Поглавље 14 — Затворена врата

GSAM 214.1„кад оне отидоше да купе, дође женик, и готове уђоше с њим на свадбу, и затворише се врата.“¹

GSAM 214.2Долазак Женика представљен у овој приповести није Христов долазак на земљу, већ на свадбу. Венчање је догађај који се одвија пре Господњег доласка. То је изражено у Јеванђељу по Луки овако: „Нека буду ваша бедра запрегнута и свеће запаљене; и ви као људи који чекају господара свог кад се врати са свадбе да му одмах отворе како дође и куцне.“²

GSAM 214Примање царства назива се свадбом

GSAM 214.3Долазак Женика на венчање представљен је у Данилу 7:13, 14, где Христос долази Оцу да прими своје царство. У давна времена долазак краља у свој главни град да прими свој престо и краљевство називан је браком. Овај догађај — примање главног града као невесте — прослављао се помпом и сјајем правог венчања. Тако, када Христос прима од Оца на небу своје краљевство, каже се да се оженио својом невестом — Новим Јерусалимом (Откривење 21:9); и то се у причи назива „свадба“.

GSAM 214.4Након истека две хиљаде триста дана, 22. октобра 1844. године, адвентисти, упоређујући догађаје из свог искуства са чињеницама везаним за источно венчање, рекли су: „Христос је ушао на свадбу.“ Како су добијали јасније светло о природи догађаја који ће се одиграти на крају две хиљаде триста дана, њихова вера је пратила Христа у делу у које је он ушао; тако су вером ушли „с њим на свадбу“.

GSAM 215„Повратићу се“

GSAM 215.1У визији коју је госпођица Хармон имала 1845. године, о Христу који прелази из прве у другу просторију небеског светилишта, налазимо ове речи: „‚Чекај овде; идем к Оцу свом да примим царство; чувај своје хаљине белим и за мало времена вратићу се са свадбе и примићу те к себи.‘ А онда је кочија од облака, с точковима као огањ распаљени, окружена анђелима, пришла месту на коме се налазио Исус. Он је ушао у кочију и одвезао се у Светињу над светињама, где је Отац седео.“³

GSAM 215Милост након што се врата затворе

GSAM 215.2Затворена врата у овој приповести чини се да се односе на догађај који се дешава пре самог доласка Сина Човечјег на облацима небеским; јер, након што су врата затворена, друге девојке долазе и куцају, и говори им се: „Стражите“, јер не знају ни дана ни часа његовог доласка. Опет, ова врата се затварају након што мудре девојке уђу са Жеником на свадбу.

GSAM 215.3Чини се да израз употребљен у овој приповести о девицама наговештава да чак и након уласка у свадбу постоји прилика да и „луде“ девице учине прихватљиву припрему за сусрет са Жеником. Њима је заповеђено: „Стражите.“ Будност и чекање су карактеристике повезане са истинском припремом за сусрет са Господом. Стога се чини да милост није повучена када се врата у овој приповести затворе.

GSAM 215То нису врата из Луке 13:25-28

GSAM 215.4У прошлости су направљене грешке мешањем врата о којима је реч у овој приповести са вратима поменутим у Луки 13:25-28, која гласе: „Кад устане домаћин и затвори врата, и станете напољу стајати и куцати у врата говорећи: Господе! Господе! Отвори нам; и одговарајући рећи ће вам: Не познајем вас откуда сте.... одступите од мене сви који неправду чините. Онде ће бити плач и шкргут зуба, кад видите Авраама и Исака и Јакова и све пророке у царству Божијем, а себе напоље истеране.“ Из горе наведеног је сасвим јасно да када се ова врата затворе, судбина оних који су остали напољу је запечаћена. Царство Божије је тада дошло; јер ће видети спасене у царству. Напротив, у причи о девицама Господ још није дошао у своје царство, већ је отишао Оцу свом да прими царство своје.

GSAM 216Затворена врата у типичној служби

GSAM 216.1Они који су вером пратили Христа у његовом делу, након завршетка периода од две хиљаде триста дана — 22. октобра 1844. — видели су да када је у типичној служби дошао дан помирења, првосвештеник је затворио врата спољне просторије и отворио врата у Светињу над светињама, да би тамо обавио свој посао брисања грехова исповеђених у светилишту; и да је тако Христос, наш првосвештеник, затворио врата спољашње просторије небеског храма и отворио просторију у којој се видео „ћивот завета Његовог“.⁴

GSAM 216Ко је био у заблуди?

GSAM 216.2У то време међу адвентистичким верницима било је оних који још нису примили јасно светло о Христовој служби у светилишту, јер њихова пажња још није била усмерена на поруку трећег анђела. Они су погрешили што су ова спољна врата светилишта помешали са затвореним вратима из Луке 13:25-28. Међутим, они нису били адвентисти седмог дана. Али ко су они били, како је настало то учење и које су околности довеле до таквих закључака, покушаћемо да покажемо.

