Дух пророштва. – бр. 1
TAM1897 D 2.2Проповед одржана у уторак ујутру, 9. фебруара 1897. Штампано у Дневном билтену Генералне конференције, 12. фебруара 1897, том 1, бр. 1, стр. 2–6.
TAM1897 D 2.3ПРЕТПОСТАВЉАМ да нема никога у овој просторији ко не мисли да заиста верује у Дух пророштва; то јест, да Дух пророштва припада цркви — овој поруци, како се он испољава кроз сестру Вајт, и да се у те ствари верује, бар по тврдњи, у оној мери у којој идеја и Свето писмо доказују да су такве ствари део овог дела. Али проблем није у томе, јер смо сада у невољи. Ако то не знамо, много смо горе него да смо у невољи, а да то знамо. И штавише, Божја ствар, као и ви и ја, налази се у тако великој невољи да смо из дана у дан у опасности да навучемо Божји гнев због тога где се налазимо. Господ нам то говори више пута, објашњава нам како смо се у то довели и како да се из тога извучемо. А једино што вам овде могу рећи јесте да проучите Дух пророштва и из њега извучете оно што вам је потребно.
TAM1897 D 2.4То је само једна од изјава које су дате. Познајући те изјаве, и будући да их познајем већ неко време, радо бих остао код куће и наставио са радом тамо, јер има толико тога да се уради и толико је људи укључено. Бог позива на многе промене међу људима који су формирали одборе, управе, савете итд., и ти људи који чине те одборе, управе и савете су управо они окупљени овде којима ће припасти да изврше промене. Сада, како ће ти људи извршити промене у којима су и сами умешани, ако се најпре не промене сами? Једини начин да се промена изврши јесте да се промене сами људи. Кроз све који то учине Бог ће деловати, а они који то не учине — шта ће бити с њима? Зато кажем да смо данас у невољи. Када нам Господ каже у каквим смо невољама, Он нам говори како смо тамо доспели и како да се из њих извучемо. Све то настаје због занемаривања Сведочанстава. Онда, када упаднемо у невољу занемарујући Сведочанства, а Сведочанства нам тачно говоре како да се извучемо из те невоље, и када следимо сведочанство које нас изводи, тада ћемо бити у складу са Сведочанствима.
TAM1897 D 2.5Немам шта да пребацим на вас, јер сам и ја у томе са свима вама. Господ каже да је Божје дело у невољи, а ја сам део тог дела; припадам му, мој живот је сав у томе, као и ваш; то је све за нас. Када је дело у невољи, и ви и ја смо у невољи. Можда лично нисте имали никакве директне везе са корацима који су довели дело у невољу; ипак, ми, као део дела, а пошто је само дело наш живот, ипак смо у невољи зато што је дело у невољи. Али Бог нам говори шта да радимо да бисмо се извукли.
TAM1897 D 2.6Не желим да вам дајем људски савет, већ Господњи. Можда ћемо видети имена људи, и ако буде тако, нећу то избегавати. Ако неко име буде изостављено и не буде прочитано, а ми знамо о коме је реч, то не значи да је тај брат нападнут. Замислите да учиним неправду, а Господ ми то открије у сведочанству. Када ми то сведочанство дође, окренем леђа неправди, и можете га користити колико год хоћете, и оно неће бити против мене; јер ја нисам у томе ако сам се од ње одвратио признајући је и поступајући у складу с тим.
TAM1897 D 3.1У ствари, питање је да ли ико у свом срцу заиста пронађе веру у Сведочанства пре него што добије једно, два или три, прихвати их сва, и тек онда ће бити прилично уверен да верује у Сведочанства, а не пре него што стекне такво искуство. Почећу и завршићу Речју. Ево нечега што нам говори шта да радимо када дођемо на оваква места: “Ако је Господ усред ваших савета, посматрајући ваш поредак и љубав и страх, и ваше дрхтање пред Његовом речју, онда сте спремни да Његово дело чините несебично.”
TAM1897 D 3.2Ево нас овде на сабору. Иако смо различити по карактеру, ако нас је обликовао исти дух Христов, ми смо једно. Тада се црква може уздићи јасна као сунце на подне и изаћи страшна као војска са барјацима.
TAM1897 D 3.3Бог је искључен из свог дела, из управљања својим делом уопште, у раду државних конференција, саветима, одборима, црквама итд. Имали смо лажне богове, јер су људи стављали људе, а људи су дозволили да буду стављени, између Бога и дела. Бог ће ипак радити у свом делу, и ако му се не склоните с пута и не дозволите му да ради на свој начин, гнев Божји пашће на оне који му стоје на путу. Људи се држе, и дозвољавају да их држе, на местима са којих је одавно требало да оду. Ако му се склонимо с пута и пустимо га да ради, он ће радити благе руке. Не желимо бич од ужади. Боље је да се мало изненадимо сада, него да се после неког времена веома изненадимо; и да нас у љубави опомену, него да наставимо не знајући за ове ствари и будемо натерани да побегнемо из храма као што су они тог дана, или да будемо потпуно изненађени када не можемо ништа да учинимо.
