Резиме
Елен Гоулд Хармон Вајт била је посланица Господа Седмодневној адвентистичкој цркви, супруга кооснивача Џејмса Вајта и пророчки глас кроз који је Бог водио рани сабатски адвентистички покрет од расуте песнице разочараних Милерита 1844. године у светску цркву. Рођена као Елен Гулд Хармон у Горхаму, Мејн, 26. новембра 1827. године, своју прву визију имала је у децембру 1844. у Портланду, Мејн, у седамнаестој години. У седамдесет година које су уследиле имала је више од две хиљаде визија, била је ауторка скоро четрдесет књига и хиљада чланака и заједно са супругом и Џозефом Бејтсом предводила је формирање издавачке, здравствене, образовне и мисионарске инфраструктуре адвентистичког покрета. Преминула је у Елмсхејвену, у близини Сент Хелене у Калифорнији, 16. јула 1915. године, у 87. години живота.
Рани живот и несрећа (1827–1840)
Рукопис "Животни скице" Елен Вајт почиње основним биографским подацима: "Елен Гулд Хармон рођена је у Горхаму, округ Камберленд, Мејн, 26. новембра 1827. Неколико година након њеног рођења породица се преселила у Портланд, где је провела већину свог раног живота. Њен отац, Роберт Хармон, био је човек признатог интегритета и искрен, посвећен хришћанин." (Рукопис "Животни скице", стр. 1, ст. 1).
Исти увод наставља се описом вредне новоенглеске побожности породице Хармон: "Били су скромних прилика, али су били вредни, самостални и побожни. Карактеристичне врлине које су прославиле ранија домаћинства Нове Енглеске — као што су поштовање према Богу и поштовање ауторитета родитеља — биле су рано и чврсто усађене; и деца су верно учила, и примером и поуком, оне лекције о поштењу и марљивости" (Рукопис "Животни скици", стр. 1, ст. 2).
Еленино рано детињство описано је у истом биографском нацрту: "У Елени су и ментални и физички развој били брзи и снажни. Иако је била само дете, показивала је љубав према учењу, брзо опажање и добро памћење. Била је веселог, надимајућег расположења, волела је друштво, била храбра, одлучна и истрајна. Било је сасвим природно да су је родитељи сматрали посебно занимљивом и да су за њу гајили велике наде за будућност. Међутим, због болне несреће чије су околности описане њеним сопственим речима у првом поглављу које следи, чинило се да су те наде потпуно уништене" (Рукопис "Животни скице", стр. 2, ст. 1).
Несрећа са девет година — камен бачен од стране љутог школског друга док је Елен прелазила градско поље у Портланду — оставила ју је на ивици смрти и трајно променила ток њеног живота. Њен сопствени исказ о томе, сачуван у "Животним скицама Џејмса Вајта и Елен Г. Вајт" (1880), бележи тај тренутак: "Са девет година десила ми се несрећа која ће утицати на цео мој живот. Заједно са мојом близначком сестром и једном од наших школских другова, прелазила сам преко једног отвореног поља у граду Портланду, држава Мејн, када нас је девојчица од око тринаест година, такође ученица наше школе, изнервирана неком ситницом, почела да прати, претећи да ће нас ударити. Наши родитељи су нас учили да се никада не свађамо ни са ким" (Животни цртежи Џејмса Вајта и Елен Џ. Вајт (1880. изд.), стр. 131, ст. 1).
О њеном раном преобраћењу у данима који су уследили: "У то време почела сам да молим Господа да ме припреми за смрт. Када би хришћански пријатељи посетили породицу, питали би моју мајку да ли је разговарала са мном о умирању. Случајно сам то чула и то ме је пробудило. Пожелела сам да постанем хришћанка и усрдно сам се молила за опроштај својих грехова. Осећала сам мир у души и волела сам све, желећи да свима буду опроштени греси" (Животни скици Џејмса Вајта и Елен Г. Вајт (1880. изд.), стр. 132, ст. 4).
Трајни ефекат несреће описан је њеним речима: "Моје здравље је било потпуно нарушено. Две године нисам могла да дишем носем и могла сам да идем у школу само кратко. Чинило ми се немогућим да учим и задржим оно што сам научила." (Life Sketches of James White and Ellen G. White (1880 ed.), стр. 134, ст. 2).
Рукопис "Животни скица" бележи коначан крај њеног формалног школовања: "Моји учитељи су ми саветовали да напустим школу и да не настављам даље студије док се моје здравље не побољша" (Рукопис "Животни скица", стр. 10, ст. 1). И последњи покушај: "Три године касније направила сам још један покушај да стекнем образовање уписујући семинарију за младе даме у Портланду. Али када сам покушала да наставим студије, здравље ми је поново попустило и постало је очигледно да би, ако останем у школи, то било на штету мог живота. Била је то најтежа борба у мојим младалачким данима да попустим пред својом слабошћу" (Life Sketches Manuscript, стр. 10, ст. 2).