GSAM 217.1Људима који су се одвојили од номиналних цркава под проповедањем поруке о доласку, као и онима од којих су се тако одвојили, обраћа се сведочанство упућено петој и шестој од седам цркава Откривења. Порука петој, Сардиској, цркви гласи: „Опомињи се дакле, како си примио и како си чуо, и држи и покај се. Ако ли не узастражиш, доћи ћу на тебе као лупеж, и нећеш чути у који ћу час доћи на тебе.“⁵ Из овог језика је очигледно да су особе којима се тако обраћало чуле проповед о Христову доласку. Они су је наводно примили, али су је сада били спремни да одбаце.

GSAM 217Филаделфијска црква

GSAM 217.2Филаделфијска црква, шеста фаза јеванђељске цркве, помиње се наредна. Ова црква представља људе који су изведени под проповедима прве и друге поруке Откривења 14. Овој цркви Господ каже: „Ево ћу доћи брзо: држи шта имаш, да нико не узме венац твој.“⁶ Даље им се обраћа следећим речима: „Тако говори Свети и Истинити, који има кључ Давидов, који отвори и нико не затвори, који затвори и нико не отвори. Знам твоја дела; гле, дадох пред тобом врата отворена, и нико их не може затворити; јер имаш мало силе, и држао си моју реч, и ниси се одрекао имена мог.“⁷

GSAM 217Шта су затворена врата у овој приповести?

GSAM 217.3Шта треба разумети под отвореним и затвореним вратима у управо цитираном стиху из Светог писма? Сматрамо да се задовољавајући одговор на ово питање може наћи у пратећем објашњењу: Док су међу адвентистима били они који су примили напредно светло и подучавали да је Спаситељ пренео своју службу из прве у другу просторију небеског светилишта и исправно представљали питање отворених и затворених врата онима који су хтели да слушају, друга група се супротстављала овој истини и покушавала да утемељи веру у доктрину да су отворена врата затворена, а затворена отворена. Чинећи то, они су затрпавали пут или ометали дело Господњих слугу овде на земљи. Врата небеског светилишта отвара и затвара сила Христова — „који отвори и нико не затвори“. У позиву упућеном филаделфијској цркви, они који држе чврсто, чувају реч и не одричу се његовог имена, освајају победу која отвара врата која нико не може затворити. Ово се несумњиво односи на врата приступа људима, која су људи, чини се (као што ћемо видети), ефикасно затворили; али као признање њихове непоколебљивости, Господ поставља пред верне „врата отворена“ која нико не може затворити.

GSAM 218Врата речи

GSAM 218.1У Светом писму дато је много примера у којима се врата користе у овом смислу. Павле, пишући Коринћанима, каже: „јер ми се отворише велика и богата врата, и противника има много.“⁸ Опет, у свом другом писму Коринћанима, он каже: „кад дођох у Троаду да проповедам јеванђеље Христово, и отворише ми се врата у Господу, не имадох мира у духу свом, не нашавши Тита, брата свог.“⁹ Он је такође упутио молбу Колошанима на овај начин: „Да вам се не досади молитва; и стражите у њој са захваљивањем. Молећи се и за нас уједно да нам Бог отвори врата речи, да проповедамо тајну Христову, за коју сам и свезан.“¹⁰

GSAM 218.2Из ових стихова се чини да се отвори за проповед истине називају отвореним вратима; а из речи упућених филаделфијској цркви изгледа да су у време када је овај народ био позван да изађе, људи чинили напорне покушаје да им затворе врата речи. Док је филаделфијска црква пролазила кроз искушење, чврсто држећи његову „реч“ и „име“, реч Господња за њих је била да ће им поставити отворена врата која нико не може затворити.

GSAM 219Ситуација после 22. октобра 1844.

GSAM 219.1Имајући пред собом случај како је изложен у речима пророштва, осврнимо се на ситуацију како су се догађаји развијали. Као што је већ изложено, до априла 1844. године цркве су биле отворене за проповедање поруке о доласку, а позиви за раднике били су бројнији него што су их могли испунити живи проповедници. Након разочарања, у пролеће 1844. године, они који нису искрено прихватили ту доктрину почели су да јој се противе. Када су, у лето 1844. године, дати порука другог анђела из Откривења 14 и „поноћни узвик“ (Матеј 25), настало је најжешће гоњење оних који су се и даље усудили да потврде своју веру у блиски долазак Господњи. Ови противници су на разне начине покушавали да угуше ту тему и на сваки могући начин да ометају дело оних који су и даље проповедали: „дође час суда Његовог“. Вилијам Милер је о том отпору рекао: „То је најнеприродније и најнеобјашњивије.“ Толико је била одлучна опозиција при крају две хиљаде триста дана да је Џорџ Сторс о томе рекао: „Завршили смо са номиналним црквама и са свим нечестивцима, осим у оној мери у којој овај вапај може да утиче на њих.“

GSAM 219.2Након завршетка тог периода, како су се противљење и ругање од стране нечестивих удвостручили и утростручили, Вилијам Милер је рекао о тој ситуацији: „Завршили смо свој посао у упозоравању грешника и у покушају да пробудимо формалну цркву. Бог је у Својој провидности затворио врата.“¹¹

