Резиме
Џорџија Бурус Бергес била је прва седмодневна адвентистичка мисионарка на Индијском потконтиненту и прва самачка адвентистичка жена послата у нехришћанску земљу. Рођена у Калифорнији 19. јула 1866. године, постала је адвентиста са шеснаест година упркос противљењу породице, школовала се на Колеџу Хилдсбург и у Библијској школи у Оукленду, и са двадесет осам година је у децембру 1894. године сама отпутовала за Индију бродом СС Бенгал, стигавши у Калкуту 23. јануара 1895. године. Током наредних тридесет и девет година научила је бенгалски, хиндyстани и каши; својим сведочанством остварила је прва два крштења у Индији (Кхерода Босе и Нанибала); 1902. године удала се за Лутера Џ. Бергеса; и са њим је започела адвентистички рад у Бенгалу, предхималајским пределима, Пенџабу и Каши планинама Мегхалаје. Због лошег здравља, , приморани су да се 1934. године трајно врате у Калифорнију, а она је умрла у Национал Ситију 25. септембра 1948. године.
Од Калифорније до Калкуте (1866–1895)
Према чланку Гордона Е. Кристија у Енциклопедији седмодневних авантиста, Џорџија Ана Бурус је рођена 19. јула 1866. Упркос противљењу своје породице, са шеснаест година придружила се Цркви седмодневних авантиста, студирала на колеџу Хилдсбург, предавала у Школи библијске обуке у Оукленду, а 1893. године Генерална конференција ју је изабрала да буде послата у Индију заједно са Миртл Грифис. Због лошег здравља њене пратиље, Грифис није могла да отпутује, али се сама Џорџија опоравила од здравственог проблема и ту опоравку је сматрала знаком Божјег позива. Уписала је курс за медицинске сестре у Сент Хелени и посебан курс у Бетл Крику за службу у страним мисијама, а затим је у децембру 1894. отпутовала сама бродом СС Бенгал, стигавши у Калкуту 23. јануара 1895. године.
У књизи Еле Меј Вајт Робинсон "Over My Shoulder" забележено је првобитно именовање из 1894. године: "Током пролећа 1894. две младе жене, Џорџија Бурус, инструкторка Библије од куће до куће у Калифорнијској конференции, и Миртл Грифис, из Мисије Оукленд Сити, именоване су да оду у Индију и започну пионирски рад међу женама" (Over My Shoulder, стр. 43, ст. 4).
У књизи "Велики покрет другог доласка" из Лафбороа забележено је њено долазак и непосредни рад на језику: "1895. године госпођица Џорџија Барус напустила је Калифорнију и отпутовала за Индију. По доласку тамо одмах је почела да учи бенгалски језик и ускоро је приступила мисионарском раду" (The Great Second Advent Movement, стр. 439, ст. 1). Исти пасус бележи прве плодове: "До 1896. године неколико особа је почело да поштује Господњи суботни дан кроз дружење са нашим радницима" (The Great Second Advent Movement, стр. 439, ст. 1).
Пионирски рад у Бенгалу (1895–1902)
У "Великом покрету Другог доласка" из Лафбороа забележено је долазак појачања 1896. године: "Радници на пољу 1896. године били су старешина Д. А. Робинсон и његова супруга. Госпођица Меј Тејлор и госпођица Џорџија Бурус биле су библијске раднице" (The Great Second Advent Movement, стр. 439, ст. 2). Исти пасус бележи тугу која је уследила: "И он и старешина Д. А. Робинсон су умрли у Карматару, Бенгал, Индија, последњег дана децембра 1899. године" (The Great Second Advent Movement, стр. 439, ст. 2).
Према ЕСДА, Џорџија и Марта Меј Тејлор су основали прву адвентистичку школу у Индији. Кхерода Босе, која се придружила Џорџији у настави у школи, постала је прва индијска обраћеница крштена у Цркви седмодневних адвентиста; Нанибала — млада бенгалска жена коју је Џорџија редовно посећивала у њеном дому — постала је прва нехришћанска обраћеница крштена у Индији. Оба крштења проистекла су директно из личног рада Џорџије од врата до врата.
Билтен Генералне конференције из 1901. године бележи дугу изолацију њеног рада међу женама: "Погледајте милионе домова у Индији који се могу досегнути само кроз рад међу женама. Већину времена за овај рад имамо само сестру Бурус, која је улазила и излазила међу људима. Њен рад се не истиче много у статистици, али она познаје многе домове чији су становници готово верници, иако су везани друштвеним законима и кастом, једним необичним видом породичног живота" (General Conference Bulletin, 16. април 1901, стр. 258, ст. 2).
Седмицу дана касније, исти Билтен забележио је обим поља и њен премештај у Чандернагаор: "У женама Индије, у њиховим домовима, или зенанама, имамо огромно поље" (General Conference Bulletin, 23. април 1901, стр. 435, ст. 4).