TAM1897 D 3.4Дакле, ако је Господ усред ваших савета, посматрајући вашу љубав и ваш страх, и ваше дрхтање пред Његовом речју, онда сте спремни да чините Његово дело; и Он неће бити саучесник ни у каквим неправедним пословима.
TAM1897 D 3.5Опет читам: “Човеков начин је да смишља и кује планове. Бог усађује начело.” И где је Бог усадио начело, наш живот и наша дела су једноставно израз тог начела. А ако Божје начело није ту, онда је ту начело ђавола. “Околности не могу да изврше реформе. Хришћанство предлаже реформу у срцу. Оно што Христос уради унутра, биће остварено под диктатом обраћеног разума. План да се почне споља и покуша да се делује према унутра, увек је пропао и увек ће пропасти.”
TAM1897 D 3.6Не могу да применим сведочанство на било кога другог осим на себе, јер оно мора бити примењено у срцу и деловати изнутра. Бог ће га онда применити свуда где год да идем. И исто важи за све нас у сведочанству које дође било коме, на било ком састанку, у савету или на састанку Генералне конференције. Председник не може да примени на цело поље сведочанство које му је дато. Он мора да га прихвати у својој души и преда му се телом, душом и духом; и онда ће Исус Христос применити то сведочанство свуда где год он, председник, да оде. То је жива ствар у њему, и онда, ако он крене напред, то сведочанство ће Господ применити где год да се налази. Али људи су покушавали да примењују Сведочанства на друге људе, а да то сведочанство није било жива ствар у њима самима. То се изнова и изнова покушавало, и у томе је проблем. Ако он то сведочанство не прихвати телом, душом и духом, тако да начело које је у њему постане жива ствар у њему, није битно колико год да чита то сведочанство и примењује га на друге људе, његов сопствени утицај биће против сведочанства које примењује. Јер ако то није оживело у његовом животу, у свему што говори и чини, оно је уништено његовим делима. И управо је то довело до услова који сада постоје. “Божји пут је да човеку да нешто што он нема.” Ми треба да узмемо оно што немамо, што нам Бог даје, и то ће нас учинити силом у Господу. 2. Коринћанима 2:14: “Али хвала Богу који свагда нама даје победу у Христу Исусу, и кроз нас јавља мирис познања свог на сваком месту.” Када је то начело присутно, где год да идемо, Бог говори; он говори. Он открива познање себе кроз нас на сваком месту. То може бити пословна трансакција; то није важно. Све што радимо подсетиће их на Бога након што одемо, па он чини да се мирис његовог познања кроз нас осећа на сваком месту.
TAM1897 D 3.7“Божји пут је да учини човека нечим што он није;” да учини мене нечим што нисам. Онда, када ми дође сведочанство које ми говори да нисам исправан, то сведочанство треба да ме учини оним што нисам — да ме учини исправним. Не могу да останем ту где јесам и да то применим; али када то применим, бићу оно што нисам био, и свуда где год да пођем, Бог се може пројавити.
TAM1897 D 3.8“Људски пут је да се заузме лака позиција и да се удовољава прохтевима и себичној амбицији. Божји пут је да се делује у сили. Он дарује благодат ако болесник схвати да му је потребна. Човек је пречесто задовољан да се лечи по методама шарлатанства, а затим да брани свој начин деловања као исправан.” Божји пут је другачији. Сви смо ми болесни људи и ако бисмо то могли схватити, Бог би дао неопходно исцељење. Човек више воли шарлатанство и мисли да је његов начин рада исправан; али Бог намерава да прочисти душу. Јован 7:38: “Ко верује у мене, као што је Писмо рекло, из његовог ће трбуха потећи реке живе воде.” То је Царство Божије у њему. “Из дана у дан људи откривају да ли је Царство Божије у њима. Ако Христос влада у њиховим срцима, они стичу снагу начела, моћ и способност да стоје као верни стражари, истински реформатори; јер не може бити реформе ако нема потпуне сарадње са Исусом Христом. Кроз благодат Христову људи треба да користе своје од Бога дате способности да реформишу себе. Овим делом самоодрицања, на које Господ небеса гледа са одобравањем, они остварују победе над својим наслеђеним и стеченим склоностима; тада, попут Данила, остављају на друге утиске који се никада неће избрисати. Тај утицај ће се проширити на све делове земље.”