GSAM 219Општа окорелост грешника

GSAM 219.3Овај поступак ругајућег се света не само да је очврснуо грешнике према учењу о доласку, већ је и сведочанство оних у номиналним црквама било ово: „Када се сетимо колико су ‚ретки‘ случајеви истинског обраћења и колико је готово без премца дрскост и окорелост грешника, готово нехотице узвикујемо: ‚Зар је заборавио милостив бити‘? Или су врата милосрђа затворена?“¹²

GSAM 220.1Од другог радника читамо још више о ситуацији након завршетка пророчког периода: „Тада је било скоро немогуће доћи до неверника, разочарање из 1844. године је толико збунило многе, и они нису хтели да слушају никакво објашњење те ствари.“¹³

GSAM 220Сва врата приступа неверницима затворена

GSAM 220.2Чинило се да такво стање, за то време, затвара врата приступа за све осим за оне који су и даље чврсто држали своју веру и наду у скори долазак Христа. Пошто се чинило да су врата речи потпуно затворена, и адвентистички народ је видео да се у приповести ради о затвореним вратима која се односе на њихово искуство, лако се може схватити како су дошли до закључка да више нема милости за грешнике: или, како су неки изразили, да су „врата милосрђа затворена“, нарочито ако су сматрали да су затворена врата у овој приповести и затворена врата у Луки 13 иста. Ако су људи потпуно одбили да слушају, очвршћавајући срце, како би се могли обратити?

GSAM 220Ко је први проповедао лажна затворена врата?

GSAM 220.3Сада се поставља питање: ко је први проповедао доктрину „нема милости за грешнике“? ко је у то веровао? и ко ју је одбацио? Као одговор на прво питање, скренућемо пажњу на извештај о посети коју је Џ. В. Хајмс у пролеће 1845. године учинио држави Мејн. Он каже:—

GSAM 220.4„Брат Џозеф Тернер и други су заузели став да смо у великој суботи — да је шест хиљада година истекло — и да, сходно томе, ниједан адвентиста не би смео више да обавља ручни рад. Према њиховом мишљењу, то би сигурно довело до њиховог коначног уништења.

GSAM 220.5„Док су чекали у том положају лењости у погледу светског ручног рада, нова светлост, како се мислило, обасјала је ум брата Тернера, наиме да је Женик ДОШАО — да је дошао десетог дана седмог месеца прошле јеврејске године — да се тада одржало венчање — да су све девојке тада, у неком смислу, ушле с њим на свадбу, и затворише се врата!— ниједан од њих не може бити изгубљен, и ниједан напољу не може бити спасен. Тако су сви духовни послови овог моћног глобуса завршени.“¹⁴

GSAM 221Ко се снажно успротивио лажној теорији?

GSAM 221.1Пастор Тернер је почео да учи своју доктрину „више нема милости“ у Паризу, у држави Мејн, и неко време је имао прилично много присталица у том крају. Пошто су затворена врата приступа људима ван адвентиста, било да су исповедници вере или не, била тако потпуна, многи су се сасвим природно приклонили Тернеровом гледишту о томе.

GSAM 221.2Да би се избегло неспоразумевање у погледу термина адвентисти, у даљем тексту о овом народу говорићемо као о адвентистима првог дана; и многи из овог круга прихватали су ставове господина Тернера. Они још нису видели нити чули за истину о суботи, нити су чули за поруку трећег анђела. О њима госпођа Вајт овако говори у једној од својих публикација:—

GSAM 221.3„Након истека времена очекивања 1844. године, адвентисти су и даље веровали да је Христов долазак врло близу; сматрали су да су достигли важну прекретницу и да је дело Христа као заступника човека пред Богом престало. Након што су дали упозорење о приближавању суда, осећали су да је њихов рад за свет завршен и изгубили су терет бриге за спасење грешника, док им се дрско, богохулно ругање безбожника чинило још једним доказом да је Дух Божји уклоњен од оних који су одбацили Његову милост. Све ово их је потврдило у уверењу да се пробација завршила, или, како су то изражавали, ‚врата милосрђа су се затворила‘. Као што је већ наведено, адвентисти су кратко време били уједињени у уверењу да су се врата милосрђа затворила.“¹⁵

GSAM 222.1У овом цитату госпођа Вајт износи став који су заузели адвентисти првог дана. Она чак ни не наговештава да је у то веровала. Као што је горе показано, ту доктрину је први проповедао Џозеф Тернер у Паризу, у држави Мејн. Госпођа Вајт (тада госпођица Хармон) упознала је Џозефа Тернера на горе поменутом месту почетком пролећа 1845. године и чула га како износи своју доктрину „више нема ручног рада за адвентисте и више нема милости за грешнике“, и јасно му је рекла да „учи лажну доктрину; да још увек има милости за грешнике и за оне који нису свесно одбацили истину.“

