Резиме
Сарeпта Мирeнда Ајриш Хенри била је национална евангелисткиња Удружења хришћанске трезвености жена, списатељица и песникиња, архитекта прве организоване "женинске службе" у Седмодневној адвентистичкој цркви и једна од најзапаженијих конвертки у касном животном добу у адвентистичкој историји. Рођена у Албиону, Пенсилванија, 4. новембра 1839. године, као ћерка методистичког свештеника Хорација Нелсона Ириша, остала је удова у двадесет и другој години, мајка троје прежиље деце, уздизала се кроз редове WCTU до националне платформе; обезвлашћена болешћу увећаног срца крајем 1880-их, у лето 1896. године ушла је у санаторијум у Бетл Крику, била је чудесно исцељена помазањем 13. априла 1897. и постала седмодневна адвентисткиња. Током последње три године свог живота радила је у Бетл Крику и на националној платформи — проповедајући, пишући, организујући женски рад и топло препишујући се са Елен Г. Вајт (коју никада није лично упознала, јер је Вајт тада била у Аустралији) — све док је пнеумонија у Грејсвилу, Тенеси, није однела 16. јануара 1900. у шездесетој години живота.
Од Елбиона, Пенсилванија, до платформе WCTU (1839–1896)
Према чланку Мишела Сан Лија у Енциклопедији седмодневних авантиста, Сарепта Миренда Ајриш рођена је 4. новембра 1839. године у Албиону, Пенсилванија, као ћерка методистичког свештеника Хорација Нелсона Ајриша и његове супруге Мери Алис Кларк Ајриш. Њен брат Орсамус Х. Ајриш касније је служио као Линколов надзорник за индијанске послове у Јути и као шеф Бироа за штампање новца у администрацији Гارفielда. 1859. године уписала се на семинарију Рок Ривер у Маунт Морису, Илиноис, где је упознала колегу наставника Џејмса В. Хенрија и удала се за њега 1861. године. Џејмс се 1864. придружио војсци Уније и умро је од болести 1871, оставивши Сарепту удовицом у двадесет и другој години са четворо мале деце — најмлађе од којих је умрло само неколико месеци након оца. Она је издржавала себе и преосталу тројицу деце објављивањем прича и поезије, понекад под псеудонимом Лина Линвуд.
1874. године, узнемирена када је сазнала да је њен мали син Артур примамљен у салун у Рокфорду, Илиноис, основала је локално друштво за апстиненцију — језгро њеног доживотног рада у WCTU. Иако је по природи била стидљива и повучена, постала је национална евангелисткиња WCTU, путовала је и држала предавања две деценије, а крајем 1880-их била је прикована за кревет због увећаног срца које су лекари прогласили неизлечивим.
Бетл Крик и обраћење у адвентизам (1896–1898)
Према ЕСДА, Хенри је у лето 1896. године примљена у санаторијум "Бетл Крик" Џона Харвија Келога на лечење срчаног обољења. 13. априла 1897. године, након помазања и молитвене сесије коју су водили А. Т. Џонс, В. В. Прескот, неколико лекара и још двоје пацијената, она је тренутно и трајно исцељена; Џ. Х. Келог и Лаурета Крес потврдили су њено оздрављење. Прихватила је суботу, придружила се Цркви авантиста седмог дана и током последње две и по године свог живота обављала је рад на националном нивоу који ниједна авантисткиња њене генерације није достигла.
Дневни билтен Генералне конференције из 1899. године сачувао је њено лично сведочанство о обраћењу: "Осећам да би било немогуће да пустим да ово јутро прође, а да не кажем реч. Највеће чудо од свих милости које ми је Бог дао у животу јесте то што сам данас овде. Размишљала сам о последњој Генералној конференцији. Била сам болесна у инвалидским колицима у санаторијуму и била сам у седмодневној заједници свега три месеца. То ми је дошло као бљесак светлости. Било је са мном цело време, али га нисам видела. Али када је Бог у мојим очима обасјао ту светлост, нисам имала никаквог отпора према њему, већ сам поверовала и заволела га" (General Conference Daily Bulletin, 16. фебруар 1899, стр. 3, ст. 8).
