Сажетак
Џејмс Спрингер Вајт је, заједно са Џозефом Бејтсом и његовом супругом Елен Г. Вајт, био један од троје оснивача Цркве адвентиста седмог дана. Рођен у Палмири, у држави Мејн, 4. августа 1821. године, обраћен је у Цркви хришћанске везе, прихватио је милеровску поруку о доласку Христову 1842. године и постао један од најуспешнијих милеритичких проповедника у периоду 1842–1844, за који се наводи да је на једној турнеји довео око хиљаду особа до Христа. Након Великог разочарања 22. октобра 1844. упознао је Елен Хармон, оженио се с њом 30. августа 1846. и посветио свој живот изградњи издавачких, организационих и образовних структура сабатског адвентистичког покрета. Основао је Present Truth (1849), Advent Review and Sabbath Herald (1850), Youth's Instructor (1852) и Signs of the Times (1874); служио је три одвојена мандата као председник Генералне конференције (1865–1867, 1869–1871, 1874–1880); и водио је цркву у здравствену реформу, на Запад и ка страним мисијама. Умро је 6. августа 1881. године у санаторијуму Бател Крик након епизоде маларијске грознице.
Рани живот и обраћење (1821–1842)
"Животни догађаји" Џејмса Вајта почиње његовим оцем, Џоном, фармером из Мејна и ђаконом Црквене везе: "Мој отац је од младости поседовао велику физичку снагу и активност тела и ума. Сопственим рукама је очистио густу шуму са свог земљишта. То је открило камен у земљи, који су његове руке уклониле и поставиле у камену ограду, да припреми пут за плуг. Он је радио више од пола века, све док камењарско тло није буквално исцрпљено, а велики део старе фарме није изгубио плодност. У седамдесетчетвртој години је напустио фарму и потражио одмор у пријатнијој клими на Западу" (Life Incidents, стр. 10, ст. 1).
О религијском искуству свог оца: "Његово религијско искуство, дуго више од шездесет година, било је обележено чврстином и ревношћу, а ипак слободно од те нетолеранције која спречава истраживање и напредовање и искључује љубав према свима који траже да обожавају Бога у духу и истини" (Life Incidents, стр. 10, ст. 2).
Џејмс Вајт је био пето дете у породици од деветоро: "У мојој очевој породици стајао сам у средишту деветоро деце, четворо изнад мене и четворо испод мене. Али тај породични ланац је сада веома истрошен, и скоро половина његових карика је сломљена. Четворица старијих од мене су још живи. Сви млађи од мене су заспали. Време, труд и бриге су оставили неспорну оставштину на преосталих пет" (Life Incidents, стр. 12, ст. 1).
Почео је да предаје у школи са деветнаест година, након једног дванаестонедељног курса у Академији: "На крају дванаестонедељног курса добио сам од прецептора, Ц. Ф. Алена, потврду о мојим квалификацијама за предавање општих предмета, и те зиме сам држао школу. То је захтевало напорно учење осамнаест сати свака двадесет четири. Победа је извојевана" (Life Incidents, стр. 13, ст. 1).
Преживео је следећи семестар на Ридфилд академији уз најоскуднију храну: "На Ридфилду сам носио стару одећу, док су моји школски другови носили нову, и три месеца сам живео на пудингу од кукурузног брашна који сам сам припремао и неколико сирових јабука, док су они уживали у погодностима и луксузу пансиона" (Life Incidents, стр. 14, ст. 1).
Његова мајка га је на крају убедила у милеритовску доктрину о другом доласку. Он бележи свој првобитни отпор: "Али, мајко, тај проповедник Оукс, о коме ти говориш, тврди да зна више од Господа и његових анђела када учи о времену другог доласка. Сам Христос је рекао: 'Али о том дану и тој часу нико не зна, ни анђели небески, ни Син, већ Отац.' Овај човек Оукс је сигурно мудрији од онога што је написано." (Life Incidents, стр. 16, пар. 1). И његово коначно попуштање пред поруком: "Моја добра мајка била је спремна да мирно и пријатно одговори на све моје примедбе, и ја сам сада био расположења да тему сматрам вредном пажње. А када сам у дому Божијем чуо своје школске другове како говоре о љубави Христовој и слави Његовог појављивања, дубоко сам био дирнут да је рука Божија у адвентској доктрини" (Life Incidents, стр. 17, ст. 1).
Борба са позивом да проповеда забележена је његовим речима: "Мој ум се окренуо младима из школе коју сам управо напустио. У тој школи од педесет ученика, двадесет је било близу мог узраста, а неколико старије. Моја школа је била срећна. Волео сам своје ученике, и та љубав је била узвраћена." (Life Incidents, стр. 18, ст. 1). И тренутак његове отворене побуне: "Отишао сам у шумицу да се молим за олакшање. Није дошло ништа. Али утисак 'Посети своје ученике' био је још јаснији. Мој дух се побунио против Бога и непромишљено рекао: 'Нећу да идем'. Ове речи су биле праћене чврстим ударањем ноге о земљу и за пет минута био сам код куће, паковао књиге и одећу за Нјупорт академију." (Life Incidents, стр. 19, ст. 1).