Прихватање адвентске поруке (1840–1844)
Еленин "Животни нацрти" бележе утицај прве посете Вилијама Милера Портланду: "У марту 1840. године Вилијам Милер је посетио Портланд, Мејн, и одржао свој први низ предавања о другом доласку Христа. Та предавања изазвала су велико узбуђење, а хришћанска црква у улици Каско, коју је господин Милер користио, била је препуна дан и ноћ. На овим састанцима није било никаквог дивљег узбуђења, већ је дубока свечаност испуњавала умове оних који су слушали његове проповеди." (Животни нацрти Џејмса Вајта и Елен Г. Вајт (изд. 1880), стр. 136, ст. 3).
Стеинвегова књига "Да не заборавимо" бележи спасење које је Елен доживела на методистичком логорском састанку у Бакстону: "Елен је слушала Вилијама Милера како проповеда у Портланду, Мејн. Тог лета присуствовала је методистичком камп-састанку у Бакстону, Мејн, где је прихватила спасење у Христу и приступила Методистичкој цркви на пробном периоду. Ускоро је зарађивала новац да купи хришћанске књиге и трактате како би поделила своју новооткривену веру" (Lest We Forget, гл. 126, стр. 239, ¶ 9).
Штеинвег такође бележи верску борбу која је уследила: "Еленово срце било је толико слабо да је морала да седи ослоњена у кревету док је радила. Мучила ју је доктрина вечно горућег пакла. Њено религијско искуство напредовало је од збуњености због методистичке доктрине оправдања и освећења према учењу " ", преко глади и жеђи за потпуним спасењем, до радости због обновљеног разумевања плана спасења и сведочења другим младима о својој радости у Христу и нади у Његово брзо долазак" (Lest We Forget, гл. 126, стр. 239, ¶ 11).
Прва визија (децембар 1844) и почетак њеног служења
Књига "Да не заборавимо" Штајнвега бележи тренутак Елене прве визије: "Јесен, 22. октобар — Велика разочарања: Елена је била болесна од туберкулозе и крварила јој је из уста, и готово је умрла. Али у децембру, у Портланду, Мејн, имала је своју прву визију о путовању адвентиста ка Граду Божјем. Имала је само седамнаест година" (Lest We Forget, гл. 126, стр. 240, ¶ 33).
Сопствена књига Елен Вајт "Рани списи" сачува суштину те прве визије. Биографија Артура Вајта у првом тому сачува њене речи о том тренутку: "Док сам се молила, сила Божја ме је обузела као никада раније. Била сам обавијена визијом Божје славе и чинило ми се да се све више уздижем од земље, и показано ми је нешто о путовању адвентиста ка Светом Граду." (Елен Г. Вајт: Рани списи 1827–1862, том 1, стр. 56, ст. 1).
Артур Вајт бележи, такође из њеног писма Еноху Џејкобсу објављеног у "Day-Star": "Како ми је Бог показао путовања адвентиста до Светог града и богату награду која ће бити дата онима који чекају повратак свог Господа са венчања, можда је моја дужност да вам дам кратак приказ онога што ми је Бог открио. Драги свеци морају проћи кроз многе искушења. Али наша лака невоља, која траје само тренутак, ствара за нас далеко већу и вечну тежину" (Елен Г. Вајт: Рани дани 1827–1862, том 1, стр. 56, ст. 3).
Облик њене ране невољности и послушности забележен је у биографији Артура Вајта: "Неколико дана и дубоко у ноћ Елен је молила да Бог уклони терет са ње и стави га на некога ко је способнији да га носи. Али речи анђела су јој непрестано одзвањале у ушима" (Елен Г. Вајт: Рани година 1827–1862, том 1, стр. 63, ст. 4).
Њено лично сведочанство о првом јавном састанку на коме је поделила визију сачувано је у књизи Артура Вајта: "Када је моја порука завршена, глас ми је нестао све док поново нисам стала пред људе, када се исти тај јединствени повратак поновио. Осећала сам стално уверење да чиним Божију вољу и видела сам очигледне резултате који су пратили моје напоре." (Елен Г. Вајт: Рани година 1827–1862, том 1, стр. 65, ст. 6).
Ускоро је уследило прво путовање по источном Мејну, са Вилијамом и Сара Џордан као пратиоцима: "Џорданови су саоницама прелазили сто миља до Орингтона, на реци Пенобскот." (Ellen G. White: The Early Years 1827-1862, vol. 1, p. 69, par. 5).
У Орингтону, на том путовању, Елен Хармон је први пут упознала Џејмса Вајта. Артур Вајт бележи: "Она је започела свој рад на охрабривању верника и сузбијању фанатизма, рад , који ће се наставити током наредне године или две." Извештавајући о свом искуству из тог периода, она је написала" (Ellen G. White: The Early Years 1827-1862, vol. 1, p. 71, par. 1).
Брак са Џејмсом Вајтом (1846)
Лафборо бележи венчање од 30. августа 1846: "30. августа 1846. године, госпођица Е. Г. Хармон и старешина Џејмс Вајт су се венчали, и заједно су радили на унапређењу поруке. Током године 1847. њихов рад је био углавном ограничен на Мејн и Масачусетс" (The Great Second Advent Movement, стр. 244, ст. 1).