"Како ми је дошао субот" и Меморијал WCTU (1897)
"Present Truth" Е. Џ. Вагонера од 5. августа 1897. забележио је наслов и суштину књижице коју је написала скоро одмах након свог обраћења — Како ми је дошао субот — и описао ју је на следећи начин: "Ово је наслов мале књижице коју смо недавно добили из Америке, написане од госпође С. М. И. Хенри, која је, колико разумемо, управница евангелистичког одељења Женског хришћанског удружења за трезвеност у Сједињеним Државама" (Present Truth, 5. август 1897, стр. 496, ст. 18).
Према ЕСДА, на конвенцији WCTU у Бафалу 1897. године, Хенри је представила меморијал потписан од стране око тринаест хиљада жена, у коме су тражиле или распуштање Одељења за поштовање суботе WCTU или да то одељење одустане од лобирања за законодавство о недељи. Вођство WCTU је примило меморијал, али није удовољило њеном захтеву, па је она поднела оставку на место националне евангелисткиње; национални званичници су одбили да је приме. Кроз њен континуирани рад, WCTU је на крају саставио резолуцију на својој конвенцији у Сијетлу 1899. године којом се залаже за измене државних закона о недељи како би се ослободили поборници седмодневног суботодавног одмора — делимична победа коју она није доживела у потпуности оствареном.
Савет Елен Вајт — Останите у WCTU
Елен Вајт, која је тада била у Аустралији, слала је Хенрију писмо за писмом током 1898. и 1899. године — иако се никада нису лично срели. Писмо Елен Вајт Хенрију из децембра 1899. године, сачувано у Manuscript Releases, том 1: "Постоји много драгоцених душа до којих би Господ допрли светлошћу истине. Треба уложити труд да им се помогне да разумеју Свето писмо. Осећала сам снажан интерес за раднике W. C. T. U. Ове храбре жене знају шта значи имати своју индивидуалност. Толико желим да они тријумфују са искупљенима око великог белог престола. Моје молитве ће се узнети за вас да бисте добили посебне прилике да присуствујете њиховим великим скуповима и да ваш глас буде чувен у одбрану истине" (Manuscript Releases, том 1, стр. 127, ст. 1).
Рукопис Елен Вајт из 1899. године бележи уобичајени образац њене преписке са Хенри: "Пробудила сам се у један сат и помислила на писма која треба да напишем. Устала сам и обукла се , и, предавши се Богу, започела сам свој посао. Написала сам шест страница сестри Хенри; две странице мојој сестри Мери П. Фос, Вест Миноту, Мејн; три странице Едсону Вајту" (Писма и рукописи, том 14, Рукопис 183, 1899, ст. 1).
"Женско свештенство" и питања Генријеве упућена Генералној конференцији (1898–1899)
Према ЕСДА, Хенри је писала редовну колун под називом "Женино јеванђељско дело" за часопис Review and Herald током последњих година свог живота и залагала се за организован програм укључивања адвентистичких жена у личну евангелизацију. Њен додатак за Review and Herald од 6. децембра 1898. изложио је њену визију за "женско свештенство"; Одбор Генералне конференције гласао је за њене свештеничке акредитације 30. марта 1898. — изванредно признање њеног рада. А. В. Спалдинг је касније написао да је Хенри предводила "први облик организованог напора да се обуче родитељи и пружи помоћ у њиховим проблемима."
Дневни билтен Генералне конференције од 19. фебруара 1899. године сачувао је питање које је она поставила са места о моралном питању које ју је оптерећивало од своје конверзије: "Постоји још једно питање које бих волела да поставим. У светлу тога, да ли би било исправно, претпоставимо да бих желела да се одвојим и приступим овој конфесији — овој цркви — да ми неко каже: 'Боље би било да останеш тамо где јеси, због дела која можеш да обавиш у тој конфесији?'" (General Conference Daily Bulletin, 19. фебруар 1899, стр. 32, ст. 14).
