Резиме
Росвел Фенер Котрел био је седмодневни баптист који је прешао у сабатјанског адвентистичког свештеника и један од најуспешнијих писаца раног адвентистичког покрета. Након што је 1851. прихватио поруку трећег анђела, према једној процени написао је више од хиљаду шест стотина чланака и песама за часопис Review and Herald, шест година је служио као уредник за преписку, припремио је основне лекције за суботњу школу у часопису Youth's Instructor и написао уводни чланак за први том дела Spiritual Gifts Елене Вајт. Можда је највише запамћен по свом отвореном противљењу црквеној организацији 1860. године — противљењу које је Елен Вајт осудила у "Сведочанству за Цркву бр. 6", а које је Котрел касније јавно признао. Годину дана је служио као председник Њујоршке конференције (1868–1869) и остао је у активном свештенству до своје смрти 1892. године.
Наслеђе и рани живот (1814–1850)
Штајнвег, у књизи "Да не заборавимо", прати лозу Котрела од средњовековне Француске преко колонијалног Роуд Ајленда: "1638. године Николас Котрел, један од потомака Џона, населио се у Роуд Ајленд свега две године након његовог оснивања. Био је баптиста седмог дана који је тражио слободу да се клања према својој савести" (Lest We Forget, гл. 90, стр. 168, ¶ 4).
Штајнвег бележи Росвелов рођење и породицу: "Шест генерација касније, 17. јануара 1814. године, Росвел Фенер Котрел рођен је у Брукфилду, Њујорк. Када је имао 19 година, његова породица се преселила у Мил Гроув, Њујорк. Тамо је упознао, удварао се и оженио Кетрин Харви, и десет година је предавао у државној школи" (Lest We Forget, ch. 90, p. 168, ¶ 5).
Биографска скица Еллен Г. Вајт у књизи "Писма и рукописи" потврђује исти временски оквир: "Као писац, песник и свештеник, Росвел Котрел је рођен у породици седмодневних баптиста, а његов отац је био проповедник седмодневних баптиста. Са 19 година Росвел се са породицом преселио у западни Њујорк, где је провео већину свог живота. Око 1835. године оженио се Кетрин М. Харви у Мил Гроуву, Њујорк, и наредних 10 година предавао је у јавним школама у том крају" (Писма и рукописи Елен Г. Вајт: том 1, стр. 814, ст. 1).
Исти биографски преглед бележи Котрелово оклевање у вези са милеризмом и његову коначну одлуку: "Котрел је био прилично амбивалентан према проповеди о Другом доласку милерита. Иако је лично саосећао са многим њиховим учењима, није могао да се придружи покрету који је показао врло мало интересовања чак и за истраживање тврдњи сабатјана. Котрелова дилема је решена када је касније дошао у контакт са сабатским адвентистичким покретом" (The Ellen G. White Letters and Manuscripts: Volume 1, p. 814, par. 1).
Фрум додаје централне детаље његове адвентистичке конверзије и његовог карактеристичног дара: "Он је, у ствари, одгајан као баптиста Седмог дана, поштујући суботу током целог живота. Преображен је у адвентистичку веру захваљујући Бејтсу и Роудсу 1851. године, у Вашингтону, Њу Хемпшир. Био је песник, нарочито познат као писац химни" (The Prophetic Faith of Our Fathers, том 4, стр. 1090, ст. 1).
Прихватање поруке Трећег анђела (1851)
Артур Вајт лоцира породицу Котрел на географском путу раних сабатских адвентистичких проповедника: "Мил Гроув је био на путу, и тамо је породица Росвела Котрела, Седмодневни баптисти, заузела став за потпуну поруку трећег анђела" (Елен Г. Вајт: Рани година 1827-1862, том 1, стр. 273, ст. 7).
Штајнвег бележи суштину деветомесечне истраге породице и Розуелово коначно закључивање. Према њеним речима, Розуел, његов отац Џон и брат Џон чули су старешину Роудса и Џозефа Бејтса како проповедају оквир вере у Други долазак и небеско светилиште, и након деветомесечне провере "свим срцем су прихватили поруку" (Lest We Forget, гл. 90, стр. 168, ¶ 8). Број часописа Review and Herald од 25. новембра 1851. године сачувао је Котрелово сопствено објављено резоновање, које је Енциклопедија седмодневних адвентиста сажела као уверење да је порука Другог доласка из 1840-их ипак била "из раја" и да је била припрема за поруку трећег анђела.
Аутор за часописе Review and the Youth's Instructor (1854–1855)
Котрел је рукоположен 1854. године. Биографски преглед Елен Г. Вајт Естејта сажето излаже његову рану службу и оно што је постало његов карактеристичан допринос: "Роузвел Котрел је рукоположен за министра 1854. године, проповедајући у западној Њујоршкој држави и Пенсилванији, и био је пионир у Западној Канади. Такође је кратко служио као председник Њујоршке конференције (1868–1869). Али је управо као писац чланака и тракта остављао траг" (Писма и рукописи Елен Г. Вајт: Том 1, стр. 814, ст. 2).