Штајнвег бележи: "Након што су осамнаест месеци путовали и радили уз њу, Џејмс (25) и Елен (18) венчали су се 30. августа 1846. године. Само као младићи, Џејмс и Елен су посветили своје животе учењу и проповедању Сегашње истине како ју је Бог откривао, и заједно са другим пионирима, на крају су основали Цркву седмодневних авантиста" (Да не заборавимо, гл. 121, стр. 225, ¶ 8).
Дуга служба (1846–1881)
Током наредних тридесет пет година Елен Вајт је служила кроз визије, сведочанства, књиге и путовања — прво широм североистока, затим средњег запада, а потом и пацифичке обале — уз свог мужа. Рукопис "Животни скици" бележи један од многих случајева исцељења из тих раних година, случај брата В. Х. Хајда: "У то време брат В. Х. Хајд био је веома болестан од дизентерије. Његови симптоми су били алармантни, а лекар је његов случај оценио готово безнадежним. Посетили смо га и молили се с њим, али је био под утицајем одређених фанатичних особа, које су наносиле непоштовање нашем покрету. Желели смо да га уклонимо из њиховог друштва и замолили Господа да му да снагу да напусти то место." (Life Sketches Manuscript, стр. 100, ст. 1).
О исходу: "Брат Хајд се одмах обукао и изашао из собе, славећи Бога, са небеском светлошћу на лицу. Његово оздрављење било је потпуно и трајно." (Life Sketches Manuscript, стр. 100, ст. 4).
Књига Артура Вајта "Елен Г. Вајт: Усамљенички година" припрема тло за дугу удовицу која је почела 1881. године: "Овај том наставља причу о Елен Вајт у врхунцу њене службе — у време када је писала о животу Христа и такође била ангажована, заједно са својим мужем Џејмсом, председником Генералне конференције, у напорном раду на камп-састанцима који је постао редовна летња активност." (Елен Г. Вајт: Усамљене године 1876–1891, том 3, стр. 10, ст. 1).
Последње године и смрт (1881–1915)
Након смрти свог мужа 1881. године, Елен Вајт је наставила своје дело још тридесет четири године, укључујући деветогодишњи мисионарски рад у Аустралији (1891–1900). Последње године провела је у Елмсхејвену, у близини Сент Хелене, Калифорнија.
Артур Вајт бележи последње недеље. 27. јуна 1915. старешина и госпођа Стар су дошли да се опросте, а она је на њихове поздраве одговорила уверењем да јој је поверење у Господа из " ": "Господ је све ово уредио и водио за мене, и ја се уздам у Њега. Он зна када ће све то окончати." (Елен Г. Вајт: Каснији Елмсхевенски година, том 6, стр. 430, ст. 7).
На уверење породице Старр да ће се састати са њом у царству Божијем, она је одговорила: "О, да" (Елен Г. Вајт: Каснији елмсхевенски година, том 6, стр. 430, ст. 9). И додала је: "Чини се скоро превише добрим да би било истинито, али је истинито!" (Елен Г. Вајт: Познији Елмсхевенски дани, том 6, стр. 430, став 9).
Њене последње забележене речи изговорене су ујутру у петак, 9. јула, када се довољно опоравила да проговори свом сину В. Ц. Вајту и својој пратиљки Сара МекЕнтерфер: "Знам у кога сам поверовала." (Ellen G. White: The Later Elmshaven Years, vol. 6, p. 431, par. 2).
Артур Вајт бележи тренутак њене смрти седам дана касније: "Следећег дана, у петак, 16. јула, око два сата, медицинске сестре су виделе да је крај веома близу и послале су по В. Ц. Вајта и његову супругу Меј. Они су пожурили у кућу и у њену собу. Како се њено дисање успорило, остали су обавештени и долазили су појединачно или по двоје у собу на другом спрату." (Елен Г. Вајт: Каснији елмшевенски година, том 6, стр. 431, ст. 4).
Ток њеног последњег сата је прецизно забележен: "Ујутру је дисање Елен Вајт износило педесет удисаја у минути, али у три сата било је осамнаест; у три и двадесет осамнаест, а нешто касније само десет. Онда је њено дисање постало спорије и неправилније, све док без икаквог трептаја дисање није стало. Било је три и четврт. Нико у просторији се неколико минута није померио, мислећи да би могла да удахне још једном. Али није" (Елен Г. Вајт: Каснији Елмсхевенски година, том 6, стр. 431, ст. 5).
Вест о њеној смрти се брзо проширила: "Касно поподне у петак, 16. јула 1915. године, телеграфске жице су пренеле вест широм земље да је Елен Г. Вајт, посланица Господња, предала дух. Преко телефона и телеграфа вест је стигла до многих цркава на време за објаву у суботње јутро. За штампу је објављено да су припремљене приче и фотографије како би свет сазнао. Вести су биле припремљене унапред да буду задржане до објаве вести о њеној смрти" (Ellen G. White: The Later Elmshaven Years, vol. 6, p. 432, par. 1).
Сахрањена је поред свог мужа Џејмса Вајта на гробљу Оук Хил у Бетл Крику, Мичиген.