Резиме
Вилијам Фарнсворт био је фармер из Њу Хемпшира и лаички вођа Хришћанског друштва у Вашингтону који је, крајем 1844. или почетком 1845. године, постао први адвентистички лаик који је јавно прихватио седмодневну суботу. Заједно са братом Сајрусом основао је малу заједницу која је држала седмодневни субот у Вашингтону, Њу Хемпшир, која је постала једна од колевки сабатског адвентизма. Оженио је двадесет и двоје деце — већина њих су били доживотни седмодневни адвентисти — и остао је близу "Хепи Холоу" целог живота.
Породично порекло и рођење (1807)
Збирка "Да не заборавимо" Адвентистичке пионирске библиотеке бележи долазак породице Фарнсворт као пионира у Њу Хемпширу и Вилијамово рођење: "Вилијам Фарнсворт био је прави пионир, иако не у истом смислу као његов прапрапрадеда, Џонатан, који се 1663. године населио са оцем Матијасом у близини нове колоније Плимут у Масачусетсу; ни као његов деда и баба, Симеон и Естер, који су 1767. године одлучили да се преселе са петнаест других пионирских породица у повољније подручје за пољопривреду, готово нетакнуту територију у" (Lest We Forget, гл. 69 ("ПРАВИ ПИОНЕР — 1807–1888"), стр. 122, ¶ 1). LWF наставља: "1776. године мало место које је никло на том месту названо је Вашингтон по Џорџу Вашингтону, тада генералу војске" (Lest We Forget, поглавље 69, стр. 122, ¶ 2). А о Вилијамовом рођењу: "Вилијам, њихов први син, рођен је 1807. године и тежио је нешто више од две и по фунте. Препричава се да га је отац умотао у њихову пространу турку за кафу да га загреје! Био је тако мали да су сви мислили да ће умрети" (Lest We Forget, ch. 69, p. 122, ¶ 3).
Брак са Сали Мид и "Хепи Холоу" (1830)
LWF бележи породичну везу између Фарнсвортса и Мидова: "Међу њиховим блиским суседима била је породица Мид. Њихова деца су ишла у школу заједно, играла се заједно, а касније су се и венчавали. Вилијам је био снажан младић, стар двадесет три године када се оженио Сели Мид. Изабрали су двеста шеснаест акра поред реке Ашуелот и изградили свој дом који су назвали "Хепи Холоу". Они су тамо живели до краја својих дана" (Lest We Forget, гл. 69, стр. 122, ¶ 4).
Киша звезда (14. новембар 1833)
LWF чува сећање на ноћ која је у раном адвентистичком сећању постала један од предзнака другог доласка: "Једне узбудљиве ноћи, 14. новембра 1833. године, Вилијам и Сали су доживели узбудљиво искуство " " сведочећи свечаној киши звезда, која је била један од знакова да се други долазак Исуса приближава" (Lest We Forget, гл. 69, стр. 122, ¶ 5).
Хришћанско друштво Вашингтона и адвентистичко буђење (1841–1844)
ЛВФ бележи Вилијамов улогу као оснивачког члана Вашингтонске заједнице: "1841. године Вилијам се придружио групи од тридесет двоје комшија да би формирали Хришћанско друштво Вашингтона, Њу Хемпшир. У то време изградили су велику цркву близу својих домова" (Lest We Forget, ch. 69, p. 122, ¶ 6). ЛВФ наставља тренутком који је окренуо ту заједницу ка адвентизму: "Вилијам је био председник Хришћанског друштва 1842. године када је позвао гостујућег проповедника, Џошуа Гудвина, да следеће недеље проповеда у њиховој цркви. Велика пажња је посвећена његовом проповедању када је објавио: 'Исус долази на ову земљу 1843. године! Да ли сте спремни?'" (Lest We Forget, ch. 69, p. 123, ¶ 7).
Порука из седмог месеца, која је одредила 22. октобар, стигла је у Вашингтон у августу 1844: "До средине августа 1844. године, адвентистички проповедници су свуда узбуњивали поноћни вапсај, ширећи запањујућу поруку да ће пророчко доба краја времена и Христово друго долазак бити 22. октобар 1844. године, према тачнијој пророчкој хронологији коју је предложио Семјуел С. Сноу" (Lest We Forget, ch. 69, p. 123, ¶ 8).