Фрум бележи његову темељну улогу у часопису Youth's Instructor: "Након једногодишње паузе без лекција, Розуел Ф. Котрел је допринео серијом чланака (август 1854–јул 1855) о Божјим заповестима и вери у Исуса, завршавајући знацима другог доласка, -ом 2300 година и порукама три анђела" (Пророчка вера наших отаца, том 4, стр. 1068, ст. 3).
Лафборо смешта Котрела при пресељењу канцеларије "Review" у Батл Крик: "Први број 'Review' објављен у Батл Крику у канцеларији у власништву седмодневних адвентиста био је датован 4. децембра 1855. године" (Велики покрет другог адвентизма, стр. 288, ст. 2). Од тог тренутка, додаје Лафборо у истом пасусу, "старешине Вагонер и Котрел били су готово сталне дописнике у колонама Advent Review" (Велики покрет другог адвентизма, стр. 288, пас. 2).
Артур Вајт бележи његово именовање за уредника за преписку: "именовање Урија Смита за резидентног (или управљајућег) уредника и пет уредника за преписку. То су били Џ. Н. Ендрјус из Ајове; Џејмс Вајт и Џ. Х. Вагонер из Мичигена; Р. Ф. Котрел из Њујорка; и Стивен Пирс из Вермонта" (Ellen G. White: The Early Years 1827-1862, vol. 1, p. 321, par. 1).
Потврда визија Елен Вајт и духовних дарова Предговор (1855–1858)
У децембру 1855. године Котрел је саставио писмо у име тринаест верника из Мил Грова у коме је одбио захтев Џ. М. Стивенсона, вође антивизионарске "Месинџер партије", да обрати пажњу њиховој заједници. Биографски преглед Елен Г. Вајт забележио је централну изјаву писма: "ако визије нису од Бога, оне ће сигурно пропасти." (Писма и рукописи Елен Г. Вајт: том 1, стр. 814, ст. 3).
Одговор Елене Вајт на то писмо сачуван је у њеном писму од 1. јануара 1856. године Елзи Филомели Белоу у Мил Гроуву: "Пишите нам. Веома сте нам блиски. Какву дивну ствар написао је брат Росвел [Котрел]! Погодио је у срж; учиниће много добра" (Manuscript Releases, Letter 9, 1856, par. 12).
1858. године Котрел је позван да напише уводни чланак за први том дела Елен Вајт Spiritual Gifts. Биографски преглед Фонда Елен Г. Вајт бележи трајни значај тог чланка: "1858. године Росвел Котрел је написао увод за први том дела "Духовни дарови" Елен Вајт, који је остао класична седмодневна адвентистичка изјава о библијским основама за испитивање пророчких тврдњи и о наставку дара пророштва после времена Новог завета" (Писма и рукописи Елен Г. Вајт: Том 1, стр. 814, ст. 3).
Артур Вајт чува оригиналну најаву о објављивању тома, у којој је Котрел наведен као аутор увода: "Ово је дело од 224 странице написано од госпође Вајт, са уводним чланком о трајности духовних дарова који је написао брат Р. Ф. Котрел. Цена 50 центи" (Ellen G. White: The Early Years 1827-1862, том 1, стр. 374, ст. 4).
Контроверзија о организацији ("Да нам се успостави име", 1860–1861)
Када је Џејмс Вајт у фебруару 1860. позвао браћу да коментаришу његов предлог за удруживање издавачке делатности, Котрел је био први министар на терену који је одговорио, и његов одговор је био негативан. Артур Вајт бележи: "Први министар који је радио на терену и одговорио на позив а био је Р. Ф. Котрел, поуздани уредник за преписку у Review. Његова непосредна реакција била је изразито негативна" (Ellen G. White: The Early Years 1827-1862, vol. 1, p. 420, par. 4).
Одговор Котрела објављен је у часопису Review од 22. марта 1860. под насловом "Да нам стекне име". Артур Вајт бележи Котрелове уводне речи: "Брат Вајт је замолио браћу да се изјасне о његовом предлогу за обезбеђивање имовине цркве. Не знам тачно коју меру има на уму овим предлогом, али разумем да се ради о упису у регистар као верске заједнице у складу са законом." (Ellen G. White: The Early Years 1827-1862, vol. 1, p. 421, par. 1). Котрелов коначан закључак у истом пасусу био је да је предлог "погрешан": "јер то лежи у темељима Вавилона. Не мислим да би Бог то одобрио" (Ellen G. White: The Early Years 1827-1862, vol. 1, p. 421, par. 1).
Артур Вајт резимира реакцију коју је његов чланак изазвао: "Котрел је био искусан и утицајан, његова порука, објављена у одсуству Џејмса Вајта, задала је темпо дуготрајној борби" (Ellen G. White: The Early Years 1827-1862, vol. 1, p. 421, par. 2).