GSAM 222Против теорије „Нема милости“

GSAM 222.2Џ. Н. Ендрјус, који је боравио у Паризу, Мејн, 1844. и 1845. године и који је био у потпуности упознат са стањем тамошње заједнице, као и са учењем Џозефа Тернера, који је проповедао да више нема милости за грешнике, каже о стајалишту госпођице Хармон по том питању у то време: „Уместо да их визије воде ка усвајању овог става, оне су исправиле оне који су и даље заузимали тај став.“¹⁶

GSAM 222.3Госпођица Хармон је у лето 1845. године по други пут посетила Париз у држави Мејн. О овој посети цитирам госпођу Труздејл, која је тада живела у Паризу. Она каже:—

GSAM 222.4„Током посете госпођице Хармон Паризу у Мејну, у лето 1845. године, изнела сам јој све детаље о драгој пријатељици чији ју је отац лишио присуства на нашим састанцима, те стога није одбацила светлост. Она је насмејано одговорила: ‚Бог ми никада није показао да за такве особе нема спасења. Спасење немају само они којима је светлост истине била представљена, а они су је свесно одбацили.‘“¹⁷

GSAM 222.5Она такође говори о трећој посети госпођице Хармон Паризу 1846. године, на следећи начин:—

GSAM 222Још један прекор лажној теорији

GSAM 222.6„Још једна прилика вредна помена била је визија дата 1846. године у Паризу, Мејн. Госпођици Хармон је показано да када Сотона не може да спречи поштене да испуне своју дужност у потпуности, он ће употребити своју вештину да их натера да пређу границе своје дужности. Једна добра сестра је говорила црквама да их је Бог одбацио зато што су одбацили поруку послату с неба да их спасе. Сестри Хармон је показано да у њеној поруци нема истине, јер ће многи у црквама тек прихватити истину; да ће добри анђели тек почети да раде на спасењу душа у тим црквама, и када то учине, они [анђели] ће оставити ову сестру, са њеном поруком [тј. њеном поруком ‚без милости‘], испред врата.“¹⁸

GSAM 223Нема противречности

GSAM 223.1Пошто постоје они који су веома ревносни у покушају да докажу да је госпођа Вајт некада проповедала теорију „више нема милости за грешнике“, а сада учи супротно, изнећу сведочанства оних који су упознати са њеним делом од 1845. године, у вези са њеним трудом за обраћење грешника. Следи изјава Ајре Ебија из Брукфилда, округ Медисон, држава Њујорк:—

GSAM 223.2„Између 1846. и 1850. године, брат и сестра Вајт су долазили у нашу кућу и били су веома ревносни за децу и за оне који нису одбацили истину. Радили су за необраћене душе и никада се не сећам да сам чуо сестру Вајт како каже да нема наде за оне који су одступили и за оне који нису одбацили истину.“¹⁹

GSAM 223Сведочанство адвентиста првог дана

GSAM 223.3Што се тиче онога што адвентисти првог дана Нове Енглеске знају о екстремној доктрини затворених врата, нека следеће писмо сведочи:—

GSAM 223.4„Од 5. до 9. августа 1891. године водио сам дебату са пастором Мајлсом Грантом у Брукстону, граду са око 30.000 становника. Дебата је одржана у великом шатору, а председавао је господин Џон Барбур, некадашњи председник градског већа. Овај град је удаљен око двадесет миља од Бостона. Дебата је била о питању суботе, али је господин Грант покушао да увуче у дебату питање искуства сестре Вајт у овом делу. Он је тврдио да је ‚још 1844. године показано њој да је време милости прошло и да више нема милости за грешнике.‘“

GSAM 224.1„У одговору сам му рекао да су адвентисти првог дана, готово сви, једном приликом заузели тај став пре него што смо се одвојили од њих, и да, уместо да је госпођа Вајт уопште подржавала тај став, једна од првих ствари која јој је показана била је да је тај став ‚неистинит‘ и да и даље постоји милост за грешнике. Рекао сам: ‚Ово је тачно и пастор Грант зна да је тако.‘ Када сам то рекао, бројни адвентисти првог дана испред мене [та група је чинила приличан део присутних који су испунили велики шатор] климнули су главама у наглашеном и позитивном прихватању те тврдње. Довољно је рећи да пастор Грант више није помињао ту тачку током дебате.“ Потписано: „Џорџ Е. Фајфилд, Саут Ланкастер, Масачусетс, 6. децембар 1895.“

GSAM 224Госпођа Вајт увек трага за спасењем грешника

GSAM 224.3Да је госпођа Вајт радила на обраћењу грешника од 1844. до данас, даље се доказује овим чињеницама: Она и пастор Вајт одржали су састанак у кући Алберта Белдена у Роки Хилу, Конектикат, који је почео 20. априла 1848. На овом састанку уложен је труд за неке из света. Пастор Вајт и његова супруга показали су посебан интерес за такве душе. По овом питању навешћемо сведочанство једног члана те групе који је примио крштење од пастора Вајта. Џон Ј. Вилкокс, пишући из Кенсингтона, Конектикат, 22. фебруара 1891, каже:—

