Прва велика заповест
TAM1897 D 279.2Проповед одржана у уторак увече, 2. марта 1897. Штампано у Дневном билтену Генералне конференције, 5. марта 1897, том 1, бр. 16, стр. 279-285.
TAM1897 D 279.3ВИ знате да је Господ рекао за ово време и за људе који живе у ово време, да “Овде … који држе заповести Божије и веру Исусову.” Ви и ја са правом исповедамо да смо тај народ, и стојимо на месту где исповедамо да Господ може о нама рећи васељени: “Овде … који држе заповести Божије и веру Исусову.” И то ће бити чињеница, не само зато што Он то каже, већ ће Он то рећи зато што је то чињеница.
TAM1897 D 279.4Тај текст се у потпуности односи на вас и мене који смо овде у овој кући; и Господ жели да то сада постане чињеница и да остане чињеница непрекидно, како би могао непрестано да је објављује целом свету и целом универзуму: “Овде … који држе заповести Божије и веру Исусову.”
TAM1897 D 279.5То је оно што треба да проучавамо. У овим лекцијама треба да проучавамо да бисмо знали да ли се придржавамо заповести Божијих или не; како би Господ могао да каже за нас: “Овде … који држе заповести Божије и веру Исусову.”
TAM1897 D 279.6У чувању Божијих заповести, заиста, и прва спада у то, и њу заиста треба да чувамо. И ево његове речи: “Прва од свих заповести јесте: Слушај, Израиле; Господ, Бог наш, јесте један Господ; и љубићеш Господа, Бога свог, свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мишљу својом, и свом снагом својом; ово је прва заповест.”
TAM1897 D 279.7Сада, може ли Господ рећи за вас и мене у погледу те заповести: “Ево оних који је чувају”?
TAM1897 D 279.8Да ли Господ има цело ваше срце, тако да немате срца ни за шта осим за њега и за оно што је његово?
TAM1897 D 279.9Да ли Господ има целу вашу душу, у посвећеној љубави, тако да не постоји ниједан осећај у вама који није Његов?
TAM1897 D 279.10Да ли Господ има цео ваш ум, тако да нема ниједне мисли, ниједног рада вашег ума, ниједног дела вашег ума који није Његов — посвећен Његовој служби? Јер умом служимо Господу Богу нашем. Не делимично, не делом, већ целим. Тако да немате ума који бисте посветили или усмерили на било шта што није од Бога.
TAM1897 D 279.11Да ли је сва ваша снага његова, тако да немате снаге нигде другде осим за оно што је Божје и за његову службу?
TAM1897 D 279.12Ако је све ово истинито за вас, онда је заиста речено за вас: “Овде … који држе заповести.”
TAM1897 D 279.13“А друга је као и ова: Љуби ближњег свог као самог себе.” Када је љубав Божја у нашим срцима, као у првој заповести, биће довољно лако волети ближње као себе саме.
TAM1897 D 279.14Као што је то илустровао брат Келог у свом говору пре неколико дана, причом о оном дечачићу у Чикагу који је пришао сасвим непознатом човеку и рекла му: “Да ли знаш да си ти највећи грешник на свету?” А када је човек, изненађен, упитао како је то могуће, говорећи да никада никога није убио, да никада није починио ниједан велики злочин, мали дечак му је рекао: “Највећа заповест је: Воли Господа, Бога свога, свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом. Да ли ти то чиниш?” Он је одговорио: “Не, не чиним. Не могу рећи да то уопште чиним.” “Па,” рече малиша, “то је највећа заповест. Ти кршиш највећу заповест; дакле, ти си највећи грешник.” Човек је то признао и био је вођен ка Богу и пуном спасењу. То је сасвим јасно: пошто је ово највећа заповест, онај ко је крши јесте највећи грешник. Да ли си то ти?
TAM1897 D 279.15Ти и ја тврдимо да поштујемо заповести Божије и веру Исусову. Да ли кршимо прву од свих заповести Божијих? Ако не испуњавамо највећу, прву од свих заповести, онда је кршимо. Ако кршимо ову заповест, не поштујемо заповести; то је решено. Ти и ја морамо сада одлучити, и морамо одлучити заувек, да ли ћемо служити Господу свим срцем, и свом душом, и свим умом, и свом снагом.
