Сажетак
Вилијам Елис Фој био је црни баптистички министар слободне воље кога Седмодневни авантисти сматрају првом од три особе које су примиле пророчка виђења у милеријанском периоду, након чега су уследили Хазен Фос и Елен Г. Хармон. Фој је примио две визије у Бостону почетком 1842. године — прву 18. јануара у Дванаестој баптистичкој цркви, а другу 4. фебруара у Афричкој методистичко-епископалној цркви у Меј стриту — и трећу визију 1844. године близу краја пророчког периода од 2.300 дана. Путовао је и држао предавања о својим визијама у периоду од 1842. до 1845. године, привлачећи велике гомиле у Масачусетсу и Мејну. Елен Хармон, тада тинејџерка, слушала га је како држи предавање у Бетовен холу у Портланду, Мејн, а касније га је срела у Кејп Елизабет након што је његово свештенство почело да се завршава. Фој је наставио да служи као пастор и проповеда као баптиста слободне воље (а касније као независни свештеник) до своје смрти 1893. године на Плантажи бр. 7, близу Саливана у Мејну.
Рани живот и обраћење (1818–1841)
Према Енциклопедији седмодневних авантиста (Бенџамин Бејкер), Вилијам Елис Фој је рођен око 1818. године у округу Кенебек, Мејн, у породици слободних црних пољопривредника, Џозефа и Елизабет (Бетси) Фој. Породица се касније преселила у оближњи Палермо, Мејн, а око 1837. године Вилијам се оженио Ен (девојачко презиме непознато). 1840. године Фој и његова супруга преселили су се у Бостон, населивши се на северну падину Бикон Хила — у то време један од центара црквеног живота црнаца у Сједињеним Државама — како би Вилијам могао да настави министарску обуку. Према његовом сопственом сведочењу, Фој је крштен у баптистичку веру слободне воље три месеца након своје конверзије 1835. године, под проповедима старешине Сајласа Кертиса у Баптистичкој цркви слободне воље у Огасти, Мејн.
Фојев сопствени памфлет из 1845. године, Хришћанско искуство Вилијама Е. Фоја, репродукује потврду о чланству коју је потписао писар његове цркве: "Овим се потврђује да је брат Вилијам Е. Фој редован члан Прве баптистичке цркве слободне воље у Огасти, у добром стању. И као такав, препоручујемо га заједници Божјег народа, свих имена, где год да их сретне" (Хришћанско искуство Вилијама Е. Фоја, стр. 23, ст. 10).
Прва визија (18. јануар 1842)
Прва визија Фоја догодила се увече 18. јануара 1842. године у Дванаестој баптистичкој цркви на Бикон Хилу. Десет сведока потписало је потврду, која је репродукована у књизи "Хришћанско искуство": "Ми, доле потписани, становници Бостона, били смо сведоци наизглед беживотног стања у које је наш брат, Вм. Елис Фој, био бачен из неког непознатог разлога, 18. јануара 1842. године, када је лежао два и по сата; и поново 4. фебруара када је лежао дванаест и по сати, током којих је, сваки пут, сведочио да је доживео изванредне визије другог света." (Хришћанско искуство Вилијама Е. Фоја, стр. 23, ст. 6). Затим је уследило сведочанство лекара. Изворни текст гласи: "Доктор Хенри Камингс сведочи" (Хришћанско искуство Вилијама Е. Фоја, стр. 23, ст. 7), а Камингсове сопствене речи, забележене у истом пасусу, гласе: "Био сам присутан нашем брату у време његових визија. Прегледао сам га, али нисам нашао никакав знак живота, осим око његовог срца." (Хришћанско искуство Вилијама Е. Фоја, стр. 23, ст. 7).
Сведочанство Ен Фој о опоравку њеног мужа забележено је у истом памфлету (на чијој омотници пише "Ен Фој сведочи"): "Први знак живота који сам у њему угледала био је подизање његове десне руке. Онда се подигао на колено и правио знаке за воду, која му је дата. Умочио је руку у воду, обмочио чело, и одмах му се вратио говор." (Хришћанско искуство Вилијама Е. Фоја, стр. 23, ст. 8).
Друга визија (4. фебруар 1842) и почетак јавног служења
Фојево друго виђење догодило се 4. фебруара 1842. године у Афричкој методистичкој епископалној цркви у улици Меј. Сам Фој у свом извештају бележи тај тренутак: "Касније увече, пошто је кућа била веома препуна, уступио сам своје место пријатељу који је стајао цело вече. Док сам тако стајао, почео сам да размишљам о својој непослушности; и док сам био заокупљен тиме, изненада сам чуо глас, као да је из духа, који ми је говорио. Ја сам одмах пао на под и ништа нисам знао о овом телу, све док није прошло дванаест и по сати, како су ме касније обавестили" (Хришћанско искуство Вилијама Е. Фоја, стр. 16, ст. 1).