GSAM 224.4„Уведен сам у истину у време када су се састанци одржавали у недовршеној просторији куће брата А. Белдена у Роки Хилу, Конектикат. Моје примање светлости садашње истине било је под утицајем рада брата и сестре Вајт. Ускоро ме је крстио брат Вајт. Да нисам добио охрабрење и снагу од њих, не знам да ли бих се икада усудио да помислим или осетим да сам прихваћен од Господа. Дубоко су се интересовали за мене и трудили да ми помогну.“

GSAM 225.1Пастор Вајт је о том састанку у писму Стокбриџу Хауланду из Топшама, Мејн, рекао: „Брат Бејтс је заповести представио у веома јасном светлу, а њихова важност је наглашена веома моћним сведочењима. Реч је деловала тако што је утврдила оне који су већ били у истини и пробудила оне који се још нису у потпуности одлучили.“

GSAM 225Рад за грешнике у Освегу, Њујорк

GSAM 225.21849. године пастор Џејмс Вајт и његова супруга радили су у Освегу, Њујорк. На тим састанцима Хирам Патч и госпођица Бенсон, који су били верени, обраћени су Богу и садашњој истини.

GSAM 225.3У марту 1850. године састанци су поново одржани у Освегу. У часопису Present Truth за април, пастор Вајт, говорећи о тим састанцима, рекао је:

GSAM 225.3„Веома занимљиво дело се сада одвија међу децом остатка у овом граду. Њихово спасење је било главна тема на нашим састанцима последње две суботе, и Бог нас је чудесно благословио. Истина је имала добар утицај на нас, као и на нашу децу. Вечером након последњег првог дана, одржали смо састанак посебно за њих и Дух Господњи се излио међу нас. Сва деца су се поклонила пред Господом и чинило се да осећају важност држања заповести, нарочито пете, и тражења спасења кроз Исуса Христа. Ово је био један од најзанимљивијих састанака којима сам икада присуствовао.“

GSAM 225.4У новембарском броју часописа Present Truth из 1849. године пастор Вајт објавио је извештај о неколико људи који су се обратили и крстили; а у последњем броју тог часописа из 1850. године налази се извештај о састанку одржаном у Вејтсфилду, Вермонт, и о присуству Хемана Черчила, који се управо био обратио из света. У чланку се о њему говори као о „брату“. Како би то било могуће ако више нема милости за грешнике?

GSAM 226Сведочанство двадесет и једног сведока

GSAM 226.1У том смислу доносимо сведочанство потписано 1888. године од двадесет и једног појединца, од којих је сваки био у адвентистичком покрету 1844. године и био упознат са успоном поруке трећег анђела. Сви су били у поруци пре 1851. године, а већина њих била је повезана са адвентистима седмог дана готово од самог почетка поруке:—

GSAM 226.2„Ми, доле потписани, будући добро упознати са адвентистичким покретом 1844. године при проласку времена, и будући да смо још 1850. прихватили истину поруке трећег анђела, овим радо потписујемо своја имена на следећу изјаву у вези са доктрином затворених врата коју су верници у поруци трећег анђела држали од њеног настанка до горе поменутог датума, и надаље.

GSAM 226.3„Веровали су, у складу са Откривењем 3:7, 8 и другим стиховима, да је на крају две хиљаде триста дана из Данила 8:14 Христос завршио свој рад у првој просторији небеског светилишта, пренео своју службу у Светињу над светињама и започео дело суда, мењајући у том погледу свој однос према плану спасења. Овде су једна врата била отворена, а друга затворена.

GSAM 226.4„Веровали су да су они који су имали јасно светло о поруци првог анђела и окренули се против ње, жестоко јој се супротстављајући, били одбачени од Бога. Али нису веровали да ће они који нису имали светло или који пре 1844. године нису навршили године одговорности, ако би тражили Бога искреним срцем, бити одбачени.

GSAM 226.5„Иако су веровали, као и Вилијам Милер и велика већина адвентиста одмах после истека времена, да је њихов рад за свет завршен и да ће Господ доћи врло брзо, ипак, након што су светлост о светилишту и трећа порука објасниле њихово разочарање, нису веровали да је милост истекла, осим за оне који су одбацили светлост.“