TAM1897 D 279.16Написано је: “царство је Божије унутра у вама.” Царство које је у нама јесте Божије царство; тако је било када је човек створен, али је непријатељ отео Божије место; и Господ је поново ослободио човека да бира да ли ће Бог имати своје место у свом царству, или ће узурпатор имати Божије место у Божијем царству. Царство које је у теби јесте Господње. На теби је да кажеш да ли ће Господ тамо владати или ће непријатељ тамо владати. И ако не изабереш да Господ тамо влада, ти бираш да тамо влада непријатељ. Све зависи од људског избора ко ће владати.
TAM1897 D 280.1Неко мора да влада. Човек није створен да сам собом влада, независно од Бога. Он је створен да буде свој са Богом и не може бити свој без Бога. Човек је створен да стоји са Богом. Божје царство је било у њему. Бог је владао у њему. Али је он кренуо да иде својим путем пратећи Сотону. Али човек може ићи својим путем само пратећи Бога. Царство Божје је у вама. Морамо изабрати да Бог заузме своје место у нама, у свом царству у нашим срцима. Он ће заузети своје место тамо и владаће тамо када буде могао да заузме своје место у свом царству.
TAM1897 D 280.2Знате да се у вези са Божијим царством на земљи каже да ће оно бити од мора до мора и од реке до крајева земље. Царство Божије, ово царство које ће доћи када Господ дође, знате, треба да обухвати сваки педаљ, сваку честицу земље која постоји у овом свету. Сада је Царство Божије у вама. Да ли то Царство у вама, у којем Бог влада — да ли његова власт обухвата сваки део простора, сваку честицу земље у вашем срцу? Да ли је тако? То је питање, и ова питања су за нас из више разлога.
TAM1897 D 280.3Ја само читам заповест и скрећем вашу пажњу на то шта заповест каже. И то како бисте ви и ја увек имали отворене умове и срца за питање: да ли се за нас истинито може рећи: “Ево оних који чувају заповести Божије и веру Исусову” свим срцем, душом, умом и снагом?
TAM1897 D 280.4На чему ваш ум почива, шта проучава, на чему ради — је ли Бог у томе? Је ли то за славу Божију? Истраживање које спроводите, студије којима се бавите, целокупна мисао вашег ума — да ли је то да би се у њему утиснуо лик Божји? Да ли је то да бисте Бога пронашли у већој мери у уму? Да ли је то да бисте Га више прославили? Да ли је Он прво и све у свему у вашим интелектуалним напорима? Да ли Га волите, служите ли Му свим умом?
TAM1897 D 280.5И свом снагом својом. Поље које ореш, ореш ли га за Бога? Даску коју гладиш да би је изгладио, чиниш ли то за Бога, тако да све што примиш припада Богу, а не теби? Да ли је твоја снага тако потпуно посвећена Богу да радиш за Божју ствар где год да ставиш руку?
TAM1897 D 280.6Постоји распрострањено мишљење да човек мора да престане да ради свој занат, или шта год да ради ручним радом, пре него што може да буде радник у Божјем делу. Многи кажу: “Желим да изађем из онога у чему сам. Волео бих да могу да видим излаз. Волео бих да могу да напустим ову радионицу. Волео бих да будем радник у том покрету.” Ако нисте радник у том покрету тамо где јесте, нећете бити радник у том покрету када стигнете тамо где желите да будете. Ако нисте радник у том покрету док орате њиву, нећете бити радник у том покрету када бисте покушавали да проповедате са амвона. Ако сте ковач и сваки дан сте за наковњем — ако нисте радник у Божјем делу тако темељно, тако искрено, тако свим срцем као што сам ја у проповедалишту, онда не бисте били радник у Божјем делу ни да негде делите трактате.
