Резиме
Фредерик Вилер је био први рукоположени милеритовски свештеник који је прихватио седмодневну суботу — и стога, према каснијој процени Лафбороа, "први седмодневни адвентистички свештеник". Рођен у Ектону, Масачусетс, 12. марта 1811. године, рукоположен је у Методистичкој епископалној цркви 1840. године и прихватио је милерово адвентно послање 1842. године. Пролећа 1844. године — под сведочанством Рејчел Оукс (касније Престон) за трпезом за причешће у Вашингтону, у држави Нју Хемпшир — прихватио је седмодневни субот, а до јесени 1844. године довео је са собом између 150 и 200 милериста из Нју Хемпшира. Проповедао је као сабатски адвентиста у Новој Енглеској, Њујорку и другде шездесет шест година. Умро је 1910. године у деведесет девет година.
Породично порекло и рани рад (1811–1842)
Према Енциклопедији седмодневних авантиста (Самуел Гомиде), Вилер је рођен 12. марта 1811. године у Ектону, Масачусетс, као син Теодора и Хане Рид Вилер. Његов деда Вилијам Рид служио је у Континенталној пешадији од 1775. до 1776. године у Америчкој револуцији.
Биографски преглед Еллен Г. Вајт Естејта у књизи "Писма и рукописи" бележи његов брак и рани министарски рад: "Фредерик Вилер је рођен у Ектону, Масачусетс, и оженио се Лидијом Проктор 1832. године. Од око 1838. до 1857. године живели су у Вашингтону, Њу Хемпширу, или у оближњем Хилсбороу. Око 1840. године Фредерик Вилер је рукоположен за свештеника у Методистичко-епископалној цркви, а 1842. прихватио је учења о другом доласку Вилијама Милера" (Писма и рукописи Елен Г. Вајт: том 1, стр. 902, ст. 5).
Први милеритовски свештеник који је прихватио суботу (пролеће 1844)
Исти биографски преглед бележи Вхелерово јединствено место у адвентистичкој историји: "Иако су расположиви извори помало противречни, према неколико извештаја Фредерик Вхелер, милеритовски адвентистички проповедник из Њу Хемпшира, почео је да држи седмодневни шабат у пролеће 1844. године кроз контакт са Рејчел Оукс, баптисткињом седмог дана. Ако је тако, Вилер је био први милеритски проповедник који је прихватио суботу, раније од Т. М. Пребла, другог милеритског проповедника који је постао сабатаријанац неколико месеци касније, у августу 1844. године" (Писма и рукописи Елен Г. Вајт: Том 1, стр. 902, ст. 4).
У књизи "Небеске визије" Лафбороа сачуван је Вулеров лични исказ о његовом држању суботе, диктиран у касним годинама живота: "Фредерик Вулер, први седмодневни адвентистички свештеник, можемо рећи, иако конфесионално име није било тако рано у употреби, оставио је у запису чињенице о свом прихватању суботе. То је за мене записано у време Фелпсовог кампа у Њујорку, 1906. године." (Небеске визије, стр. 103, ст. 8).
Лафборо такође сачува сећање Вилера на брзо ширење суботе у његовом округу у области Вашингтона кроз 1844. годину: "Старешина Вилер ми је рекао да је прве суботе коју је прославио проповедао проповед на тему суботе. Рекао ми је да је пре истека времена у јесен 1844. године било од 150 до 200 који су држали суботу у Вашингтону (Њу Хемпшир), Хилсдејлу, Њуберију и неким другим местима око тамо" (Heavenly Visions, стр. 105, ст. 2).
Пола века проповедања (1851–1906)
Биографски преглед Еллен Г. Вајт Естејта резимира Вилерово пола века проповедања: "Од око 1851. године Фредерик Вилер је проповедао широм држава Нове Енглеске. 1857. године породица се преселила у Брукфилд, Њујорк, и он је наставио да проповеда по путу у држави Њујорк наредне три или четири године." (Писма и рукописи Елен Г. Вајт: Том 1, стр. 903, ст. 1).
Самa Елен Вајт је 1875. забележила обновљени сусрет са њим на камп-састанку у Сиракузи, Њујорк: "Овде смо срели старешину Вилера, са којим смо се упознали у Њу Хемпширу пре тридесет година." (Године пензионисања, стр. 16, ст. 2). Исти пасус додаје њен осећај да је међу преживелим ветеранима: "Моје срце је било дирнуто док сам гледала ове браћу који су дуго стајали у одбрани вере" (Године пензионисања, стр. 16, ст. 2).
Кратак тежак период и опоравак (1861–1867)
Биографски преглед Елен Г. Вајт Естејта бележи једини познати тежак период у односу између Вајтова и Вилера и шире цркве: "Једини познати тежак период у односу између Вајтова и Вилера догодио се почетком 1860-их. 1861. године Вилер је неко време одбијао да подржи Џејмса Вајта у његовом настојању да организује цркву." (Писма и рукописи Елен Г. Вајт: Том 1, стр. 903, ст. 2). Исти пасус бележи његово коначно опорављање: "Он је потом променио мишљење и објавио 'Исповест' у Review, у којој је поново потврдио своје уверење да су визије биле од Господа."
Смрт (1910)
Према Енциклопедији седмодневних авантиста, Вилер је умро 1910. године у деведесет девет година. Преживео је скоро све своје милеритовске савременике за пола века или више.