GSAM 227.1Потписали: „Џ. Б. Свит, Саут Сегино, Мичиген; Самуел Мартин, Вест Ринџ, Њу Хемпшир; Ајра Еби, Норт Брукфилд, Њујорк; госпођа Р. Б. Еби, Норт Брукфилд, Њујорк; госпођа Дијана Еби, Норт Брукфилд, Њујорк; госпођа Л. Б. Еби, Норт Брукфилд, Њујорк; Хеман С. Гарни, Мемфис, Мичиген; Ен Е. Гарни, Мемфис, Мичиген; Вилијам Гифорд, Мемфис, Мичиген; госпођа Мери С. Чејс, Батл Крик, Мичиген; С. М. Хауланд, Батл Крик, Мичиген; госпођа Ф. Х. Лант, Батл Крик, Мичиген; госпођа Мелора А. Ешли, Батл Крик, Мичиген; госпођа Каролина А. Додџ, Батл Крик, Мичиген; госпођа Сара Б. Випл, Батл Крик, Мичиген; госпођа Урија Смит, Батл Крик, Мичиген; госпођа Паулина Р. Хелигас, Молин, Канзас; Р. Г. Локвуд, Сент Хелена, Калифорнија; госпођа Р. Г. Локвуд, Сент Хелена, Калифорнија; Рубен Лавленд, Норт Хајд Парк, Вермонт; госпођа Белинда Лавленд, Норт Хајд Парк, Вермонт.“

GSAM 227Погрешно схваћена визија

GSAM 227.2Покушано је да се визија дата госпођи Вајт у Топшаму, Мејн, 24. марта 1849. године, тумачи као учење ове погрешне доктрине — да више нема милости за грешнике. Ова визија је дата управо када су „Рочестерска куцања“ (спиритуализам) увођена. Госпођа Вајт је видела да ће се тајанствени знаци и чудеса и лажне реформе умножавати и ширити. Ове реформе нису биле реформе од заблуде ка истини (она није рекла да никада неће бити таквих реформи, већ да су оне које су јој показане, у којима су коришћени људски утицаји, биле управо такве), већ од лошег ка горем; јер су они који су исповедали промену срца само обукли религијско рухо које је прикривало беззакоње злог срца. Неки су изгледали заиста обраћени, чиме су могли обманути Божји народ; али да су им срца могла бити виђена, показала би се црна као и раније.

GSAM 227.3Она је затим рекла: „Мој пратећи анђео ми је заповедио да тражим бол душе за грешнике као некада. Гледала сам, али их нисам могла видети; јер је време њиховог спасења прошло.“²⁰

GSAM 228.1Тврдило се да је ова визија учила да више нема милости за грешнике, али ми питамо: како је то могуће када се она од самог почетка успротивила тој доктрини, од времена када ју је Џозеф Тернер први пут проповедао у пролеће 1845. године, и непрестано је марљиво радила на обраћењу и спасењу грешника?

GSAM 228.2У Supplement to Experience and Views, објављеном 1854. године, госпођа Вајт каже: „Поменуте ‚лажне реформе‘ тек треба да буду у потпуности уочене. Ова визија се посебно односи на оне који су чули и одбацили светлост учења о доласку. Они су предати јаким заблудама. Такви неће имати ‚бол душе за грешнике‘ као раније.“²¹

GSAM 228.3Противници тврде да знају више о томе шта је госпођа Вајт видела у овој визији него што је она сама знала. Хајде да то тренутно испитамо у вези са њиховом верзијом; наиме, да је она посматрала стање грешника уместо проповедника пробуђења. Тако је погледала грешнике да би пронашла „бол душе за грешнике, али га није могла видети.“ Ко је икада пронашао душевни бол за грешнике једноставним посматрањем грешника? Али, питамо се, шта је са лицима поменутим у горе наведеном сведочанству која су једноставно користила људски утицај и месмеризам да би стекла обраћенике, називајући то делом Духа Божијег? Да ли су ти противници, који су били тако жељни да покажу да је госпођа Вајт учила екстремну теорију „затворених врата“, спремни да признају да су ти проповедници пробуђења били свети људи и да су стварали истинске обраћенике?

GSAM 228.4Очигледно је сваком непристрасном уму да су особе о којима је овде реч биле оне које су тврдиле да имају тај бол душе, док су одбациле светлост и истину и користиле месмеризам да би стекле обраћенике. Такви нису могли имати истински бол душе за грешнике када су сами били подложни проклетству; јер је „време њиховог [сопственог] спасења прошло.“

GSAM 229.1Из визије госпође Вајт од 24. марта 1849. године неки су покушали да извуку закључак да је она учила да више нема милости за грешнике; али смо већ показали да је 1845. године у Паризу, Мејн, она учила да има милости за све који нису свесно и са разумевањем одбацили светлост и истину. У визији датој на истом месту 1846. године показано је да Господ има „народ у црквама који није одбацио истину“. Онима који су мислили другачије упућена је опомена, у којој се каже да ће анђели Божји још радити за такве, и када буду радили, они који су их осуђивали биће остављени напољу.

GSAM 229.2Поново, у априлу 1848. године, пастор Вајт и његова супруга су радили у Роки Хилу, Конектикат, на обраћењу грешника. Све то доказује да је визија од 24. марта 1849. године усклађена са оном датом у Паризу, Мејн, 1846. године, и са путем који су ове Божије слуге следиле у априлу 1848. године.