TAM1897 D 280.7Пред нама је постављен пример онога што човечанство може бити; и онога што сваки верник у Исуса треба да буде. Син Божји је дошао у овај свет да покаже теби и мени шта значи чувати заповести и како се то чини. И радио је занат отприлике шест пута дуже него што је проповедао. Почевши од дванаесте године, када је могао да почне да ради са Јосифом на столарском занату, када је могао да учини доста — јер дванаестогодишњи дечак може много тога да уради помажући столару. Дакле, почевши од дванаесте године, био је крштен и почео је да проповеда око тридесете године; то чини осамнаест година. Те године је радио занат столара. Од тридесете до тридесет и треће и по године провео је у јавном служењу, проповедајући. Тако видите да је скоро шест пута дуже радио занат столара него што је проповедао.
TAM1897 D 280.8Да ли је он био подједнако Син Божји тих осамнаест година колико је радио као столар, као и током три и по године колико је проповедао? — Ви знате да јесте. Да ли је био мој Спаситељ и ваш Спаситељ када је тамо пилио даску, правио клупу и стављао јој ноге, — да ли је тада био подједнако мој Спаситељ и ваш Спаситељ као када је био на крсту? — Ви знате да јесте. “Јер смо спасени његовим животом.”
TAM1897 D 281.1Не заборавите да је било на крају тих осамнаест година када је дошао да буде крштен и крштен је на почетку своје службе и на крају свог столарског рада — тада је Бог рекао: “Ово је Син мој љубазни који је по мојој вољи.” Зар он тих осамнаест година није био подједнако радник у Божјем делу као и у последње три и по године? — Ви знате да јесте. Онда, ако сте столар и исповедате се као верник у Исуса Христа, зар не можете бити његов следбеник? Зар не треба да будете његов следбеник и радником у том покрету управо тамо, баш као да сте на проповедници? Не кажем да сте обавезни да увек останете столар. Он није. Не кажем да ћете увек бити обавезани да останете ковач или пољопривредник; али кажем и инсистирам да, док сте столар, док сте ковач, док сте пољопривредник, треба да будете радник у Божјем делу подједнако истински као што ћете икада бити, где год да се налазите.
TAM1897 D 281.2Тако је Исус сваком од нас показао шта значи бити хришћанин и какав наш живот треба да буде, чиме год да су нам ум, срце или руке заузети. Он је волео Бога свим срцем својим, свом душом својом, свим умом својим и свом снагом својом, када је био столар. Када је пилио даске, када је правио столове, када је правио врата и постављао их, то је било на славу Божију. Бог је био све у свему за њега. Када му је човек пришао као столару, видећи га само као столара; не видећи у њему Спаситеља света као таквог, — када му је човек пришао само као столару, и сео с њим и рекао: “Желим да ми направиш сто. Хоћеш ли да ми га направиш?” и он одговори: “Какав сто желиш?” и човек му га је описао, и Исус рече: “Да, направићу ти га;” када је Исус направио сто и понео га на леђима до човекове куће, и унео га унутра, и поставио га да га човек користи — у целој тој ствари Исус је био у потпуности Божји. Бог је био у свим његовим поступцима. У сваком споју који је направио на том столу није било пукотина, ниједан није био прекривен прашином, ништа није било прикривено, то је био поштен сто. Био је то сто који је Бог могао одобрити.
TAM1897 D 281.3И када је склопио посао да направи сто, склопио је поштен посао, такав да га је Бог могао погледати и рећи: “То је поштен посао”. Није тражио од човека да плати више него што је било поштено за такав комад посла. Човек га је питао: “Да ли ћеш направити овакав и овакав сто?” “Хоћу.” “Колико ћеш наплатити за њега? — колико ће коштати?” Он би то израчунао и рекао човеку: “Дрво ће коштати толико, и биће потребно толико времена да се направи, а мој рад вреди толико. Зар не мислите тако? Зар не мислите да мој рад за време које ће заузети вреди толико?” И човек би рекао: “Да, слажем се. Мислим да то вреди све то. То је поштено. То је јасан договор.” И када би он узео сто на леђа и однео га тамо и спустио, човек би му платио оно што је договорено, и Бог би могао да погледа на целу ту трансакцију и каже: “То је поштено. То је све што човек може да уради.”
TAM1897 D 281.4Да ли си такав столар? Исповедаш да си хришћанин. Да ли си такав радник, шта год да радиш?
