Резиме
Стивен Нелсон Хаскел био је произвођач сапуна и пољопривредни радник који је, након свог обраћења на седмодневни суботњи обред 1853. године, провео скоро седамдесет година непрекидне службе у Цркви седмодневних авантиста као евангелиста, председник конференције, мисионарски пионир и писац. Помогао је да 1869. године буде основано прво редовно пропагандно и мисионарско друштво Цркве, служио је три мандата као председник Калифорнијске конференције (1879–1887, 1891–1894, 1908–1911) и путовао је у Енглеску, Швајцарску, Француску, Аустралију, Нови Зеланд, Индију, Кину, Јапан и Јужну Африку промовишући ширење поруке трећег анђела. Био је супруг Мери Хау (рођена 1800, умрла 1894) — двадесет година старије од њега — а након њене смрти оженио се Хети Хурд (1897). Умро је 1922. године у осамдесет осмој години живота.
Обећање умирућем оцу (1850)
"Да не заборавимо" Стејнвега почиње тренутком који је Хаскела увео у брак који ће обликовати наредних четрдесет четири године његовог живота: "Обећај ми", молио је умирујући човек. "Обећај ми да ћеш се бринути о Мери када ме не буде. Она је тако беспомоћна и биће потпуно сама на свету." Умирујући човек био је фармер Хау, стари пријатељ Хаскела. Седамнаестогодишњи Стивен — већ зрелији за своје године — дао је обећање, преузео фарму и оженио се Мери Хау 1850. године. Штајнвег бележи: "Мери је била двадесет година старија од Стивена. Провели су заједно скоро 45 испуњених, иако бездетних година, пре него што је Мери отишла на вечни починак" (Lest We Forget, поглавље 152, стр. 301, став 4).
Рођење, обраћење и прва проповед (1834–1853)
Штајнвег бележи да је Хаскел рођен "22. априла 1833. у малом граду Оукхам, Масачусетс" (Lest We Forget, ch. 152, p. 301, ¶ 6). Градске књиге заправо наводе годину 1834 — сам Хаскел, чини се, користио је 1833. Исти пасус бележи Штајнвегов портрет његовог раног самообразовања: "Родитељи Хаскела били су чланови конгрегационалне цркве. У раној доби од осам година, млади Стивен је потписао заклетву за уздржање у -у, а након свог обраћења у 15. години 1848. придружио се цркви својих родитеља. Хаскел је као занат научио прављење сапуна, а такође се ангажовао код фармера Хау да му помогне у одржавању фарме" (Lest We Forget, ch. 152, p. 301, ¶ 6).
1852. године Хаскел је чуо своју прву божићну проповед. Штајнвег бележи његову импулсивну реакцију: "Он је о тој проповеди говорио сваком кога би срео, и ускоро га је један комшија упитао зашто сам он не проповеда" (Lest We Forget, поглавље 152, стр. 301, став 7). Хаскел је у почетку био несигуран и своју прву проповед одржао је са великом нелагодом.
Субота, Тракт и канадска шума (1853–1854)
Штајнвег бележи тренутак који је довео Хаскела до седмодневне суботе: "1853. године часопис Review почео је да објављује мали трактат под једноставним насловом 'Елиху о суботи'. Тај трактат је имао велику улогу у томе да Стивен Н. Хаскел постане адвентиста која држи суботу." (Lest We Forget, гл. 152, стр. 302, ¶ 8).
Путујући у Канаду да посети групу адвентистичких верника, Хаскел се зауставио да остави свој пртљаг у продавници у Спрингфилду, Масачусетс, у власништву Вилијама Саксбија. Штајнвег бележи да су кроз тактичан домаћи мисионарски рад Саксбија посејана семена: "семена суботње истине у нешто тврдоглавом срцу посетиоца" (Lest We Forget, ch. 152, p. 302, ¶ 8).
Саксби је Хаскелу дао примерак тракта Елиху, а Штајнвег бележи тренутак одлуке: "Брат Хаскел је одлучио" (Lest We Forget, ch. 152, p. 302, ¶ 9) — на коленима у канадској шуми — да ће послушати заповест о суботи.
Неколико месеци касније, Џозеф Бејтс се појавио на вратима Хаскелових: "Неко време касније Џозеф Бејтс се изненада појавио на вратима Хаскелових, представљајући се као пријатељ Вилијама Саксбија. Пре него што је Бејтс отишао, Хаскелови су прихватили све доктрине које је капетан изложио и послали су заједно с њим поруџбину за сваку брошуру и сваки лист који је издавао Review." (Lest We Forget, поглавље 152, стр. 302, ¶ 11).
Друштва за пропагандне летаке и мисионарска друштва; Нова енглеска конференција (1869–1870)
Штеинвег бележи оно што је можда најкарактеристичнији допринос Хаскела: "Хаскел је имао терет да шири публикације Седмодневних авантиста свуда. Због тога је помогао да се 1869. године успостави први редовни план црквеног друштва за пропагандне летописе и мисионарско друштво. Ово је можда достигнуће по коме је Стивен Н. Хаскел најпознатији због својих далекосежних резултата." (Lest We Forget, поглавље 152, стр. 303, став 12).