GSAM 229Поражен лажни проповедник буђења

GSAM 229.3Ова визија је први пут објављена у Конектикату, 1849. године. Један проповедник је тамо веома ревносно радио да би придобио нове вернике, чак тврдећи да има дар језика. Трудио се да стекне утицај над малом заједницом верника који светкују суботу у Роки Хилу. Једну од њих је називао „драгом светицом Господњом“. У његовом присуству госпођа Вајт је имала визију која је открила обмањујућу природу његовог рада и показала да његова „драга светица“ поступа на начин који није у складу са седмом заповеди. Та госпођа „светица“ је негирала оптужбу, а проповедник је снажно заступао, тражећи саосећање за „бедну Господњу светицу“, како ју је звао. У ноћи која је уследила, ова млада жена је добила напад колере морбус и мислила је да ће умрети. Позвала је госпођу Вајт и признала да је оно што јој је показано о њој било истинито; да је била крива управо за оно што је госпођа Вајт навела. Тако је овај лажни проповедник пропао у покушају да превари ту заједницу, а природа његовог рада је разоткривена, што је изненада прекинуло његове напоре на том месту.

GSAM 230Још један лажни проповедник у Освегу, Њујорк

GSAM 230.1Као додатну илустрацију принципа изложеног у горе наведеном сведочанству, и да покажемо како су пастор Вајт и његова супруга и даље радили на обраћењу грешника 1849–50. године, износимо следеће чињенице, које су ми испричали Елијас Гудвин и други рани чланови цркве у Освегу, држава Њујорк:—

GSAM 230.2У то време (1849) у том месту је живео младић по имену Хирам Патч. Био је заручен за младу девојку којом се ускоро потом оженио. Били су необраћени, али су присуствовали састанцима које су држали пастор Вајт и његова супруга и били су готово убеђени да постану хришћани. У то време у једној од цркава у Освегу почело је пробуђење, не по проповедницима, већ по једном угледном лаичком члану, благајнику окружних средстава. Тај човек је деловао веома ревносно и тврдио да му је велика брига за грешнике. Стискао би руке док је молио за необраћене, очигледно у највећем немиру због њиховог изгубљеног стања.

GSAM 230.3Господин Патч и његова вереница ишли су на те састанке за пробуђење и били су у недоумици како да одлуче. Били су присутни једном приликом када је госпођа Вајт имала визију у којој јој је указано на Осију 5:6, 7, у којем пише: „Ићи ће с овцама својим и с говедима својим да траже Господа, али Га неће наћи; уклонио се је од њих. Изневерише Господа, јер изродише туђе синове; зато ће их прождрети месец дана с достојањем њиховим.“ Показано јој је да они који су водили ово пробуђење нису били исправни пред Богом и да нису имали истинску бригу за грешнике.

GSAM 231Пророчанство о неуспеху

GSAM 231.1Онда је рекла господину Патчу: „Речено ми је да вам кажем да ће се у овом случају изрека из текста буквално испунити. Сачекајте месец дана и сами ћете се уверити у карактер људи који су укључени у ово пробуђење и који тврде да имају тако велику бригу за грешнике.“ Господин Патч је рекао: „Чекаћу.“

GSAM 231.2У року од две недеље од када је визија дата, поменутом благајнику, који је тврдио да има такав душевни бол за грешнике, у својој извештаченој агонији доживео је пуцање крвног суда у стомаку и због губитка крви морао је да буде одведен у кревет. Послове благајничке канцеларије морао је да преузме окружни шериф, који је заједно са једним од констабала погледао стање по књизи благајника, а затим пребројао новац у припреми за преузимање послова, када, ево, у новцу је недостајало тачно 1.000 долара.

GSAM 231.3Шерифу и констаблу се чинило немогућим да човек тако посвећен пробуђењу може бити крив да је узео новац. Мислили су да га је вероватно потрошио, а заборавио да унесе одговарајућу белешку у књигу; или га је можда положио у банку, па се није појавио на рачуну у сефу. У сваком случају, морали су од њега затражити задовољавајуће објашњење, али то треба учинити опрезно; јер ако је новац био код њега, он би несумњиво покушао да га сакрије. Стога је било договорено да један од њих крене испред и сакрије се у шупи иза куће, како би надгледао задња врата у случају било каквих покрета, док је шериф требало да уђе на главна врата. Када је шериф пришао кући и ушао кроз главна врата, приметио је женску одећу баш кад је жена излазила кроз задња врата. Човек у шупи видео је како жена брзо одлази до наслаге снега, копа рупу у снегу, ставља у њу нешто, покрива га снегом и враћа се у кућу.

GSAM 232.1Шериф је пришао до кревета благајника и, након што се распитао о његовом здравственом стању, наговестио је њихове недоумице у канцеларији, сугеришући да би он вероватно могао да објасни потешкоћу. Човек, веома узбуђен, подигао је руку ка небу и, позивајући Бога за сведока, рекао је да не зна ништа о новцу. У том тренутку ушла је жена и хтела је да зна шта се дешава и зашто је њен муж толико узбуђен. Муж је одговорио: „Мисле да смо узели њихов новац.“ Жена је тада подигла руке на исти начин и призвала Бога за сведока да немају тај новац и да о њему, поред тога, ништа не знају. Чим је она завршила ту реченицу, констабл, који је пожурио из свог скровишта до снежне наслаге док је она улазила у кућу, умешао се овим речима: „Госпођо, шта је ово? Видео сам како сте истрчали из куће и положили ово у снежну наслагу, и ево је, нестала врећа новца, на којој пише 1.000 долара.“

GSAM 232.2Као што се могло очекивати, то пробуђење је изненада пропало. Господин Патч и његова заручница, након што су сазнали карактер онога ко је водио пробуђење, заузели су став за истину и придружили се адвентистичкој цркви седмог дана, чији су достојни чланови остали до дана своје смрти.