TAM1897 D 281.5Да ли волиш Бога свим срцем својим, свом душом својом, свим умом својим и свом снагом својом? Шта год да радиш или си позван да радиш; какве год послове да обављаш са својим ближњим, било да је он незнабожац или хришћанин; да ли се то чини на такав начин да Бог може да погледа и каже: “То је довољно добро за Царство Божије”; јер је у томе цело твоје срце, цела твоја душа, сав твој ум и сва твоја снага, на славу Божију.
TAM1897 D 281.6Да ли смо чувари заповести или нисмо? То је питање. И време је да то сазнамо тако темељно да Господ може да посведочи у поруци коју говори: “Овде … који држе заповести Божије.”
TAM1897 D 281.7Сада можете да видите да ова заповест обухвата целокупну област свега, и да не можемо дохватити ниједну мисао у целој сфери мишљења која не спада у овај текст којим смо започели. Стога, морамо све у свом размишљању, морамо све чему је наш ум позван, посматрати у светлу тог места Писма, прве од свих заповести.
TAM1897 D 281.8Свему чему смо позвани да приступимо, треба да приступимо у светлу те највеће од свих заповести. Да ли је то нешто чему могу приступити са страхом Божијим, са свим срцем, душом, умом и снагом? Ако није, да ли онда желим да га дотакнем? — Не. Ако је то нешто чему не могу приступити свим срцем, умом, душом и снагом, и с Богом, шта онда имам с тим? Ако Бог не може бити са мном, онда ја кршим заповести. Не посвећујем му све. Цела моја снага не вреди ништа ако је уложена у нешто у шта он не може да уђе, или што не може да додирне, одобри или прихвати.
TAM1897 D 282.1Знам да је ово строго, али то је хришћанство. То је хришћанство, и ти и ја не смемо бити задовољни ни једну шеснаестину било чега што је мање од тога. Не смемо себи дозволити да се ни за тренутак задовољимо било чим у овом свету мање од тога да све у шта се упуштамо чинимо са Богом уз нас, а затим да се у то упустимо свим срцем, свом душом, свим умом и свом снагом. И ја вам кажем, када до тога дођемо, сви ми, ако се сви у овој кући предамо њему управо сада и чврсто се држимо тога, не можемо ни замислити каква ће се Божја сила пројавити у свету.
TAM1897 D 282.2Велика тешкоћа од самог почетка била је у томе што људи нису дозволили Богу место у својим срцима које му припада. Бог је створио човека таквим, а он се окренуо свему осталом и у потпуности је искључио Бога. Бог га је ослободио из те таме, дао му слободу да бира и позвао га да изабере да ли ће волети Господа Бога свим срцем, свом душом, свим умом и свом снагом. Ослобођен је да изабере да Богу поново врати његово место; али су многи изабрали да Господ не заузме своје место, те их је потоп збрисао са лица земље.
TAM1897 D 282.3Тада је Господ поново започео људски род. И једино што је тражио од свакога било је да воли Господа Бога свим срцем, свом душом, свим умом и свом снагом, и ближњег свог као себе самог. То је све што је тражио од осам који су ушли у ковчег и који су из њега изашли. Да је први човек волео Бога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом, никакав грех никада не би ушао.
TAM1897 D 282.4Након што је сагрешио, и Господ га је ослободио од тог ропства, да су Адам и сва његова деца волели Бога свим срцем, душом, силом, умом и снагом, какво би било стање света? — Чували би заповести Божије и веру Исусову, и праведност би покрила земљу као што воде покривају море. Да ли је немогуће да се то испуни у човеку који је под ропством проклетства, под ропством грешног тела? Може ли Бог тако ослободити грешника од власти греха у телу да он може да воли Бога свим срцем, душом, силом, умом и снагом? — Да. Грех не би могао да прокуне земљу, каква она јесте, чак ни са људима под ропством грешног тела, да су они веровали у Бога и чували Божије заповести и веру Исусову. То је истина, јер је то хришћанство. Дакле, видите да је све што Господ икада жели од нас, све што је икада желео од човека откако је Адам сагрешио, било и јесте да чува заповести Божје и веру Исусову. А прва од свих заповести је: “Воли Господа, Бога свога, свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мишљу својом, и свом снагом својом.”