Лутајуће свештенство као милерац (1842–1844)
Стеинвегова књига "Да не заборавимо" бележи брзину и снагу прве службе Џејмса Вајта: "Његови посвећени, хришћански родитељи, четири старија и четири млађа брата и сестре морали су да се диве како је Бог деловао у његовом животу. "Као слабо, болешљиво дете, са оштећењем вида које му је онемогућавало формално школовање до 19. године, завршио је основне студије за само 6 недеља, предавао је у својој првој школи наредног семестра, у потпуности се обратио на Милеритску поруку до 21. године и постао проповедник до 22. године" (Lest We Forget, гл. 121, стр. 223, ¶ 4).
Штајнвег бележи природу његове прве проповедничке турнеје: "Скромни, лутајући проповедник, Џејмс је започео своју службу са Библијом, неким милеритским литературама, пророчком табелом, три лично припремљена предавања и својом младеначком енергијом и снажном вером. Иако се суочио са отпором, претрпео тешка времена и храбро издржао разочаравајуће временске услове, неустрашиво је напредовао. 1000 душа обраћених на његовој првој шестонедељној турнеји биле су јасан доказ Извора моћи овог младог проповедника." (Lest We Forget, ch. 121, p. 224, ¶ 5).
Покрет седмог месеца и разочарење (1844)
Штеинвег бележи своје присуство на саборном окупљању у Ексетеру, Њу Хемпшир, где је Самуел С. Сноу прогласио датум 22. октобра: "Пророчки датум који је Милер одредио прошао је без Христовог појављивања. Када је на чувеном сабору у Ексетеру, у држави Нју Хемпшир, Џејмс чуо јасну презентацију С. С. Сноу да ће Исус доћи 10. дана седмог јеврејског месеца, одмах се придружио другим инспирисаним адвентистичким проповедницима који су проповедали" (Lest We Forget, ch. 121, p. 224, ¶ 6).
Лафборо чува сопствени запис Џејмса Вајта о том разочарању, увод у који гласи: "од старешине Џејмса Вајта, који је веома успешно радио 1843. и 1844. године" (Велики покрет другог доласка, стр. 188, ст. 1).
Прва визија, брак и прихватање суботе (1845–1846)
Штеинвег бележи како је Џејмс Вајт примио Елен Хармонову прву визију у фебруару 1845: "У фебруару 1845. Џејмс је чуо Елен Хармон како приповеда о својим визијама и био је убеђен да јој је Бог дао поруке да поучи и утеши адвентистичку заједницу. Када јој је понудио да је прати на путовањима како би охрабрио вернике, она је прихватила његову понуду. Након што су осамнаест месеци путовали и радили уз њу, Џејмс (25) и Елен (18) венчали су се 30. августа 1846. године. Још као млади, Џејмс и Елен посветили су своје животе учењу и проповедању Сегашње истине како ју је Бог откривао, и заједно са другим пионирима, на крају су основали Цркву седмодневних авантиста" (Lest We Forget, гл. 121, стр. 225, ¶ 8).
Лафборо бележи датум венчања и ране заједничке напоре: "30. августа 1846. године госпођица Е. Г. Хармон и старешина Џејмс Вајт венчали су се, и заједно су радили на унапређењу поруке. Током године 1847. њихов рад је углавном био ограничен на Мејн и Масачусетс" (The Great Second Advent Movement, стр. 244, ст. 1).
Почетком 1845. године Џејмс Вајт је примио и прихватио Кросијеров чланак о небеском светилишту: "Када Исус није дошао 22. октобра 1844. године, Бог је ојачао његово веровање у пророчко тумачење. Он је затим тражио разумевање у вези са пророштвом. Почетком 1845. прихватио је поруку коју је написао О. Р. Л. Кросије и која је штампана у Day Dawn, а која је открила истину о небеском светилишту." (Да не заборавимо, поглавље 121, стр. 224, став 7).
Издавачки рад (1849–1862)
Стеинвегов интервју са Џејмсом Вајтом сачувао је његово сопствено сведочанство о његовом раном крштењу у Цркви хришћанске везе и његовој претходној љубави према образовању више него према Христу: "Са петнаест година крштен сам у хришћанској цркви. До двадесете године био сам потонуо у учење и школско предавање. Волео сам овај свет више него што сам волео Христа и обожавао сам образовање уместо Бога. Ибид., стр. 15." (Lest We Forget, поглавље 110, стр. 200, став 12).