GSAM 232.3Ова визија, као што се јасно види, дата је у интересу и за посебну корист необраћених и резултирала је обраћењем грешника, док је њено непосредно дејство било на оне који су сами били грешници и одбачени од Господа због своје лицемерности. Они „Изневерише Господа“; тврдећи да имају велики душевни бол за грешнике, они су само родили „туђе синове“.

GSAM 232Лицемерни радник у Камдену, Њујорк

GSAM 232.4Међу осталим местима која су пастор и госпођа Вајт посетили током зиме 1849–50. године био је град Камден у држави Њујорк, удаљен око четрдесет миља од Освега, где су још увек живели. О овом састанку госпођа Вајт каже:

GSAM 232.4„Пре него што сам отишла, показано ми је мало друштво које је тамо исповедало истину, и међу њима сам видела жену која је исповедала велику побожност, али је била лицемерка и обмањивала је Божји народ.“²²

GSAM 233.1У јануару 1884. године, док сам радио у држави Њујорк, сазнао сам следеће детаље од господина Престона, који је био становник Камдена у време горепоменуте конференције и код кога су пастор Вајт и његова супруга боравили током састанка:—

GSAM 233.2„Ова жена је заговарала екстремна схватања о посвећењу, тврдећи да постоји стање савршенства које се може достићи и у којем ће особа бити потпуно изнад Божјег закона; и тврдила је да је она достигла то савршено стање. Овом доктрином светости она је узнемиравала умове неких наших људи у Камдену. Сестри Вајт је показано да је, упркос свој тој наводној светости те жене, њено срце било црно од греха, а у животу је била покварена.

GSAM 233.3„Док је била на овом месту, сестри Вајт је дата још једна визија, у присуству ове жене, за коју је изгледало да има велики терет душе за необраћене; али јој је сестра Вајт рекла да то није био истински бол за грешнике, јер је њен сопствени начин живота био такав да она сама није била у праведности пред Богом. ‚Дакле‘, рекао је господин Престон, ‚оно што се назива Камденска визија односи се дефинитивно и посебно на случај те жене, а не на стање грешника уопште, и ми смо то тако разумели у то време.‘“

GSAM 233.4Након што је госпођа Вајт испричала своју визију, жена је устала и рекла: „Бог зна моје срце, и да га можете видети, видели бисте да је чисто и неоскврњено.“ Тако је састанак окончан. Међутим, ускоро након тога жена је тешко оболела и мислила је да умире. Рекла је: „Морам да видим сестру Вајт; имам јој нешто да признам. Рекла сам јој да сам добра жена, да сам чиста. То није тако. Ја сам покварена жена. Овај човек са којим живим није ми муж. Оставила сам доброг мужа у Енглеској и једно мало дете и побегла са овим човеком. Никада се нисмо венчали. Представљала сам се као докторка и продавала сам лек за који сам се на суду заклела да ме боца кошта 1 долар, а заправо ме је коштао само дванаест центи по боци. Такође сам се заклела да нас је крава коју смо продали једном сиромашном човеку коштала 30 долара, а заправо нас је коштала само 20 долара.“²³

GSAM 234.1На такве лицемерне преваранте односе се речи госпође Вајт „бол душе за грешнике“, а не на грешнике уопште. Узимајући у обзир чињенице изнете горе, које показују да је доктрина „више нема милости“ за грешнике била у потпуности осуђена од самог почетка њеног проповедања у пролеће 1845; и да је госпођа Вајт од тог датума па надаље марљиво радила на обраћењу грешника, ко може веровати да је 1851. године, када је објављен њен рад под насловом Experience and Views, намеравала да учи да „више нема спасења за грешнике“?

GSAM 234Човек „нема милости“

GSAM 234.2Чак и тако касно као 1848. године, овде-онде је остало појединаца који су тврдили да више нема милости за грешнике. Међутим, они нису били адвентисти седмог дана. Један из те групе, по имену Свит, живео је у граду Рочестеру, Њујорк. Убрзо након што сам јавно исповедио веру и крштен међу адвентистима првог дана, присуствовао сам састанку у шатору у Канандигви, Њујорк, који су водили пастори Џ. К. Бајвотер и Џорџ В. Бернхам. Овај човек Свит био је присутан и изразио је веома озбиљне сумње у искреност мог религијског искуства, јер је „мислио да сада није могуће да се грешници обрате.“