TAM1897 D 282.5У Посланици Римљанима 1:21 пише да су на почетку “познали Бога”. Погледајте ово: човек је на почетку свог пута познавао Бога. Адам је на почетку познавао Бога, али није задржао то знање. Када је Адам сагрешио и био поново започет, познао је Бога. Када је род поново започео после Потопа, познао је Бога на почетку; тако да се човечанство све време удаљавало од Бога. Свет је био тако грешан, јесте тако грешан и биће тако грешан, јер је познао Бога и одбацује Га, а не зато што није познао Бога. Дакле, свет није у злу због таме; свет је у тами због зла.
TAM1897 D 282.6Свет је почео са светлошћу; и то што је та тама ушла је због избора људи; “кад познаше Бога, не прославише Га као Бога нити Му захвалише, него залудеше у својим мислима, и потамне неразумно срце њихово. Кад се грађаху мудри, полудеше, и претворише славу вечног Бога у обличје смртног човека и птица и четвороножних животиња и гадова.”
TAM1897 D 282.7Сада обратите пажњу: шта прво? — Познали су Бога; али Га нису прославили као Бога; нису Му дали место у себи које Му припада. Нису прославили Бога — нису Га открили човеку, нису Га учинили видљивим на земљи; јер је Исус рекао: “Прославио сам Те на земљи”, а Он је био Бог који се јавио у телу. Ови људи који су познавали Бога нису дозволили да се Бог пројави у телу. Нису били захвални. Онда су постали узалудни у својим помислима; онда им се безумно срце потамнило; онда су у својој тами тврдили да су мудри. Та мудрост је била лудост, и онда су направили идоле.
TAM1897 D 282.8Тако видите да је лик који се поставља пред људске очи, у њиховом идолопоклонству, само спољни израз идолопоклонства, његова спољна представа. Идолопоклонство је већ дубоко у срцу и већ је прошло кроз неколико корака на свом путу напоље. Размислите о томе. Где почиње идолопоклонство? — У срцу. Где у овом току почиње идолопоклонство? — Када су упознали Бога, нису му одали славу као Богу; управо ту све почиње. Онда, где је икаква средња тачка између познања Бога и идолопоклонства?
TAM1897 D 283.1Сада пажљиво размислите. Они су познали Бога и: “Вечни живот је у томе да познају Тебе.” Познање Бога је вечни живот; то је утврђено. Они су заиста познали Бога; имали су вечни живот у познању Бога. То је написано. Али су прибегли идолопоклонству. Колико је корака од познања Бога до идолопоклонства? — Само један. Онда, колико је корака од вољења Бога свим срцем, свим снагама, умом и силом, потребно да се стигне до идолопоклонства? — Само један. Онда, ако не волим Бога свим срцем, и свом душом, и свим умом, и свом снагом, шта сам? — Идолопоклоник.
TAM1897 D 283.2Можда немам резбарени идол пред собом. Ови људи у почетку нису имали. Али су имали представу, замисао, формирану у уму, и када су направили свој резбарени идол, то је једноставно била представа, која стоји пред очима, онога што су већ имали у уму. Први човек који је направио идол имао је ту замисао у свом уму пре него што га је направио. Први човек који је направио идол имао је представу да то треба да буде његов бог, и та представа је постојала пре него што је направио идол од дрвета или камена. Дакле, тај камени идол, који је поставио пред своје очи, био је само спољашњи облик који је направио да би му представио у том облику онога бога кога је већ имао у свом уму. Зар он није имао бога пре него што је направио тај резбарени идол? — Да. Где је био? — У његовом срцу.
TAM1897 D 283.3Посташе ташти у својим маштаријама. Чијим маштаријама? — Својим. Ево тог човека који нешто замишља; он ствара лик своје маште и поставља га пред своје очи, ван себе. Замишљање је једноставно стварање менталних слика. А слика у камену је само опипљиви облик тог стварања слика у срцу. Где је слика прво настала? — У његовом уму; у његовој сопственој замисли, у његовом сопственом размишљању. Али ко је био тамо када се он одвојио од Бога? — Нико други до Сотона и он сам. Онда, одакле могу доћи његове мисли? — Само од њега самог и Сотоне.
