успех доноси потпуна озбиљност у раду" (Писма и рукописи, том 4, Рукопис 5, 1883, ст. 13).
Две године касније, док је била у Швајцарској, Елен Вајт је наговарала Конрадија да се придружи раду у Базелу: "Надам се да ће брат Конради доћи да ради неко време са братом Ертценбергером. Када дође, одржаћемо састанке овде у Базелу; и верујем да ће душе прихватити истину" (Писма и рукописи, том 4, Писмо 38, 1885, ст. 17).
1886. године забележила је његово стварно долазак и његов мисионарски пројекат усмерен ка Русији: "Брат Конради је сада овде и размишља да ускоро посети Русију, јер је већ кроз читање тамо пробуђено дубоко интересовање. Драго ми је што је брат Конради дошао, јер је он успешан радник међу Немцима. Након што проведе неколико месеци у Русији, намерава да се врати у Базел и ради на овом месту, ако Господ да" (Писма и рукописи, том 4, Писмо 29, 1886, ст. 6).
Исте године Елен Вајт је забележила њихово заједничко проповедање у Лозани: "Први пут сам говорила у Лозани у суботње предвече, а за мном су уследили два тумача, брат Бурдо и брат Конради. Након проповеди имали смо одличну друштвену скупштину. Четворица су сведочила да су провели своју прву суботу" (Писма и рукописи, том 4, Писмо 7, 1886, ст. 17).
Запис из 1887. године из Вохвинкела у Немачкој, у којем су Елен Вајт и Конради заједно радили на превазилажењу подела међу немачким верницима: "Људи су интелигентни и у сваком погледу другачији од оних у Италији. Али Сатана је био и још увек је овде на делу да посвађа вернике међусобно. Наш састанак целог јучерашњег дана био је да помогне верницима. Ја сам говорила ујутру, а затим је старешина Конради рекао да никада нису имали друштвени састанак. Рекла сам му да је сада време да их на то навикне" (Писма и рукописи, том 5, писмо 83, 1887, ст. 4). Исти лист, у следећем пасусу: "Поподне је брат Конради одржао састанак дуг три сата и мислим да је напорно радио. Легла сам. У осам сати поново сам говорила народу, а затим сам препустила старешини Конрадију да заврши састанак, настојећи да разрешим тешкоће" (Писма и рукописи, том 5, Писмо 83, 1887, ст. 5).
Контроверза "Daily" и први пукотини (1899–1919)
Према књизи "Да не заборавимо", семе Конрадијевог каснијег одласка посејано је много пре његовог формалног раскида. Поглавље о В. В. Прескоту бележи да "нови поглед" на "the daily" — тумачење да је тамид из Данила 8 посредовачко свештенство Христово, а не паганизам — "потиче барем од Конрадијеве књиге о пророштву објављене на немачком и од Прескотових разговора са сарадницима у Енглеској 1899. године" (Lest We Forget, поглавље 174, стр. 430, ¶ 33). Исти поглавље, много касније, бележи основу због које је Прескот био невољан да изрекне јавну осуду свог немачког колеге: "Овај захтев је очигледно проистекао из Прескотових коментара неким службеницима да Баленгер и Флечер нису добили адекватан одговор, и из његове одбијања да изрекне општу осуду Конрадија" (Lest We Forget, поглавље 174, стр. 435, ¶ 68). Дубље питање за Конрарија није било "дневно", већ сама порука о светилишту; и како су године пролазиле, његово поверење у адвентистичку доктрину о светилишту се урушавало.
Апостасија и одлазак 1931–1932
Према Енциклопедији седмодневних авантиста и савременим записима Комитета Генералне конференције, у јесен 1931. Конради, тада седамдесетпетогодишњи и недавно пензионисани из активне denominacijske службе, објавио је низ чланака у којима је одбацио историјско авантистичко разумевање Даниела 8:14, небеског светилишта, искупљења из 1844. и пророчког ауторитета Елен Г. Вајт. Делегација Комитета за испитивање веровања ( ) Генералне конференције — коју су чинили В. А. Спајсер, А. Г. Данијелс и К. Х. Вотсон — дуго се састајала с њим у Хамбургу током пролећа 1932. године у покушају да га врати у заједницу. Он је одбио. 9. маја 1932. поднео је формалну оставку. Касније те године поново је крштен у Седмодневној баптистичкој цркви у Шведској и последњих седам година свог живота провео је у супротстављању управо оној цркви коју је сам изградио.
Смрт (1939) и лекција
Према ЕСДА, Л. Р. Конради је умро у Хамбургу 30. маја 1939. године, у својој осамдесет трећој години. Његова хамбуршка издавачка кућа, семинарија Фриденсау и Европска дивизија све су остале у адвентистичкој вери — дуго након његовог повлачења из ње у касним годинама живота. Шема по којој човек педесет година ради за Божију ствар само да би је на крају одбацио је она шема за коју је Господ преко Језекиила упозоравао: "Кад се праведник одврати од своје правде и учини безакоње, и умре у њима; за безакоње које је учинио умреће" (Језекииљ 18:26).
Конради овде стоји као сведок обе могућности — да истински и Духом благословен рад на почетку није гаранција истрајности, и да упозорења Елен Вајт у вези са онима који су некада примили поруку, а затим се повукли, нису теоријска. Његов рани рад је поштован; његов каснији пример није за углед.