Сведочанство бр. 6 и јавно признање Котрела (1861)
Елен Вајт је показано "погрешан став" Котрела и она му се директно обратила у Сведочанству за цркву бр. 6 (касније поново објављеном као део Сведочанстава за цркву, том 1): "Показано ми је погрешан став који је Р. Ф. К. заузео у Review у погледу организације и разједињујући утицај који је вршио. Није довољно уважио ту ствар. Његови чланци били су савршено осмишљени да изазову расколнички утицај, да наведу умове на погрешне закључке и да подстакну лењу представу коју многи имају о вођењу послова везаних за Божје дело" (Сведочанство за Цркву, бр. 6, стр. 4, ст. 2).
Сведочанство Елен Вајт такође је укоревало општу лењост: "Видела сам да је у земаљским пословима Р. Ф. К. био превише попустљив и немаран. Немaо је енергије и сматрао је врлином да препусти Господу оно што је Господ оставио њему. Господ се за нас умеша само у случајевима велике невоље. Имамо посао који треба да обавимо, терете и одговорности које треба да носимо, и чинећи то стичемо искуство" (Сведочанство за Цркву, бр. 6, стр. 5, ст. 1).
У рукопису из истог периода Елен Вајт је проширила исту мисао: "Искуство и утицај брата Росвела Котрела у овом делу — његов лакомислен начин да све препусти Господу — наштетио је цркви у Мил Гроуву. Његова схватања су била погрешна по овом питању. Није угодно Богу да људи остављају код Њега оно што је Он оставио код њих" (Manuscript Releases, Manuskript 3, 1861, par. 4).
Она је такође потврдила његов посебан дар: "Брат Котрел је могао учинити много добра својом оловком. Његове менталне способности нису биле узнемирене, преоптерећене и изморене као код неких проповедника. Његова телесна снага и нервни систем нису били разорни, његове мисли могу бити јасне о важним тачкама истине. Требао би да користи своју оловку" (Manuscript Releases, Manuskript 3, 1861, par. 8).
Артур Вајт бележи да је Котрел прихватио прекор и био први свештеник који је објавио исповест: "Осећања сумње, шапутана од једног до другог, у великој мери су допринела охрабрењу Џејмса и Елен Вајт. Сведочанство бр. 6 протресло је цркву и покренуло буђење. Како су свештеници и лаици испитали своја срца, почело је да се излива мноштво исповести које су послате на објављивање у Review, појављујући се током више месеци." (Елен Г. Вајт: Рани година 1827–1862, том 1, стр. 442, ст. 4). Артур Вајт наставља: "Он је био тај који је задао негативан тон у дискусији о организацији која је прошла кроз цркву. Он је био тај кога је Елен Вајт прва лично обратила у Сведочанству бр. 6" (Елен Г. Вајт: Рани година 1827–1862, том 1, стр. 442, ст. 4).
Штейнвег бележи речи самог Котрела након прекора: "Надам се да се нико неће придружити мојој групи, јер када се одвоје од тела и потраже ме, неће ме наћи тамо, јер ће ме, по благодати Божијој, наћи са телом. Не верујем у папизам; нити верујем у анархију; већ у библијски поредак, дисциплину и власт у Божијој цркви" (Lest We Forget, поглавље 90, стр. 169, ¶ 14).
Каснија служба у Њујоршкој конференцији (1862–1892)
Након што је црква организована у октобру 1860. године и што је Генерална конференција конституисана 1863. године, Котрел је постао један од првих министара са акредитацијом у Њујоршкој конференцији и наставио је да обилно пише. Биографски преглед Елен Г. Вајт Естејта сумира обим његовог доприноса: "Према једној процени, Котрел је допринео са 1.692 чланка за Review, у распону од теолошке анализе преко поука до поезије." (Писма и рукописи Елен Г. Вајт: Том 1, стр. 814, ст. 2). Исти пасус бележи признање Њујоршке конференције његовом писању као облику пасторалне службе и трајни утицај његових химни: "Неки од његових песама су стављени у музику и појављивали су се у низу адвентистичких песама до данас" (The Ellen G. White Letters and Manuscripts: Volume 1, p. 814, par. 2).
Смрт (1892)
Росвел Ф. Котрел је умро у свом дому у Мил Гроув, Њујорк, 23. марта 1892. године, у 78. години живота. Стајнвегов чланак "Да не заборавимо" бележи доследан тон његове доживотне службе: "Током четрдесет година колико је живео након прихватања порука три анђела, радио је у евангелизму; бранио је седмодневну суботу и условну бесмртност писаном и усменом речју; прихватио је поруку о здрављу; и обављао је дужности секретара и председника Њујоршке конференције. Као старешина-пастор, био је капелан у санаторијуму у Бетл Крику" (Lest We Forget, гл. 90, стр. 170, ¶ 16).