Сажетак
Чарлс Фич био је конгрегационални и презвитеријански свештеник који је постао један од најефикаснијих проповедника милеријанског покрета, коаутор чувеног "Дијаграма 1843" и аутор проповеди из 1843. године "Изађите из ње, народе мој". Умро је од упале плућа 14. октобра 1844. — осам дана пре датума за који је дао свој живот и своје богатство у очекивању Христовог повратка — а Елен Вајт је касније написала да га је видела у визији код дрвета живота.
Образовање и рани министарски рад (1805–1836)
Фрум бележи голе чињенице о Фичевом животу и рукоположеном служењу: "Следећи је био ЧАРЛС ФИЧ (1805–14. октобар 1844), који је дошао из Хемптона, Конектикат. Студирао је на Универзитету Браун, а након рукоположења у конгрегационалну службу служио је узастопно у Ебингтону, Конектикат; Ворен, Масачусетс; и Хартфорд, Конектикат" (Пророчка вера наших отаца, том 4, стр. 533, ст. 2). О освећењу табернакла на Бродвеју у Њујорку, Фрум додаје: "Фич, тада из Хартфорда, био је ангажован да држи проповед" (Пророчка вера наших отаца, том 4, стр. 533, ст. 2).
Компилација "Да не заборавимо" скицира исти лук и додаје наслов који је адвентистичко памћење приписало њему: "Ученjak, теолог, песник, састављач пророчких дијаграма, популаран проповедник и евангелиста, заговорник освећења вером, противник ропства, нежан муж и отац, Чарлс Фич био је тамо у прецизно одређено време када га је Бог хтео да буде" (Lest We Forget, поглавље 38 ("Charles Fitch 1805-1844"), стр. 79, ¶ 2). LWF наставља: "Након студија на Универзитету Браун у Роуд Ајленду, Фич је започео своју службу у конгрегационалској цркви у Ебингтону, Конектикат. Други градови у којима је служио били су Ворен и Бостон у Масачусетсу, Хартфорд у Конектикату и Њуарк у Њу Џерзију. До 1832. године био је почасни члан Америчког одбора комесара за стране мисије и био је рукоположен" (Lest We Forget, поглавље 38, стр. 79, ¶ 3).
Сусрет са Милером, оклевање и обраћење (1838–1841)
Фичево прво читање предавања Вилијама Милера догодило се 1838. године. У књизи "Да не заборавимо" забележена је његова почетна увереност и дуга повлачења која су уследила: "У марту 1838. године Фич је написао Вилијаму Милеру да је прочитао Милерова предавања и да не сумња у исправност његових ставова. Међутим, за Чарлса Фича, као и за многе друге слично обучене свештенике тог изванредног реформског доба, било је потребно велико храбрости и снажног уверења да се поистовети са адвентистичким милеристима" (Lest We Forget, поглавље 38, стр. 79, ¶ 4). LWF сачува касније Фитчево признање његовим сопственим речима: "прекор који сам видео да ће пасти на мене ако их заузмем навео ме је да ту ствар оставим по страни" (Lest We Forget, гл. 38, стр. 79, ¶ 5). Исти пасус додаје: "Истина је да ме је страх од људи довео у замку; у то време нисам желео да се појавим као заговорник истине коју је бранио господин Милер" (Lest We Forget, ch. 38, p. 79, ¶ 5).
Уздржавање је трајало три и по године. Посета Џосаје Лича и пошиљка књижевности поново су отворили то питање, а Фичево писмо пријатељима описује побожно проучавање које је уследило: "Окренуо сам се Господу; читао сам своју Библију и сва дела која сам могао да набавим. Прибавио сам све доказе у том случају које сам могао; и затим, са постом и молитвом, положио их и себе са свим својим пред Господом, желећи само да ме Благословени Дух води у сав истину" (Lest We Forget, ch. 38, p. 79, ¶ 8).
Мисионарски рад у Кливленду и "Дијаграм 1843" (1842–1843)
Фич се без задршке посветио адвентистичком покрету. У књизи "Да не заборавимо" забележен је његов темпо: "Након тога Фич је неуморно путовао, без задршке се посвећујући проповедању потребе за припремом за Други долазак Христа. Преселио је породицу у Кливленд, Охајо, и одржавао састанке и крштења широм Охаја. Његове речи сведоче о његовој посвећености обема доктринама: "Где год да сам био, проповедао сам светост. Моја уобичајена пракса била је да у поподневним часовима проповедам о Светости и"" (Lest We Forget, гл. 38, стр. 79, ¶ 9).
Најтрајнији допринос који је дао милеритском покрету био је један графикон. Лафборо бележи: "На челу листе је Чарлс Фич из Кливленда, Охајо, који је 1842. предложио идеју о изради графикона за илустровање визија Данила и Откривења. Порекло те мисли засновано је на Авакуму 2:2, 3" (The Great Second Advent Movement, стр. 124, ст. 2). ЛВФ бележи сарадника и улогу графикона у покрету: "1842. године, осећајући потребу за прецизним графиконом, Фич и Аполос Хејл припремили су чувени графикон који илуструје испуњење пророчанстава Данила о последњим данима. Њега су Милеристи широко користили" (Lest We Forget, гл. 38, стр. 80, ¶ 10).