Она је у истој сесији додатно инсистирала на питању, формулишући га као питање које би јој неко поставио: "А шта бисте рекли када би неко дошао код вас и рекао" (General Conference Daily Bulletin, 19. фебруар 1899, стр. 32, ст. 16) — "Да ли да напустим своју стару цркву? Или да останем у њој ради дела које бих тамо могао да обавим?"
Унутрашњи Дух и Хенријева образовна визија (1898)
Билтен из 1899. године препоручио је цркви њен кратки том о Светом Духу — "The Abiding Spirit" —: "Зашто? – Зато што је то управо књига која вам је потребна да вам помогне у свакодневном животу. То је мала књига и толико је пуна добрих ствари да ће је многи прочитати у једном даху. Несумњиво постоје многе ствари у вези са Светим Духом и његовом мисијом које вас ова књига може научити" (General Conference Daily Bulletin, 16. фебруар 1899, стр. 8, ст. 43).
Исти Билтен сачувао је њено лично сведочанство о томе како ју је од најранијег детињства учили да користи Библију: "Библија треба да користи све друге књиге на свету. Не треба да користимо друге књиге уз Библију; већ треба да дозволимо Библији да користи све друге књиге. Она има везе са сваком књигом икада штампаном; и ако је дете правилно научено, научиће како да поступа са сваким редом икада написаним, у складу са принципима који се овде уче, и не само то, већ и са свим осталим" (General Conference Daily Bulletin, 20. фебруар 1899, стр. 35, ст. 17).
Смрт (1900)
Док је присуствовала састанку у Грејсвилу, Тенеси, у јануару 1900. године, Хенри је добила грип, који се развио у пнеумонију и плеуритис. Она је тамо преминула 16. јануара 1900. године, у ој шездесетој години. Њена сахрана је одржана у табернаклу у Бетл Крику и она је сахрањена поред својих родитеља у Пекатоници, Илиноис.
Рукопис Елен Вајт од 28. фебруара 1900. — извештај о њеној смрти послат часопису Review and Herald: "Веома смо ожалошћени вешћу о смрти наше веома вољене сестре С. М. И. Хенри. Надала сам се да ће наша сестра бити поштеђена да настави дело за које ју је Господ подигао и чудесно је обновио да би га обавила у Његовој служби" (Писма и рукописи, том 15, Рукопис 3, 1900, ст. 1).
Наслеђе
Билтен Генералне конференције од 7. априла 1901. — осамнаест месеци након њене смрти — забележио је утицај који је њен рад већ имао на ширу WCTU: "Почетком 1900. године направљени су обимни планови за образовни рад међу чланицама W. C. T. U., због чињенице да је измена сестре Хенри која се односила на Одсек за поштовање суботе била пред том организацијом. Напору су пратиле бројне тешкоће и велики трошкови, али смо добили искрену подршку од многих који су били дубоко заинтересовани за рад који је био тако близу срцу наше премиле сестре Хенри" (Генерални конференцијски билтен, 7. април 1901, стр. 110, ст. 9).
Ћерка Хенријеве, Мери Хенри Роситер, објавила је биографију своје мајке — Живот моје мајке: Еволуција усамљенице (Fleming H. Revell, 1900); њена унука Маргарет Роситер Вајт-Тиле (која се удала за Џејмса Хенрија Вајта, унука Елен Џ. Вајт) написала је обимнији животопис, Вихор Господњи: Прича о госпођи С. М. И. Хенри (Review and Herald, 1953). Њена објављена дела о адвентизму обухватају: Како ми је дошао субот (1897), Студије о породичном и дечјем животу (1898), Успутни дух (1898) и Женско свештенство, или Јеванђеље у дому (1899).