TAM1897 D 283.4Дакле, довољно јасно видите да је идолопоклонство у срцу; замисао, слика, већ је ту пре него што се слика може појавити споља. Иако му је бог сунце, месец или звезде, ова замисао, његова идеја, његово замишљање, већ постоји пре него што јој он да спољашњи облик у сунцу, месецу и звездама.
TAM1897 D 283.5Све што се појављује у идолопоклонству једноставно је одраз онога што је у срцу. И Бог мора бити у срцу, свим срцем, свом душом, свим умом и свом снагом, иначе је ту идолопоклонство. Нема средњег пута.
TAM1897 D 283.6Заправо, после потопа, када су људи први пут напустили истинитог Бога и отишли и стекли своје богове — дозволили су тим боговима да заузму Божије место у њиховим животима, чиме су показали да су, док су познавали Бога, признали Њега за свог јединог владара. Када волим Бога свим срцем својим, свом душом својом, свим умом својим и свом снагом својом, ко ће једини бити мој Бог? — Бог. Ко ће бити моја једина власт? — Бог. Ко ће једини имати власт нада мном? — Бог. Да ли је он способан да врши исправну власт? — Да. Да ли је он способан да човека држи на правом путу? — Да. Када човек воли Бога свим срцем, душом, умом и снагом, није му потребан ниједан други закон или власти да би га држао на правом путу у свету. Ко је његов управитељ? — Бог. И да ли Бог може да управља када га волимо највише? — Да. Али, када човек напусти Бога и западне у идолопоклонство, да ли је способан да управља собом? — Не.
TAM1897 D 283.7Сада, после потопа, док су још познавали Бога, признали су га за свог јединог Краља и Управитеља. Нису имали другог владара. Када су се први пут одвратили од Бога и ставили друге богове на његово место — мислим на почетак, када су се одвратили од Бога и ставили друге богове уместо Бога — дозволили су тим другим боговима да заузму место владара. Признавали су да су ти богови њихови владари. Нису имали краљеве; људи још нису тврдили да се постављају за владаре. Људи су тврдили да су богови краљеви; а људи који су били на власти били су само представници богова, док су богови били прави краљеви.
TAM1897 D 283.8Доказ за ово наћи ћете у “Царствима Библије”, на страници 50. Ево првих записа који су пронађени у Вавилонији, где је људски род почео, и где се догодила збрка језика — где је људски род заборавио Бога. Читам:—
TAM1897 D 284.1Нинриду, свом Краљу, за очување Идадуа, намесника Ридуа, слуге, радости Нинридуа.
TAM1897 D 284.2Овде је владар, Идаду, пишући натпис свом богу, изјавио да је он једноставно намесник свог бога. Није тврдио да је краљ. Тако видите да је бог био краљ овог човека. Бог се сматрао краљем народа, а овај човек који је био на власти био је само божји намесник, или заменик.
TAM1897 D 284.3Ово показује да је знање о Богу као законитом Владару било тако свеже да још ниједан човек није имао храбрости да себе прогласи краљем. Видите ли то? Размислите добро. Када је Бог био једини владалац, Он је, наравно, био и њихов једини краљ; али када су се одвратили од њега и прихватили друге богове, њихово знање о истинитом Богу било је тако свежо, њихов однос са њим тако нов у њиховом поимању, да када су на место Бога поставили друге богове и прогласили те лажне богове за свог краља — човек на власти међу људима није имао храбрости да преузме титулу краља; већ је изабрао да буде познат као намесник бога који је требало да буде прави краљ. Понављам. Познање истинског Бога као јединог Краља било је тако свежо у умовима ових људи да још ниједан човек није имао храбрости да преузме титулу краља. Сећање на Бога као јединог Краља и Владара било је још увек тако јасно да би за било ког човека узимање титуле краља превише личило на покушај да се Бог свргне са престола.