"Изађите из ње, народе мој" (1843)
Фичева полемичка брошура из јула 1843. постала је један од пресудних тренутака милеритовског покрета. У књизи "Да не заборавимо" забележена су његова три водећа питања: "Фич је такође проповедао поруку другог анђела из Откривења 14. "Изађите из ње, народе мој." Стога се он сматра нераздвојним делом адвентистичког покрета. У једној проповеди поставио је следећа питања: Шта је Вавилон? Шта је пад Вавилона? Шта значи да Божји народ изађе из Вавилона?" (Lest We Forget, ch. 38, p. 80, ¶ 11). Фичева сопствена процена изгледа реформе без другог доласка појављује се у писму из Кливленда објављеном у Signs of the Times: "Довести до обимне и трајне реформе у овом лудом свету је безнадежан подухват" (Lest We Forget, гл. 38, стр. 80, ¶ 12).
Губитак два сина (децембар 1843 – јануар 1844)
У року од месец дана, двојица Фичевих малих синова су умрла. У књизи "Да не заборавимо" забележена је смрт седмогодишњег Вилија, сахрањеног 5. децембра 1843, а затим и смрт његовог двадесетомесечног брата. У "Поноћном позиву" од 24. јануара 1844. забележен је други губитак: "Брат Чарлс Фич је сада у Кливленду. Сахранио је још једно дете" (Lest We Forget, ch. 38, p. 80, ¶ 14). Фичево размишљање о васкрсењу и обнови своје деце почиње овако: "Они родитељи, дакле, који су сами припремљени за Царство Божије, имају Божију реч која их уверава да ће тамо наћи своју децу, враћену из земље непријатеља, и тамо ће њихов рад бити награђен" (Lest We Forget, гл. 38, стр. 81, ¶ 15). Исти пасус се завршава: "Нису узалуд радили за своју децу" (Lest We Forget, ch. 38, p. 81, ¶ 15).
Смрт (14. октобар 1844)
Фич је, према извештајима, прехладио док је крштавао обраћенике. У "Да не заборавимо" стоји: "Чарлс Фич је озбиљно оболео, вероватно од упале плућа, у октобру 1844. године. Прехладио се док је крштавао обраћенике" (Lest We Forget, ch. 38, p. 81, ¶ 16). Поноћни позив од 19. октобра 1844. донео је вести о његовим последњим сатима: "он је затекао брата Фича у Бафалу једва живог. Међутим, његова душа била је пуна наде и славе. Рекао је да је неизбришиво написано у његовој души да ће Господ доћи 10. дана 7. месеца и да ће, ако оде у гроб, само морати да одспава кратак сан пре него што буде пробуђен у јутру васкрсења" (Lest We Forget, ch. 38, p. 81, ¶ 18). Поноћни позив од 31. октобра 1844. године донео је његов некролог: "Овај драги брат је заспао у Исусу. Усне, с којих су се са силом излиле Божије речи пред многим хиљадама слушалаца, сада су запечаћене. То срце, које је куцало очинском нежношћу и братском љубављу према Божијој деци, престало је да куца" (Lest We Forget, ch. 38, p. 81, ¶ 20).
Наслов одељка који је Фрум дао том завршном поглављу Фичевог живота сам је најкраћи сажетак: "СМРТ ОД ПНЕУМОНИЈЕ 14. ОКТОБРА 1844." (Пророчка вера наших отаца, том 4, стр. 545).
Визија Елене Вајт (Дрво живота)
Годинама касније, Елен Вајт се сетила визије у којој је срела Фича и другог преминулог адвентистичког проповедника, Левија Стокмана, код дрвета живота:
Сви смо отишли под дрво и сели да погледамо славу тог места, када су браћа Фич и Стокман, [ Види додатак. ] који су проповедали јеванђеље царства и које је Бог положио у гроб да би их спасио, пришли к нама и питали шта смо све прошли док су они спавали. Покушали смо да се присетимо својих највећих искушења, али су она изгледала тако мала у поређењу са далеко већом и вечном тежином славе која нас је окруживала да их нисмо могли изговорити, и сви смо узвикнули: "Алилуја, рај је довољно јефтин!"
(Рани списи, стр. 17, ст. 2)
Иста сцена је раније забележена у Spiritual Gifts, том 2, стр. 34, ст. 1 () и у Testimonies for the Church, том 1, стр. 61, ст. 2 (). Адвентистима који су преживели Велико разочарење 22. октобра 1844. утеха да је њихов проповедник "положен у гроб да га спасе" — у мировању, чекајући васкрсење — постала је једно од најчешће понављаних сведочанстава Елен Вајт.