Лафборо бележи рани рад у Осегу, Њујорк: "1849. године старешина Џејмс Вајт и његова супруга радили су у Осегу, Њујорк. На тим састанцима Хирам Патч и госпођица Бенсон, који су били верени, обраћени су Богу и садашњој истини" (The Great Second Advent Movement, стр. 225, ст. 2).
Штајнвег резимира доктриналне доприносе сабатском адвентистичком покрету које је предводио или делио са централним пионирима: "Џејмс Вајт је имао кључну улогу у развоју и разумевању следећих основних библијских доктрина седмодневних адвентиста: 1) пророчко потврђивање Исусовог скоrog другог доласка; 2) условну бесмртност; 3) дефиниција порука три анђела, посебно треће поруке као да обухвата држање суботе као испит, држање недеље као бележ зверке и важност да Божји народ чува све заповести; 4) предмиленијумски други долазак праћен двама васкрсењима — праведних мртвих при Исусовом доласку и неправедних мртвих након хиљаду година; 5) доктрина Светиње, укључујући дефиницију козла за откуп као Сатане; 6) крштење погружењем; и 7) обнова пророчког дара" (Lest We Forget, гл. 121, стр. 225, ¶ 9).
Године Генералне конференције (1862–1881)
1862. године, након што је издавачка делатност формално организована 1860. године и што су формиране Њујоршка конференција и неколико државних конференција, Генерална конференција седмодневних авантиста конституисана је 21. маја 1863. године. Џејмс Вајт био је њен водећи министар, служио је три одвојена мандата као председник (1865–1867, 1869–1871, 1874–1880) и надгледао је издавачке, здравствене и образовне установе кроз године поновљених болести.
Штеинвег бележи последице његовог доживотног пренапрезања: "Старешина Вајт је годинама био мучен лошим здрављем. Патио је од болног скочног зглоба, неварења и можданих удара. Био је преоптерећен радом, преоптерећен стресом и, истинито говорећи, неумерен у свом великом жару да народу представи Садашњу Истину. Његов живот је прерано угашен за само неколико дана када је 1881. године оболео од маларије" (Lest We Forget, гл. 121, стр. 226, ¶ 12).
Штеинвег бележи обим свог административног наслеђа: "О ком другом човеку би се могло рећи да је био кључни теолог у формулисању основне платформе верских убеђења и праксе Седмодневних авантиста; да, иако је био нападнут због свог става по том питању, он је дао облик и чврстину растућем покрету охрабрујући и предводећи црквену организацију; да је дао свој живот да успостави светске службе издаваштва, здравља и образовања и да је био кључан у проширењу мисионарског досега порука три анђела до западне обале и широм света?" (Lest We Forget, ch. 121, p. 226, ¶ 13).
Смрт (1881)
Књига Артура Вајта "Елен Г. Вајт: Усамљенички година" припрема тло за смрт Џејмса Вајта: "Овај том наставља причу о Елен Вајт у врхунцу њене службе — у време када је писала о животу Христа и такође била ангажована, заједно са својим мужем Џејмсом, председником Генералне конференције, у исцрпљујућем раду на камп-састанцима који је постао редовна летња активност. Последње године живота Џејмса Вајта обележиле су значајна достигнућа у изградњи цркве и њених институција упркос периодима ометаним болешћу." (Ellen G. White: The Lonely Years 1876-1891, том 3, стр. 10, ст. 1).
Артур Вајт бележи стражу од 6. августа 1881. године у Санитаријуму: "У пријатном поподневу суботе, 6. августа, приличан број адвентиста озбиљних лица који су боравили у Батл Крику склопио се на простор Санитаријума и кретао се по холу главне зграде. Дошли су да држе стражу за Џејмса Вајта. То су били његови пријатељи, они са којима је радио, и чланови цркве којој је био пастор. Дошли су знајући да је Џејмс Вајт, критично болестан у Санаторијуму, управо озбиљно погоршао." (Елен Г. Вајт: Усамљене године 1876–1891, том 3, стр. 168, ст. 1).
Артур Вајт бележи сахрану следећег суботе: "Сahrana је заказана за суботње поподне, тачно недељу дана након Џејмсове смрти. Током те недеље здравље и снага Елен Вајт пали су на најнижи ниво." (Ellen G. White: The Lonely Years 1876-1891, vol. 3, p. 173, par. 2).
Спалдинг бележи губитак за рани авантистички покрет: "1883. године Џон Н. Ендрјус, који је храбро радио на растућем покрету у Европи, положио је свој живот. Џозеф Х. Вагонер, који је заузео његово место, пао је шест година касније. Млађи људи су заузимали места палих ветерана. Двојица од тројице оснивача и неколико њихових најранијих помоћника више нису били међу живима." (Прича о адвентистичком светлу, стр. 79, ст. 1).