У овој другој визији Фај је добио задужење да подели оно што му је било показано. Он бележи анђелов налог: "Дух твој мора да се врати у онај свет, и ти мораш открити оне ствари које си видео, и такође упозорити своја браћа створења да побегну од гнева који долази." (Хришћанско искуство Вилијама Е. Фоја, стр. 20, ст. 1). И његов сопствени одговор, у истом пасусу: "Ићи ћу" (Хришћанско искуство Вилијама Е. Фоја, стр. 20, ст. 1).
Фојева невољност да почне да држи предавања — и разлог те невољности — забележена је његовим речима: "Упркос заповести мог водитеља и мом свечаном обећању да објавим ове ствари свету, у почетку сам био изузетно невољан да то учиним, и прошло је три дана пре него што сам их јавно открио." (Хришћанско искуство Вилијама Е. Фоја, стр. 21, ст. 1). Настављајући: "Порука је била тако другачија — а начин на који је заповест дата, тако различит од било чега што сам икада чуо, и знајући за предрасуде међу људима према онима моје боје коже, то је постало веома узнемирујуће." (Хришћанско искуство Вилијама Е. Фоја, стр. 21, ст. 2).
На крају је био убеђен. "6. фебруара пастор цркве Брумфилд Стрит ме је посетио и замолио ме да испричам своје визије у његовој богомољи. Неколико чланова те цркве било је присутно и жељно је ишчекивало да пристанем. Пристао сам: и састанак је заказан за поподне." (Хришћанско искуство Вилијама Е. Фоја, стр. 21, ст. 4).
Лекцијско путовање (1842–1845)
Лафборо, у "Великом другом адвентском покрету", даје преглед Фајове бостонске позадине и визија од 18. јануара и 4. фебруара: "Године 1842. у Бостону, Масачусетс, живео је добро образован човек по имену Вилијам Фај, који је био вешт говорник. Био је баптиста, али се припремао да прими свете завете као епископски свештеник. Господ му је благодатно дао две визије 1842. године, једну 18. јануара, а другу 4. фебруара. Ове визије су носиле јасан доказ да су биле истинске манифестације Духа Божијег. Био је позиван с места на место да говори у амвонима, не само од стране епископалаца, већ и баптиста и других конфесија. Када је говорио, увек је носио свештеничку мантију, какву носе свештеници те цркве у својим службама" (Велики покрет другог доласка, стр. 145, ст. 4).
Лафборо бележи суштину и утицај Фојевог проповедања: "Визије господина Фоја односиле су се на блиско Христово долазак, путовања Божјег народа ка небеском граду, новој земљи и славама искупљеног стања. Владајући језиком савршено и имајући изванредну моћ описивања, изазивао је сензацију где год би се појавио. По позиву је путовао из града у град да исприча о дивним стварима које је видео; а како би примио огромне гомиле које су се окупљале да га слушају, обезбеђиване су велике дворане, у којима је хиљадама приповедао оно што му је било показано из небеског света, о дивном лепоти Новог Јерусалима и о анђеоским војскама. Када је говорио о нежној, саосећајној љубави Христовој према бедним грешницима, позивао је непокајане да траже Бога, и многи су одговорили на његове нежне молбе" (Велики покрет другог доласка, стр. 146, ст. 1).
Треће виђење (1844) и крај јавног говорења
Лафборо бележи трећу визију, коју Фој није могао да тумачи 1844. године: "Његов рад је трајао до 1844. године, близу краја две хиљаде триста дана. Тада је био упривилежан још једним пројављивањем Светог Духа — трећом визијом, коју није разумео. У томе му је показан пут Божјег народа до небеског града. Видео је велику платформу, или степеник, на којој се окупиле многе људе." (Велики покрет другог доласка, стр. 146, ст. 2). Лафборо наставља, у истом пасусу: "Онда је видео како људи устају на други степеник, или платформу, и неки су тамо такође пропали кроз платформу ван видика. На крају се појави трећа платформа, која се простирала до капија светог града. Велика дружина окупила се са онима који су напредовали до ове платформе." (The Great Second Advent Movement, стр. 146, ст. 2).
Лафборо објашњава, у истом пасусу, зашто је визија постала неразумљива Фоју: "Пошто је очекивао да ће Господ Исус доћи у веома кратком року, није успео да препозна чињеницу да је трећа порука требало да уследи након прве и друге поруке Откривења 14. Сходно томе, визија је за њега била необјашњива и престао је да говори у јавности." (Велики покрет другог доласка, стр. 146, ст. 2).