TAM1897 D 4.1Ово је сведочење на које сам се позивао пре минут. Када примите сведочанство и унесете га у своје срце и живот, то вас чини нечим што раније нисте били, и тада је Царство Божје у вама, а сведочење ће бити пронето у све делове земље. Можда никада нећете изаћи из своје државе. Па како се то икада може догодити? Где год да идете и где год да идем ја, Бог оставља на срцу утиске који се никада неће избрисати, и њима ствара још других утисака, и тако даље. Неко може да отврдне против тога, али ће оно ипак стићи тамо; и када тај утисак буде утиснут преко вас, он ће знати да је од Господа. Садукеји нису веровали у васкрсење, али су ипак рекли да су закључили по ученицима да су били са Исусом и учили од њега после његове смрти. У својим срцима су знали да је васкрсао. Чињеница је била ту, али нису били обраћени тиме. То је начело које је у Библији. Из сведочанства написаног 1896. године читам: “Многи од људи који су деловали као саветници на седницама одбора и савета треба да буду уклоњени.” Обратите пажњу, каже се многи. Укупно их није много, па када се многи од њих уклоне, не може остати много. “Други људи треба да заузму њихова места, јер њихов глас није глас Божји. Њихови планови и намере нису по Божјем реду. Исти људи су остали на дужностима као директори одбора, све док се под њиховим вођењем и по њиховим путевима није почео користити обичан огањ уместо светог огња који је Бог сам запалио. Ови људи више се не зову Израиљ, већ варалице.” Варалице уместо Израиља! У каквим бисмо горим невољама могли бити?
TAM1897 D 4.2Поново, из сведочанства написаног 1894. године: “Промене је требало давно извршити. Бог би хтео да црква уклони своју срамоту.” Ево речи: “Исти људи не треба да чине ваш одбор из године у годину; промене је требало давно извршити. Бог би хтео да црква уклони своју срамоту; али све док се људи који су се осећали у потпуности способним да раде без прихватања Божјег савета држе на положају из године у годину, то се не може учинити. Ово стање као квасац прожима сваку грану дела, јер се људи не осећају потребу за вођством Светог Духа.”
TAM1897 D 4.3Шта учинити? Да ли ће Господ сада имати прилику да делује? Да ли ће му бити дозвољено да изврши потребне промене? Ово сведочанство не треба примењивати тако што ћемо ми преузети овај посао и нагло покушати да уведемо промене. Моје срце мора бити исправно пре него што могу да учествујем у било каквој промени. Оно што треба учинити јесте да се предамо Богу и онда да Га пустимо да делује кроз нас. За нас није важно ко су људи, ако је Бог с њима.
TAM1897 D 4.4Не треба овде да почнемо да тражимо које кандидате можемо подићи, које можемо фаворизовати и угурати на положаје које сада држе други; јер, иако би они били ван тих места, ми бисмо били на њима, а Господ би био подједнако удаљен као и раније. Проблем је сада у томе што је Господ изостављен. Сада, ако бисмо се ми увукли на њихова места, Господ би и даље био изостављен, а ствар би била у горем стању него раније. Али то није оно што је потребно. Овде не треба да буде политике; али ако је политика у нама, она ће се овде појавити и показати. Ако човек заиста има политику у себи, најбоље место да је испољи јесте у отвореном свету, међу онима који су политичари и ништа више, јер је то све што јесте; а ако је не испољи тамо, испољиће је у цркви и само ће тамо ширити невољу и ђаволштину. И, наравно, боље је да се такав посао обавља отворено у свету него у цркви. Дакле, то није разлог због кога смо овде. Ми смо овде да нађемо Бога и отворимо наша срца да Он заузме место од центра до периферије, у свакој мисли, речи и делу; а Бог није политичар; Он је Бог. Оно што треба да урадимо јесте да тражимо Бога свим срцем, тако да Бог уради све што треба да буде урађено; и Он ће то учинити ако Му дозволимо. Дајте Богу прилику. Они који су на путу треба да се склоне са пута, а ми остали треба да се држимо по страни. Тада Бог може да заузме место које Му припада.
TAM1897 D 5.1Затим нам је овде наведена прича о Никодиму и Христу. Никодим је био поглавица у Израилу и каже се да је “Никодим тражио састанак са Исусом ноћу, говорећи: ‘Рави, знамо да си ти учитељ послат од Бога: јер нико не може чинити ова чудеса која ти чиниш, ако Бог није с њим.’ Све је то било тачно до одређене мере, али шта је рекао Исус? Он је ‘одговорио и рекао му: Заиста, заиста ти кажем, ако се неко не роди изнова, не може видети Царство Божије.’ Ево човека на високом положају поверења, човека кога су сматрали угледним, образованим у јеврејским обичајима, чији је ум био испуњен мудрошћу. Он је заиста поседовао дарове необичног карактера. Није ишао Исусу преко дана, јер би то привукло пажњу; било би превише понижавајуће за једног од вођа Јудејаца да призна да је склон презреном Назарећанину. Никодим мисли: Сазнаћу сам за себе мисију и претензије овог учитеља, да ли је он заиста светлост која ће просветлити незнабошце и слава Израиљева.
