Резиме
Семјуел С. Сноу је бивши скептик рођен у Конектикату који је, након свог обраћења читањем предавања Вилијама Милера, постао милеритов проповедник који је у августу 1844. одредио 22. октобар као датум Христовог повратка. Његово излагање — понекад називано "истинским узвиком поноћи " или "поруком седмог месеца" — било је искра која је претворила охладнели милеритски покрет 1844. године у покрет интензне и дисциплиноване ишчекивања у његовим завршним недељама.
Порекло поруке седмог месеца (1843–1844)
Фрум бележи хронологију развоја Сноовог уверења. Почињући чланком од 16. фебруара 1843. године и настављајући се кроз 1844. годину, "Самуел С. Сноу је наглашавао јеврејски седми месец јесењег годишњег циклуса, Тишри, као истински крај пророчког периода од 2300 година, при чему се почетак датира од јесени 457. п. н. е." (Пророчка вера наших отаца, том 4, стр. 799, ст. 1).
Лафборо бележи израчунавање којим је одређен тај дан. Сноу је тврдио да ће, пошто је период трајао 2.300 пуних година и пошто је декрет за обнову Јерусалима изашао у седмом месецу 457. п. н. е., тај период истећи у седмом месецу 1844: "Пошто је време визије било две хиљаде триста пуних година, било је потребно да цела 457. и цела 1843. година уђу у тај број, и ако заповест није издата пре седмог месеца 457. п. н. е., учило се да период неће окончати пре седмог месеца 1844. године. Како је празновање десетог дана седмог месеца изгледало као догађај који је обележио почетак тог периода, тако је недвосмислено показано да ће на десети дан седмог месеца (по јеврејском рачунању), 22. октобра 1844, двадесет и триста дана истећи и доћи време за очишћење светиње" (Велики покрет другог доласка, стр. 160, ст. 6).
Логорски сабор у Ексетеру (август 1844)
Фрум бележи тренутак када је Сноуова порука стигла на кампску скупштину у Ексетеру, Њу Хемпшир. Бејтс је проповедао када је Сноу стигао: "Бејтс је био један од важних вођа на кампској скупштини у Ексетеру (Њу Хемпшир) у августу 1844. године, када је први пут представљен 'истински позив у поноћ'. Бајтс је, случајно, био проповедник изабран за јутарњу службу у логору. Он је охрабривао своје слушаоце да буду верни и смирено их уверавао да их Бог једноставно испитује, да су у времену чекања, и износио сличне мисли, када је Самуел С. Сноу ујахао у логор на коњу. Сео је поред своје сестре, госпође Џон Кауч, и поновио своје уверење да ће Христос доћи у одређено време" (Пророчка вера наших отаца, том 4, стр. 549, ст. 1).
Фрум бележи хладну почетну реакцију одсутног руководства: "Презентација Сноу, коју је логор прихватио свим срцем, у почетку је наишла на изражену воздржаност са стране истакнутих вођа који нису били присутни у логору. (Треба напоменути да су Милер и Хајмс у то време били у Охају и били су забринути због ове новине на Истоку.) Исти хладан став владао је и у водећим адвентистичким периодичним издањима која су они контролисали. Ипак, порука "седмог месеца" ширила се са наизглед неуздражом снагом. Један за другим, истакнути вође придруживали су се све гласнијем хору" (Пророчка вера наших отаца, том 4, стр. 803, ст. 2).
Џејмс Вајт, који ће ускоро ступити у брак са Елен Хармон, присећа се истог утицаја на вернике у Мејну: "По повратку са саборног састанка у Ексетеру, посетио сам адвентистичку заједницу у Поланду, Мејн, и присуствовао саборним састанцима у Личфилду и Орингтону. На ова два саборна састанка свештеници и народ су се испунили духом поруке о седмом месецу. Докази на којима је почивао деловали су убедљиво, и пратила га је сила готово неодољива; а плодови ове поруке свуда су били подједнако изврсни" (Life Incidents, стр. 166, ст. 1).
Фрум додаје одговор у Њу Бедфорду: "Бејтс се вратио у Њу Бедфорд и ускоро присуствовао адвентистичком састанку где је проповедао Хачинсон, уредник монреалског гласа Илије. Али Хачинсон се збунио и рекао: 'Не могу да наставим.' Чинило се да ни Макомбер није могао да објасни поруку која је дата у Ексетеру. Тако је Бејтс, који се управо вратио из Ексетера, изложио ново светло са слободом и силом. Заправо, затражено је од њега да то понови поподне и на другим брзо организованим састанцима" (Пророчка вера наших отаца, том 4, стр. 814, ст. 3).
Постављање ("Десети дан седмог месеца")
Лафборо бележи шири утицај током лета 1844: "Око средине јула благослов Божји у враћању оних који су одступили почео је да прати објаву времена, и они који су прихватили било коју од поменутих гледишта показали су приметан преображај у свом понашању и изненадно буђење из сна, као што је било предвиђено. "У поноћ се зачуо глас: 'Ево, младожења долази; изађите му у сусрет.' Тада су све те девојке устале и напуниле своје светиљке." Од јула су се ти покрети јављали у различитим деловима Нове Енглеске, и били су међусобно различити; али су сви били праћени Божјим благословом у повратку многих чије су светиљке биле" (Велики други адвентски покрет, стр. 159, ст. 1).
Смрт (1890)
Живот Сноуа након 22. октобра 1844. године кренуо је другачијим током од сабатјанско-адвентистичког покрета који је настао из разочарања. Насловна линија поглавља 57 књиге "Да не заборавимо" наводи његов животни век као "1806–1870" (Lest We Forget, поглавље 57 ("САМУИЛ С. СНОУ"), стр. 111, ¶ 1) — иако овај датум стоји у супротности са већином других записа, који бележе његову смрт у Бруклину крајем јула 1890. године. Његова одлучујућа улога у поруци седмог месеца у августу 1844. остаје његов најтрајнији допринос адвентистичкој историји.