Летом 1870. године Хаскел и П. К. Родман из Роуд Ајленда купили су шатор дужине педесет стопа за евангелизам. Штајнвег бележи: "он и пријатељ, П. К. Родман, из Роуд Ајленда купили су шатор дужине педесет стопа и поставили га на земљишту првог камп-састанка Нове Енглеске у близини Саут Ланкастера, Масачусетс." (Lest We Forget, поглавље 152, стр. 303, став 13). Исти став додаје: "Хаскел је изумео посебан алат за вађење колаца за шатор који се и данас користи" (Lest We Forget, поглавље 152, стр. 303, став 13).
На том састанку четири државе Нове Енглеске — Њу Хемпшир, Масачусетс, Роуд Ајленд и Конектикат — организоване су у Конференцију Нове Енглеске. Штајнвег бележи: "Хаскел је рукоположен и, на своје велико изненађење, изабран за председника новоосноване конференције" (Lest We Forget, гл. 152, стр. 303, ¶ 14).
Џејмс Вајт, посетивши Хаскелово поље наредног новембра, оценио је да је рад испред било ког другог поља у проширујућој територији цркве. Штајнвег цитира Вајтову процену из часописа Review: "под добро усмереним напорима брата Хаскела, наш народ је испред оног у било ком другом делу поља у систематској, енергичној акцији за унапређење узрока истине" (Lest We Forget, гл. 152, стр. 303, ¶ 15).
Светски мисионар (1882–1908)
Штајнвег бележи Хаскелово прво прекоморско путовање 1882. године, укључујући његову посету веома слабом Џ. Н. Ендрјусу у Швајцарској: "Из Енглеске је путовао по Швајцарској и Француској, где је посетио веома слабог Џ. Н. Ендрјуса. Он је похвалио успех рада међу Французима омогућен Андресовим публикацијама и покушао да инспирише друге раднике да учине исто за Италијане" (Lest We Forget, ch. 152, p. 303, ¶ 16).
1885. године био је на Новом Зеланду, а затим у Аустралији. Штајнвег бележи тренутак када је један Новозеланђанин, члан породице Хејр, прислушкивао његову молитву кроз врата своје изнајмљене собе: "Брат Хејр је прислушкивао док је Хаскел молио за њега и његову породицу. Он и многи други чланови његове породице прихватили су садашњу истину" (Lest We Forget, ch. 152, p. 303, ¶ 17).
1889–1890. године обавио је обимну светску турнеју. Штајнвег бележи њене плодове: "Хаскел је имао пламене жеље да за Христа допре до више земаља. Отишао је на опсежно путовање током 1889–1890. године по Западној Европи, Јужној Африци, Индији, Кини, Јапану и Аустралији." (Lest We Forget, гл. 152, стр. 304, ¶ 20). Штајнвег додаје, у истом пасусу, да је на тој светској турнеји Хаскел "крстио једну особу у Кини и још једну у Јапану, прве [конверте седмодневних авантиста] у тим земљама" (Lest We Forget, гл. 152, стр. 304, ¶ 20).
Смрт Мери и брак са Хети Хурд (1894–1897)
Мери Хаскел је умрла у јануару 1894. — након четрдесет четири године брака. Штајнвег бележи: "Имао је 61 годину и никако није био спреман да се пензионише. Заправо, већ за две године, 1896, поново се упутио у Аустралију, где је помогао да се отвори нова школа у Ејвондејлу." (Lest We Forget, поглавље 152, стр. 304, став 21).
1897. године оженио се Хети Хурд, старом пријатељицом, и провели су двадесет две године заједно. Штеинвег бележи да су Хети и Стивен Хаскел били благословени двадесет и пет година заједничког служења, обележеног, како поглавље описује, "слушањем [и праћењем] Божјих упутстава у својим животима" (Lest We Forget, поглавље 152, стр. 304, ¶ 22).
Кампања у Њујорку и последње године (1903–1922)
1903. године Хаскел је предводио велику градску евангелистичку акцију у Њујорку. Штајнвег бележи интегрисани приступ који је он заговарао: "Да се спроводи рад са литературом од врата до врата, отварајући врата за проучавање Библије од стране компетентних предавача; да се здравствене услуге и едукација пружају преко вегетаријанских ресторана, хидропатских просторија за лечење и предавања; да, када се темељи довољно положе, уследе евангелистички састанци" (Lest We Forget, ch. 152, p. 305, ¶ 23). Штејнвег бележи последицу: "Ово су чинили не само у Њујорку већ и у другим градовима, оснивајући цркве и градећи или купујући домове за састанке. У главним градовима су успостављени ресторани и просторије за лечење" (Lest We Forget, ch. 152, p. 305, ¶ 24).
Од 1908. до 1911. године, у периоду од седамдесет пет до седамдесет осам година, Хаскел је служио свој трећи мандат као председник Калифорнијске конференције.
Стеинвегова завршна процена обухвата човека, укључујући опомене које је добио док је примао поруке од Елен Вајт и док се покоравао: "Хаскел никако није био човек који никада није правио грешке. Елен Вајт је морала да га опомене, као и многе друге вође Седмодневне адвентистичке цркве, након што је за њих примила поруке од Бога. Хаскел је био спреман да слуша и да дозволи Богу да делује у његовом животу. Током свог дугог, продуктивног живота имао је само један циљ — да испуни јеванђељски задатак" (Lest We Forget, ch. 152, p. 305, ¶ 26).
Смрт (1922)
Према Енциклопедији седмодневних авантиста (Џералд Вилер), Хаскел је умро 1922. године у осамдесет осмој години, преживевши своју другу супругу Хети Хурд Хаскел, која је умрла 1919. године.