Предупређујућа биографија
Дадли М. Канрајт је служио Седмодневној адвентистичкој цркви као свештеник двадесет осам година (1859–1887) пре него што ју је јавно напустио у фебруару 1887. и остатак живота посветио нападању цркве, њених доктрина и Елен Г. Вајт лично. Његова књига из 1889. године "Адвентизам седмог дана одбачен" и његова књига из 1919. године "Живот госпође Е. Г. Вајт" постале су стандардни извори за све касније ауторе који су се супротстављали адвентизму. Његов пример не треба следити. Биографски подаци у наставку преузети су из књиге "Одговори старешини Канрајту на нападе на адвентисте седмог дана" аутора Батлера и Смита и других примарних извора који су се у то време бавили његовом апостасијом.
Резиме
Рођен у Киндерхуку, округ Бренч, Мичиген, 22. септембра 1840, Канрајт је постао адвентиста која држи седми дан у 1859. години, у двадесет првој години живота, рукоположен је 1865. и служио је као председник Охајске конференције (1865–1873) и Мичигенске конференције (1880–1882). Током својих двадесет осам година адвентистичке службе био је енергичан евангелиста и дебатер. Након поновљених борби са сумњом и сведочанствима, јавно је поднео оставку у Отсегу, Мичиген, 17. фебруара 1887. Од тог датума до своје смрти 1919. године своје перо усмерио је против цркве.
Двадесет осам година у адвентистичком покрету (1859–1887)
"Одговори Батлера и Смита на нападе старешине Канрајта на седмодневне авантисте" бележи дугу луку Канрајтовог авантистичког служења: "Пре око двадесет осам година, Д. М. Канрајт је прихватио ставове седмодневних авантиста. Неколико година је радио на стицању неопходног образовања, а убрзо потом почео да проповеда њихова учења. Био је благословен добром мером озбиљности, пристојним способностима и амбицијом да успе, и имао је изванредан успех у свом раду, и годинама се сматрао растућим човеком у тој конфесији" (Replies to Elder Canright's Attacks on Seventh-day Adventists, стр. 15, ст. 2).
Исти пасус бележи ране знаке личног слабости који ће се показати као његова пропаст: "Имао је јаку склоност ка дебатама и контроверзама, посвећивао се посебно њима и у њима постизао добар успех. Ове особине увек привлаче пажњу и дале су му приличан углед. Током дванаест година његов рад је био вредан за овај покрет, и путовао је широм различитих држава и конференција. Тада је у потпуности уживао поверење нашег народа. Али од тог тренутка то поверење почело је да опада" (Одговори на нападе старешине Канрајта на седмодневне адвентисте, стр. 15, ст. 2).
Повлачење од 17. фебруара 1887.
Одговори Батлера и Смита бележе јавни тренутак оставке Канрајта у Отсегу, Мичиген: "У јануару прошле године, старешина Д. М. Канрајт, који је био повезан са нашим народом око двадесет осам година, заузео је став да више не може бити адвентиста седмог дана. 17. фебруара изнео је своје разлоге јавно пред црквом у Отсегу, чији је био члан. Писац је био присутан" (Одговори на нападе старешине Канрајта на седмодневне адвентисте, стр. 4, ст. 3).
Канајртово сведочанство у тренутку повлачења било је изненађујуће помирујуће. У истом пасусу се наводи: "У својим примедбама о нашем народу и о третману који је добио међу нама био је веома љубазан и помирујући. Изнео је да мисли да је међу нашим народом већи проценат истинских хришћана него међу било којом другом конфесијом коју је познавао. Испитао је високу оцену и поверење према неким нашим водећим људима, верујући да су они поштени, посвећени слуге Христа. Рекао је да је потпуно задовољан третманом који је добио међу адвентистима седмог дана у . Није имао замерку на њих по том питању и сматрао је да су се према њему у сваком погледу понашали онако како би се хришћани требали понашати" (Одговори на нападе старешине Канрајта на адвентисте седмог дана, стр. 4, ст. 3).
Одговори Батлера и Смита садрже саме објављене речи Канрајта из часописа Review and Herald од 1. марта 1887. године, укључујући његово искрено признање да је адвентистичка заједница према њему поступала праведно, великодушно и нежно — речи сачуване у истом пасусу цитираном у наставку на .
Од помирења до напада (1887–1919)
Исти пасус бележи трајекторију која је уследила: "Ипак сада, попут неблагодарног младића који удара своју мајку, он може окренути се против својих старих пријатеља и узрока који га је неговао, исмејавати нас преко новина и у проповедаоници, извлачити максимум из наше непопуларности, придружити се нашим најгорчим непријатељима у противљењу нашем раду, сврстати нас међу муслимане, мормоне и друге фанатике и учинити све да изгледа да смо ускогруди, затуцана глупаца" (Одговори на нападе старешине Канрајта на седмодневне адвентисте, стр. 20, ст. 1).
Батлерово уводно слово у "Одговорима" бележи дугу попустљивост цркве према Канрајту пре него што одговори: "Приступајући непријатном послу одговарања на нападе старешине Д. М. Канрајта на седмодневне адвентисте и њихова учења, осећамо готово потребу да се извинемо читајућој публици. Већ месецима његови напади се настављају у разним листовима и на многим различитим тачкама наше вере. Он нас је изругивао и покушавао да прикаже да су наши људи неуки, уски, фанатични и да чине велику штету у хришћанском свету, и да наше доктрине нису уопште достојне поверења" (Одговори на нападе старешине Канрајта на седмодневне адвентисте, стр. 3, ст. 1).
Узорак: Батлер и Смит именовани
Најупечатљивија реченица у књизи, у истом пасусу у којем је забележено да је Канрајт у свом објављеном признању признао да је према њему поступљено поштено: "Никада не бисмо могли да поверујемо да ће наш стари пријатељ Д. М. Канрајт предузети такав поступак да нисмо добро познавали његову слабост и природу оног духа који често заузима оне који се одрекну ове истине" (Одговори на нападе старешине Канрајта на седмодневне адвентисте, стр. 20, ст. 1). И, такође у истом пасусу: "Никада у животу нисмо познали човека који би могао тако изненадно и тако радикално променити мишљење као старешина К." (Одговори на нападе старешине Канрајта на седмодневне адвентисте, стр. 20, пас. 1).
Смрт (1919)
Према Енциклопедији седмодневних авантиста, Канрајт је умро 12. маја 1919. године у 78. години живота. На крају свог живота био је баптистички свештеник. Неколико авантистичких вођа покушало је да успостави контакт с њим у његовим последњим годинама, укључујући В. А. Спајсера, али је његово перо остало у супротности до самог краја.
Наслеђе
Канорајтово сопствено признање у тренутку његовог повлачења — да га је црква третирала "праведно, великодушно и нежно" — представља најistinitiju меру фикције о личној увреди која је касније изграђена око његовог имена. Његови списи постали су стандардни извори за све касније писаце опозиције; сведочанство оних који су радили поред њега двадесет осам година — и његове сопствене речи у тренутку када их је напустио — поузданији су сведоци. Неколико адвентистичких вођа, укључујући В. А. Спајсера, покушало је да успостави контакт с њим у његовим последњим годинама; његово перо је остало у опозицији до самог краја.