Дух пророштва. – бр. 2

TAM1897 D 21.2Проповед одржана у среду ујутру, 10. фебруара 1897. Штампано у Дневном билтену Генералне конференције, 15. фебруара 1897, том 1, бр. 2, стр. 21-22.

TAM1897 D 21.3СЛЕДЕЋЕ је само сажетак излагања пастора Џонса. Пошто је од претходног састанка стигло много људи, било је потребно потрошити доста времена на понављање тачака изнетих претходног дана. Поред тога, говорник је рекао да проблем са нама као народом није у томе што номинално не верујемо да су Сведочанства од Бога, већ у томе што треба да научимо како да им верујемо. Ако је једини начин на који можемо изразити своју веру у Сведочанства то што људима говоримо да у њих верујемо, наша вера не вреди ништа. На тај начин отварамо пут да људи посумњају у искреност наше вере. Ако заиста верујемо у Сведочанства, нећемо морати да то говоримо људима. Наш живот ће бити сведочанство вере која је у нама.

TAM1897 D 21.4Постоји одступање од Бога, и храм треба очистити баш као и некада у Јерусалиму. У овакво стање смо доведени занемаривањем Сведочанстава Духа Божијег. Али многи од оних који су их занемарили веровали су у њих, и у том тренутку држали су та Сведочанства у рукама, не помишљајући да их занемарују. Стога, оно што желимо да знамо јесте како да поштујемо Сведочанства Духа.

TAM1897 D 21.5И не треба ни на тренутак помислити, када се даде сведочанство и именује човек, да Бог напада на њега да би га уништио. Господњи циљ је да га одвоји од недостатака који му штете и ометају дело Божје. Циљ је да се спасе човек и уништи недостатак. Бог неће уништити или осудити човека осим ако он није неодвојиво повезан са грехом. Када се овај човек окрене од свог погрешног пута, призна сведочанство и исправи се пред Богом, он више не стоји у положају у ком га је сведочанство затекло. То сведочанство се потом може користити као упозорење за друге, али никада не сме да се користи за осуду човека који је признао своју грешку.

TAM1897 D 21.6Божји пут је да човека учини нечим што он није; да му да нешто што он нема. Не можемо примењивати Сведочанства на друге. Нити чак ни на себе споља. Морамо отворити срце Богу да примимо сведочанство, како би Господ могао да усади божанско начело, дајући нам оно што немамо, чинећи нас оним што нисмо, и да тако Он Сам, Својим Светим Духом, заиста примени сведочанство. Тада ће се у нашим животима појавити, у нашим делима остварити оно што је Бог усадио унутра. То је прихватање Сведочанстава. Све мање од тога није прихватање.

TAM1897 D 21.7Сила коју Бог усађује, када се прими у срце, омогућиће човеку да издржи искушење и у својој слабости. Она ће му дати оно што нема и учиниће га оним што по природи није.

TAM1897 D 21.8Када човек подбаци на положају на који је постављен, склони смо да помислимо да је Бог погрешио што му је дозволио да буде постављен тамо; али то не мора да значи. Бог није погрешио што је Саула поставио за краља Израиља; али је Саул погрешио што није постао оно што је Бог хтео да он буде. Погрешио је што је следио своје путеве и замисли, уместо да слуша глас Божји. Такође, Бог није погрешио када је поставио Јеровоама за краља над Израилем. Иако Божја намера да се десет племена одвоји од Јуде није остварена због покварености народа, Бог је ипак имао план, али Јеровоам није дозволио да се он спроведе. Бог може позвати мене или тебе на неку позицију, и ако имамо неку слабост која ће нас спречити да будемо корисни, а Бог нам пошаље поруку, та порука треба да нас учини оним што Он жели да будемо, да бисмо по Његовој благодати могли да станемо тамо где Он жели да станемо.

TAM1897 D 22.1“Из дана у дан људи откривају да ли је Царство Божије у њима. Ако Христос влада у њиховим срцима, они стичу снагу начела, моћ, способност да стоје као верни стражари, истински реформатори; јер не може бити реформе ако нема потпуне сарадње са Исусом Христом. Кроз Христову благодат људи треба да користе своје од Бога дате способности да реформишу себе [не да реформишу друге, већ да реформишу себе]; овим делом самоодрицања, на које Господ небески гледа са одобравањем, они остварују победе над својим наслеђеним и негованим склоностима. Тада, као Данило, остављају утиске на срца других који никада неће бити избрисани. Утицај ће се проширити на све делове света.”

