Сажетак
Рејчел Оукс Престон била је удовица седмодневна баптисткиња чији је захтев 1844. године да адвентистички проповедник Фредерик Вилер "помере ту трпезу за причешће" док не буде чувао Божје заповести био катализатор којим је седмодневна субота ушла у адвентистичко уверење. Кроз Вилера порука је стигла до Т. М. Пребла, чија је брошура из 1845. стигла до Џозефа Бејтса, а чија је брошура из 1846. стигла до Џејмса и Елен Вајт. Рејчел никада формално није приступила Цркви седмодневних авантиста, али јој је сам Џејмс Вајт приписао заслуге за пружање подстицаја који је покренуо сабатско авантистичко покретање. Умрла је 1868. године.
Рани живот
Спалдинг бележи Рачелино место рођења и рани живот: "Овде је 2. марта 1809. рођена Рачел Харис, кћи Силвануса Хариса. Овде се удала за Амори Оукс и преселила се с њим , у Верону, Њујорк, где им се родила кћи Рејчел Делајт Оукс, која ће касније постати супруга Сајруса Фарнсворта" (Footprints of the Pioneers, стр. 37, ст. 1).
Фрум бележи њена обраћења и пут који ју је водио ка седмодневном суботу: "Госпођа Рејчел Оукс, рођена Харис (1809–1868) – касније удата за Натана Престона – рођена је у Вернону, Вермонт. Крштена је са седамнаест година, придруживши се Методистичкој цркви. 1837. године заинтересовала се за седмодневну суботу и намеравала је да се придружи Баптистима седмог дана. Међутим, у том подухвату јој се успротивио њен методистички пастор, који јој је на крају рекао да може да држи седмодневну суботу ако мора" (The Prophetic Faith of Our Fathers, том 4, стр. 948, ст. 2).
Даглас додаје о пресељењу у Вашингтон, Њу Хемпшир: "1837. године Рејчел Харис Оукс и њена кћи придружиле су се Баптистичкој цркви седмог дана у Вернону, Вермонт. Очигледно је њен супруг, Емори, умро тамо, иако о томе не постоји ниједан запис. 1843. године Рејчел Оукс и њена кћи Делајт преселиле су се у Вашингтон, Нју Хемпшир. Делајт је држала школу, а њена мајка је живела с њом и постала инструмент у Божјим рукама у доношењу светлости суботе тој заједници адвентиста" (Advent Pioneers Biographical Sketches and Pictures, стр. 18, ст. 4).
Свети сто у Вашингтону (пролеће 1844)
Даглас бележи разговор у кући Вилијама Фарнсворта у пролеће 1844. године који је довео Фредерика Вилера до унутрашњег преображаја. Вилер је при опхођењу приметио да свако ко приступа треба да буде спреман да чува све Божије заповести. Када је убрзо потом посетио кућу Фарнсворта, срела га је Рејчел Оукс:
"Касније, у посети породици, свештеник је срео госпођу Рејчел Оукс, мајку младе Рејчел Делајт Оукс, учитељице. Директна у говору као и у погледу, рекла му је: 'Сећате се, старчес Велер, да сте рекли да свако ко исповеда Христа треба да поштује све заповести Божије?'
(Advent Pioneers Biographical Sketches and Pictures, стр. 18, ст. 8)
Даглас бележи њено настављање:
"Хтела сам да вам кажем да би било боље да померите сто за причешће уназад и покријете га платном, све док не почnete да чувате заповести Божје", рекла је Рејчел Оукс.
(Advent Pioneers Biographical Sketches and Pictures, стр. 19, ст. 1)
Вилер је убрзо потом прихватио седмични субот, постајући први сабатски адвентистички свештеник.
Субота у Цркви хришћанске везе (1844–1845)
Фрум прати ланац преко којег је Рачелово сведочанство стигло до ширег милеритског покрета: "Методисткиња Рејчел Оукс почела је да поштује седмодневни субот и придружила се баптистичкој цркви Седмог дана ( ). Она је затим донела субот у Вашингтон, Њу Хемпшир, центар побожне адвентистичке групе, где су је прихватила два свештеника. Први је био методистичко-адвентистички проповедник из круга, Фредерик Вилер, у пролеће 1844. Он га је, заузврат, у августу те године пренео код баптисте-адвентисте слободне воље Томаса М. Пребла" (Пророчка вера наших отаца, том 4, стр. 942, ст. 1).
Фрум бележи тренутак када се црква у Вашингтону поделила по питању суботе: "Коначно, током недељне службе у цркви у Вашингтону, након Разочарања—али пре краја 1844. године—Вилијам Фарнсворт је устао током састанка и јавно изјавио да је проучавао Библију и био убеђен да је седми дан у недељи субота, и да је одлучио да је поштује. Одмах су му се придружили брат Сајрус и још неколико других." (Пророчка вера наших отаца, том 4, стр. 949, ст. 1).
Смрт (1868)
Рахел и њена ћерка никада нису формално примљене назад у Баптистичку цркву седмог дана у Верони након 1845. године, а она се ни формално није придружила Цркви авантиста седмог дана. Умрла је 1868. године, три године након "божићног буђења" Вашингтонске цркве под трудом Џејмса и Елен Вајт. Извештај о путовању Џејмса Вајта у часопису Review and Herald од 28. јануара 1868. године приписао јој је заслугу за пружање почетног подстицаја сабатском адвентистичком покрету.