Брак и повратак на поље (1902–1906)
Према ЕСДА, 1902. године Џорџија се удала за Лутера Џ. Бергеса, који је претходне године био послат као секретар и благајник Индијске мисије, у једноставној церемонији у адвентистичкој капели на улици Фри Скул у Калкути, коју је водио Џ. Л. Шоу. Следеће године Лутер је напустио своју административну дужност и пар се преселио у Карматар да преузме вођење школе и сиротишта тамо. Погоршање здравља приморало их је да се средином 1904. врате у Америку; пошто Одбор мисије није имао средстава за њихов повратак, они су продали двадесет хиљада примерака часописа "Школа библијске обуке" по цени од десет центи по комаду како би сами прикупили новац за повратак, и коначно су се вратили 1906. године.
Пионирски рад на северноиндијском пољу (1906–1934)
Билтен Генералне конференције из 1909. године бележи покретање њиховог рада међу Хиндустанцима: "Наш рад међу хиндустанским народом, којих има више од осамдесет милиона, почео је пре нешто мање од четири године када су брат Л. Џ. Бергес и његова супруга вратили у Индију" (Билтен Генералне конференције, 2. јун 1909, стр. 273, ст. 3).
Похвала истог Билтена њиховом усвајању језика наставља се у истом пасусу: "Захваљујући напорима старешине Хаскела и његове супруге и других добрих пријатеља у Америци, брату и сестри Бергес омогућено је да сво своје време посвете проучавању хинди, а потом и урду, које су две гране хиндустанског језика. Божји благослов је на ове раднике на веома јасан начин сишао док су тихо радили међу људима" (General Conference Bulletin, 2. јун 1909, стр. 273, ст. 3).
Билтен Генералне конференције из 1913. године бележи индустријску школу Гарвал коју су покренули 1910. године: "Пре скоро три године брат и сестра Бергес покренули су индустријску школу у планинама Гарвала. Прибављена је прелепа локација међу високим Хималајским планинама. Подигнути су учионица, мисионарска кућа, два дома за ученике и друге мање зграде" (General Conference Bulletin, 28. мај 1913, стр. 170, ст. 15).
На истој седници званично су их поздравили као ветеране на терену: "Брат и сестра Л. Џ. Бергес, који су протеклих седам и по година били пионири међу хиндустанским народом у Северној Индији, присутни су на овој конференцији" (General Conference Bulletin, 28. мај 1913, стр. 170, ст. 13).
На истој конференцији гђа Бергес позвала је на говорницу госпођицу Нонибалу Бурус — бенгалску обраћену која је преузела презиме своје учитељице — и представила је скупштини: "Она је прва обраћеница у Индији из идолопоклонства у нашу веру. Она се бави медицинским радом у овој земљи, припремајући се да се врати на рад међу свој народ. Прихватила је истину 1897. године" (General Conference Bulletin, 29. мај 1913, стр. 187, ред 7).
Лично охрабрење Елен Вајт (1906)
Писмо Елен Вајт из октобра 1906. године В. Ц. Вајту бележи охрабрење које је црпела из извештаја брачног пара Бергес: "Примили смо и прочитали твоје занимљиво писмо, као и прилоге од сестре Бергес. Хвала ти што си послао ове саопштења. Искуства која они описују су веома охрабрујућа" (Писма и рукописи, том 21, Писмо 192, 1906, ст. 1).
Годину дана касније, у писму Елен Вајт из октобра 1907. забележено је исто: "Шаљем вам копију писма које сам управо примила од брата Хаскела, у коме се говори о раду брата и сестре Бергес у Индији" (Писма и рукописи, том 22, писмо 282, 1907, ст. 7).
Последње године и смрт (1914–1948)
Према ЕСДА, због здравља Џорџије било је потребно кратко враћање у Калифорнију 1914. године; по повратку у Индију она и Лутер су пребачени у Калкуту, где је Лутер именован за надзорника Бенгалске мисије, а Џорџија је основала школу за бенгалске девојке. 1919. године одржали су евангелистичка сабрања у Шилонгу у Хасијским планинама (на надморској висини од око 5.000 стопа), позвани од породице Хардинг, коју је Џорџија раније освојила у Калкути. Током 1920-их помагали су у отварању Рањија и Хазарибага, а затим су се населили у Шилонгу како би били пионири адвентистичког рада међу народом који говори хасијским језиком у Мегалая. Погоршало здравље их је коначно приморало да се 1934. године трајно врате у Сједињене Државе, где су се населили у близини санаторијума "Парејдајс Вели" у Национал Ситију, Калифорнија. Џорџија Берџес је умрла у Национал Ситију 25. септембра 1948. године, у својој осамдесет другој години.
Прве обраћења у данашњем Бангладешу везују се за летак који је Џорџија поделила на железничкој станици у Калкути; обраћење породице Хардиндж уследило је након што су користили њену књигу вегетаријанских рецепата; а њене деценије стрпљивих посета женским затворима, проучавања језика и наставничке службе у школама положиле су темеље на којима је изграђена Адвентистичка црква у Индији, Пакистану, Бангладешу и Мегхалаји.