Лафборо даје исти преглед у ранијем делу *Небеске визије, или Корисне визије и инспирације*: "Дело брата Фоја трајало је до 1844. године, близу краја две хиљаде триста дана. Тада је био упривилежан другом манифестацијом Светог Духа – дата је трећа визија – коју није разумео. У томе му је показан пут Божјег народа све до небеског града. Видео је велику платформу на којој се окупило мноштво људи." (Небеске визије, стр. 27, ст. 5).
Елен Хармон слуша Фоја у Бетовенској дворани (Портланд, Мејн)
Елен Хармон (касније Елен Вајт), тада тинејџерка у Портланду, Мејн, присуствовала је једном од Фојевих предавања у Бетовен холу и присетила се тог сусрета шездесет година касније у свом интервјуу са Дорес Е. Робинсон 13. августа 1906. године (Рукопис 131, 1906; објављено у Manuscript Releases, том 17, стр. 95–97).
Када су је питали да ли је присуствовала предаванju, одговорила је: "Он је дошао да га одржи управо у тој дворани, у великој дворани у којој смо били, Beethoven Hall. То је било прилично кратко након визија. Било је у Портланду, Мејну." Отишли смо до Кејп Елизабет да га чујемо како држи предавање. Отац ме је увек водио са собом кад бисмо ишли, и кренуо би санкама, па би ме позвао да ускочим, и ја бих се возила с њима. То је било пре него што сам га уопште упознала" (Manuscript Releases, vol. 17, p. 97, par. 3).
Она се сетила Фојевог изгледа и утиска његовог сведочења: "Био је веома висок човек, благо тамније боје. Али то су била изванредна сведочења која је дао" (Manuscript Releases, том 17, стр. 96, ст. 3).
Она је такође забележила нервозна навика Ен Фој да из првог реда изговара речи свог мужа: "Његова супруга је била толико узнемирена. Седела је гледајући га, што га је узнемиравало." (Manuscript Releases, том 17, стр. 96, ст. 3). Исти параграф из интервјуа наставља: "Носио је епископалну одежду. Његова супруга је седела поред мене. Постојано се померала и сагињала главу иза мене." (Manuscript Releases, том 17, стр. 96, ст. 3).
Елен Вајт се присетила броја његових визија и трајања једне од њих: "Онда је још једном био Фој који је имао визије. Имао је четири визије. Био је у великој, веома великој заједници. Пао је право на под. Не знам шта су тамо радили, да ли су слушали проповед или не. Али у сваком случају пао је на под." (Manuscript Releases, том 17, стр. 95, ст. 4).
Сусрет у Кејп Елизабету (1845)
Након разочарања 22. октобра 1844. године, Елен Хармон је требало да говори на једном скупу у Кејп Елизабет о визијама које је почела да прима. Фој је присуствовао том састанку и потом је дуго разговарао са њом. Она се присећала: "Имала сам састанак са њим. Желео је да ме види, и мало сам разговарала с њим. За ту ноћ ми је било заказано да говорим, а ја нисам знала да је он ту. У почетку нисам знала да је он тамо. Док сам говорила, чула сам поклич, а он је био велики, висок човек, а кров је био прилично низак, и скакао је горе-доле, и о, хвалио је Господа, хвалио је Господа. То је било управо оно што је видео, управо оно што је видео. Али су га толико хвалили да мислим да га је то повредило, и не знам шта је постало од њега" (Manuscript Releases, том 17, стр. 96, пар. 2).
Смрт (1893)
Према Енциклопедији седмодневних авантиста (Бенџамин Бејкер), Вилијам Елис Фој наставио је активну службу као баптиста слободне воље (а од 1862. године као независни свештеник) до краја свог живота. Био је пастор, проповедао је и држао духовне обнове дуж обале Мејна, а извештава се да је одржавао састанке чак у новембру 1891. године у Стеубену, у Мејну. Преминуо је од хроничног простатитиса и циститиса у свом дому у Плантацији бр. 7 (близу данашњег Саливана у Мејну) 9. новембра 1893. и сахрањен поред своје ћерке Лаурите на гробљу Бирч Три у Саливану. Књига Артура Вајта "Елен Г. Вајт: Гласница остатку" садржи кратак адвентистички преглед његовог служења: "Запис о овом периоду био би непотпун ако не бисмо споменули визије Вилијама Фоја и Хејзена Фоса" (Ellen G. White: Messenger to the Remnant, стр. 29, ст. 2).
Пфандл у књизи "Дар пророштва" бележи исправљено разумевање које је настало у Бековом истраживању из 1987. године "Непознати пророк": "Фој је престао да приповеда шта му је показано у овој трећој визији — можда зато што није разумео шта то значи." (Дар пророштва, стр. 116, ст. 3). Пфандл, у истом пасусу, наводи Бејкерову исправку старијег записа из књиге " ", цитирајући Бејкеров закључак да је Фој "наставио да пасторује, проповеда и одржава духовне преображаје све до своје смрти" (Дар пророштва, стр. 116, ст. 3).