TAM1897 D 5.2“Исус практично каже Никодиму: није препирка оно што ће помоћи твом случају. Нису аргументи они који ће донети светлост души. Мораш имати ново срце, или не можеш уочити царство небеско. Нису јачи докази они који ће те довести у исправан положај, већ нове намере, нови извори деловања: мораш се поново родити. Док се ова промена не догоди и не обнови све, најјачи докази који би се могли изнети били би бескорисни. Недостатак је у твом срцу; све се мора променити, или нећеш моћи да видиш царство Божије.
TAM1897 D 5.3“Ово је била веома понижавајућа изјава за Никодима, и са осећањем иритације он се хвата за речи Христове, говорећи: ‘Како може човек да се роди када је стар?’ Није био довољно духовно настројен да уочи значење Христових речи. Али Спаситељ није одговарао на аргумент аргументом. Подижући руку у свечаној, мирној достојанствености, Он истину истиче са већом сигурношћу: ‘Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди из воде и Духа, не може ући у Царство Божије. Што је рођено из тела, то је тело; а што је рођено из Духа, то је дух. Не чуди се што ти рекох: морате се поново родити. Ветар дува где хоће, и чујеш његов звук, али не можеш рећи одакле долази и куда иде; тако је сваки који је рођен од Духа.’ Никодим му рече: ‘Како могу ове ствари бити?’
TAM1897 D 5.4“Неки зраци истине продирали су у ум поглавара. Христове речи испуниле су га страхопоштовањем и навеле на питање: ‘Како могу ове ствари бити?’ Са дубоком озбиљношћу Исус је одговорио: ‘Зар си учитељ Израила, а не знаш ово?’ Његове речи преносе Никодиму поуку да уместо да се љути због директних речи истине и да се упушта у иронију, треба да има далеко скромније мишљење о себи због свог духовног незнања. Ипак, Христове речи биле су изговорене с таквом свечаном достојанственошћу, а и поглед и тон изражавали су толику љубав према њему, да се није увредио када је схватио своју понижавајућу позицију. Заиста, онај коме су поверени верски интереси народа не би смео бити неупућен у истину тако важну за њихово разумевање као услов за улазак у царство небеско. ‘Заиста, заиста ти кажем’, настави Исус, ‘ми говоримо оно што знамо и сведочимо оно што смо видели, а ви не примате наше сведочанство. Ако вам рекох о земаљским, па не верујете, како ћете веровати ако вам кажем о небеским?’
TAM1897 D 5.5“Ову лекцију Никодиму износим као изузетно применљиву на оне који су данас на одговорним положајима као поглавари у Израилу, чији се гласови често чују на саветима, дајући доказ истог духа који је имао Никодим.” Ко ће данас слушати и дозволити да исте речи имају исти утицај на његово срце и живот? Никодим се, као резултат тога, обратио.
TAM1897 D 5.6Ове речи су упућене председницима конференција, старешинама цркава и онима који заузимају службене положаје у нашим институцијама. Ви знате да ли сте председник конференције. Говори вам: “Морате се поново родити.” Ви знате да ли сте старешина цркве. Говори вам: “Морате се поново родити.” Ви знате да ли заузимате службени положај у било којој од наших институција. Говори вам; каже: “Морате се поново родити.” Каже: “Морате се обратити.” Не каже да се никада нисте обратили; иако смо се обратили, време је такво да Бог позива на темељније обраћење, дубљу посвећеност него што сте ви или ја икада раније познали. Ништа не значи вама или мени да смо се обратили пре пет, десет или петнаест година, ако се нисмо обратили сада, данас. И данас Он каже: ако чујете глас Његов, не отврдњујте срца ваша. Данас, док се данас зове, Он каже вама и мени: морате се поново родити; морате се обратити; и ако се ко не роди поново, не може видети Царство Божије. И ево благословеног обећања: Даћу вам срце ново. Хвала Господу! Потражимо Господа с таквим срцем, с таквом усрдношћу као никада пре, да би нас употребио као никада пре; и онда ће уклонити срамоту са своје цркве, и она ће устати да крене неометана, лепа као месец, бистра као сунце и страшна као војска са барјацима. То је оно што Господ данас тражи од вас и мене. Да ли ће то добити?