Први адвентистички лаик који је држао суботу (1844–1845)
Одлучујући заокрет у Вашингтону догодио се захваљујући седмодневној баптисткињи Рејчел Оукс. У "Lest We Forget" наводи се ланац догађаја: "Пре разочарања, 1843. године, Рејчел Оукс се преселила у Вашингтон да живи са својом ћерком Делајт, која је била учитељица. Рејчел је била баптисткиња седмог дана, али се богослужила са адвентистичком групом тамо у малој Хришћанској цркви" (Lest We Forget, ch. 69, p. 123, ¶ 10). LWF наставља са сукобом Рејчел Оукс и методистичког проповедника Фредерика Вилера: "Рејчел Оукс га је због тога оптужила и изазвала да живи по ономе што проповеда, односно да држи прави суботњи дан. Као резултат тога, и након молитве и проучавања Библије, он је почео да држи суботњи дан" (Lest We Forget, ch. 69, p. 123, ¶ 11).
LWF бележи одлучан корак самог Вилијама Фарнсворта: "Када је прочитао Откривење 11:18, 19, Вилијам Фарнсворт је био импресиониран да се субота десет заповести и даље мора држати од стране хришћана. Некада између разочарања и прве суботе у јануару 1845. године, јавно је објавио своју одлуку да седми дан прогласи светим. Он је био први адвентиста који је држао седмодневну суботу. Други у цркви били су под утицајем Вила" (Lest We Forget, гл. 69, стр. 124, ¶ 12). Прекид са заједницом која је држала недељу био је тренутан: "Нису могли више да се богослуже у цркви у Вашингтону, јер је њихова одлука да држе суботу значила раздвајање од браће која су држала недељу. Следећег суботе, уместо да оду на поља да раде, Вилијам и Сајрус и њихове породице окупили су се у очевој кући да одрже своју прву суботу. У недељу су Вилијам и његов најстарији син, Џон, отишли да раде на пољима" (Lest We Forget, ch. 69, p. 124, ¶ 13).
Посета Џозефа Бејтса 1845. године
LWF бележи посету Џозефа Бејтса која је повезала сабатске чуваре из Вашингтона са ширим покретом: "Почетком 1845. године Џозеф Бејтс посетио је Вашингтон, Њу Хемпшир, да би тамо са њима проучио поруку о сабату. Открио је да су Фарнсворт и остали почели да чувају сабат неколико недеља пре него што је он сам то учинио. Јесени 1846. године Џејмс и Елен Вајт такође су почели да чувају сабат седмог дана. 7. априла 1847. Елен Вајт је имала визију о суботи као четвртој заповести, која потврђује" (Lest We Forget, гл. 69, стр. 125, ¶ 14).
Породица и последње године (1855–1888)
LWF бележи губитак Сали и друго венчање: "30. јуна 1855. године, 43-годишња Сали Фарнсворт преминула је након десеточасовне болести. Све се догодило тако изненадно! Вилијам је знао да му је потребна помоћ са децом и није оклевао да попуни велику празнину коју је Сали оставила младом невестом, Синтијом Стоуел, која је тада имала 25 година. Венчали су се неколико месеци касније, 19. септембра 1855. године" (Lest We Forget, поглавље 69, стр. 125, ¶ 15). И о деци: "Вилијам и Синтија су такође имали једанаесторо деце, чиме је укупан број деце коју је Вилијам имао порастао на двадесет двоје. Из Фарнсвортove куће тројица синова, Јуџин, Орвил и Елмер, постали су свештеници; а једна кћи, Лорета, постала је прва жена предавач Библије код Седмодневних авантиста. Од шеснаесторо деце рођене после 1843. године, сви осим једног живели су верним, доследним животима као Седмодневни авантисти" (Lest We Forget, ch. 69, p. 125, ¶ 16).
ЛВФ завршава поглавље проценом по којој је и добило свој назив: "Све се ово догодило зато што, иако обичан човек и прост пољопривредник, Вилијам Фарнсворт, као истински пионир, није оклевао да иступи, чак и пред руглањем, да би пратио Христово вођство како је Свети Дух отварао ново светло његовом разумевању" (Lest We Forget, поглавље 69, стр. 125, ¶ 17).