TAM1897 D 284.4Прочитаћу још један натпис из те исте земље, из истог времена:—
TAM1897 D 284.8Ево човека који је саградио кућу у част свог бога. Тај човек каже да је он намесник тог бога, који је краљ. Тај човек Гудеа не тврди да је краљ. Он има власт, али не тврди да је краљ. Ко је краљ? — Његов бог. То вам поново показује да је знање о истинском Богу као једином Краљу било тако свежо у њиховим умовима, да нису били толико потпуно одступили од Бога и од идеје да је Бог једини Краљ и Владар, да би били спремни да одбаце идеју Божије краљевске власти и дозволе човеку да преузме титулу краља.
TAM1897 D 284.9А. Ф. Баленџер. — Човек на месту власти је, дакле, тврдио да је намесник свог бога, а не краљ?
TAM1897 D 284.10Да. Још није било краљева. Не говоримо о човеку као краљу. Међу људима још није било краљева. Било је људи на власти. Човек је владао над другима. Имао је власт, али себе није називао краљем. Није био познат као краљ и још није себи дозволио да преузме титулу краља. Зашто? — Зато што се још није толико удаљио од идеје о истинском Богу као једином законитом Краљу, да би био довољно храбар, да би имао довољно опаке храбрости, да одбаци сваку идеју о било ком божанству као краљу и прогласи себе за краља.
TAM1897 D 284.11Ово су најранији записи који су пронађени у тој земљи. Можете видети да су међу најранијима. То су записи из времена пре него што су људи уопште прихватили титулу краља и када су имали представу о истинитом Богу као Краљу.
TAM1897 D 284.12Али ево једног записа мало ранијег од тога, који говори о збрци језика на кули Вавилонској. На четвртој страници књиге “Царства Библије” налази се библијски приказ збрке језика. Ово је приказ који су написали људи међу којима се збрка језика догодила. У Библији имате Господњи запис о томе. У овом натпису на циглама које су закопане у рушевинама Вавилона и које су пронађене, имате њихов извештај о томе. Можете га упоредити са извештајем у Библији, у једанаестом поглављу Постања, и видећете да су две приче потпуно исте. Ево шта су они рекли о томе:—
TAM1897 D 284.14Ово је један од најранијих записа који постоје. Ови други долазе одмах за њим. Али ова друга сведочења показују да је постојало време када међу људима још није било краља; да човек на власти није хтео да прихвати титулу краља; да му је бог био краљ; и да је идеја да је истински Бог краљ била толико свежа да није имао храбрости да каже да је он краљ. Још увек је то представљало присвајање превелике власти у односу на његову представу о истинском Богу.
TAM1897 D 285.1То је било пре Нимрода. Нимрод је био први човек који је имао храбрости да прихвати титулу краља упркос идеји да је Бог краљ. Дакле, читам на страници педесет књиге “Царства Библије” —
TAM1897 D 285.2Нимрод је био тај смели човек. Име које носи значи побуну, надмени презир, и, према Гезенијусу, једнако је изузетно безбожном побуњенику. И „поче бити силан на земљи“. Или, како један други превод то даје, он “први би силан на земљи”.
TAM1897 D 285.3Нимрод је био први човек који је себи икада присвојио титулу краља; први који је држао краљевску власт и отворено носио титулу краља. А његово име тачно значи оно што је та појава значила међу народом над којим се поставио.
TAM1897 D 285.4Е сада, не моја тврдња, већ тврдња ауторитета у овој области, каже ово:—
TAM1897 D 285.5Успостављањем Нимродовог краљевства, цео древни свет ушао је у нову историјску фазу. Источна традиција, која тог ратника сматра првим човеком који је носио краљевску круну, указује на чињеницу значајнију од увођења новог украса у одећу, или чак освајања провинције. Његова владавина увела је свету нови систем односа између владара и потчињених. Ауторитет претходних владара почивао је на осећају сродства, а доминација поглавице била је слика родитељске власти. Нимрод је, напротив, био суверен над територијом и над људима само у оној мери у којој су они били њени становници, и без обзира на личне везе. До тада су постојала племена — проширене породице — друштво; сада је постојала нација, политичка заједница — држава. Политичка и друштвена историја света од сада теку засебно, ако не и у супротним правцима. — Царства Библије, стр. 51.
TAM1897 D 285.6Које је, дакле, било порекло државе?