TAM1897 D 22.2Дело реформације почиње са самим собом. Могу остављати утиске на срца других само када сам се реформисао. Бог досеже до других досежући до нас и кроз нас. Погледајте 2. Коринћанима 1:3, 4:—

TAM1897 D 22.3Благословен Бог и Отац Господа нашег Исуса Христа, Отац милости и Бог сваке утехе, који нас утешава у свакој невољи нашој, да бисмо могли утешити оне који су у свакој невољи утехом којом нас саме Бог утешава.

TAM1897 D 22.4Бог нас теши да бисмо могли тешити друге; Бог нам помаже да бисмо могли помоћи другима. Довођени смо у положај у којем нам је потребна Божја утеха, да бисмо могли тешити друге. Он има друге на уму када нас теши. “Ако ли смо, пак, у невољи, за вашу је утеху и спасење.” Ако сам ја у невољи, то је ради утехе и спасења неког другог човека. Можда годинама нећу срести оног човека кога треба да утешим; али ћемо се једног дана срести, и искуство које сам проживео припрема ме да седнем поред њега, или да га ухватим за руку, и будем му помоћ и утеха. Он од мене прима оно што сам ја примио од Бога, и прима то да би га заузврат пренео другима, а они други даље другима; и тако утицај Божје благодати пренесен на нас шири се на целу земљу, иако се ми можда нећемо померити из државе у којој живимо. Браћо, то је оно што Бог жели да учини са нама, и тада ће наш утицај стићи до свих крајева света.

TAM1897 D 22.5Сада, на питање: како да прихватимо Сведочанства? Хајде да прочитамо како су она заправо одбачена када се мислило да се прихватају. Тада ћемо знати како да избегнемо ту грешку и како да их прихватимо. Овде читам о једном чији је “пример много допринео урушавању поверења у Сведочанства.” Како је он то учинио? — “Он сам је ходио директно супротно светлости коју је Бог дао.” Али он није мислио да иде директно супротно њима. Мислио је да чини исправну ствар према њима. Како је, дакле, тако промашио циљ? Ево одговора: “Укори и упозорења од Господа су заобиђена, и тумачена и поништена људским замкама.”

TAM1897 D 22.6Како су их “заобишли”? Ево одговора: “Зашто сте смишљали слабе изговоре?” “О, како би требало да се стиде они који су се одвратили од Божјег савета и покушали да прикрију утисак који би Бог оставио.”

TAM1897 D 22.7Како су их “тумачили”? Ево одговора: Они су “дали им своје тумачење, говорећи да она не значе да тако треба чинити.”

TAM1897 D 22.8И тако су Сведочанства заобиђена, и тумачена, и поништена, од стране оних који су мислили да верују у њих и који су мислили да их прихватају. Сада, да ли сте их ви заобилазили слабим изговорима? Да ли сте их тумачили и поништавали стављајући на њих своје тумачење, говорећи да она не значе ово или оно? — Наравно да јесте; знате да јесте. Онда хајде да то одмах прекинемо.

TAM1897 D 22.9Како их онда примити? Како ћемо знати шта значе? Ево одговора: “Значила су баш онако како је наведено.” Шта значе? — “Баш онако како је наведено.” Можете ли рећи шта кажу? — Да, довољно је лако. Онда их прихватите онако како говоре. Отворите срце широко Богу, да би својим добрим Духом усадио у њега начело које се налази управо у ономе што она кажу, тада ће се то начело појавити, засијаће у вашем животу; тада сте прихватили Сведочанства. Тада знате да верујете Сведочанствима. Тада неће бити опасности од грешке у вези с тим. Други ће то знати, јер ћете оставити утиске на срца који никада неће бити избрисани, и они ће прослављати Бога у дан походења.

TAM1897 D 22.10Реч Божја је наше мерило. Сваки чин љубави, свака реч доброте, свака молитва за страдајуће и угњетене, бележи се пред вечним престолом и уноси у небеску непролазну књигу. Божанска Реч просипа светлост у најпотамњенији ум, и та светлост чини да и најобразованији осете своју немоћ и грешност. — Свед. бр. 31.