Поглавље 7 — Брзи напредак поруке

GSAM 126.1„И видех другог анђела јаког где силази с неба, који беше обучен у облак, и дуга беше на глави његовој, и лице његово беше као сунце, и ноге његове као стубови огњени; и имаше у руци својој књижицу отворену, и метну ногу своју десну на море, а леву на земљу. И повика гласом великим, као лав кад риче; и кад он повика, говораше седам громова гласове своје.... И анђео ког видех где стоји на мору и на земљи, подиже руку своју к небу, и закле се Оним који живи ва век века, који сазда небо и шта је на њему, и земљу и шта је на њој, и море и шта је у њему, да времена већ неће бити; него у дане гласа седмог анђела кад затруби, онда ће се свршити тајна Божија, као што јави својим слугама пророцима.“¹

GSAM 126Анђео као симбол људских гласника

GSAM 126.2Као што је већ показано, дело проповедања јеванђеља поверено је човеку, и Господ је обећао свој благослов на том подухвату до „свршетка века“.² Дакле, анђео који носи ову поруку мора бити симбол поруке о времену која ће бити проповедана становницима земље. Порука се проглашава из књиге која је „отворена“, што јасно указује да је некада била затворена. Ови гласници су угледни пред Богом; јер је „дуга“, знак Божјег завета, над њима, и они стоје обучени у светлост Божје славе, и објављују поруку по ауторитету Творца свега. Оно што се овде објављује је порука о времену, некада „запечаћена“, али сада објављена из „отворене“ књиге.

GSAM 127.1У претходним поглављима доказано је да је Господ означио време када ће светлост бити дата у вези са завршетком великог пророчког периода — две хиљаде триста дана — који води ка истражном суду; да је предвиђање да ће се знање умножити тачно испуњено подизањем многих којима је он открио ту светлост; и да је он такође означио време када треба да се научи „прича о смокви“, подижући тада и тамо своје учитеље да изађу и проповедају ту причу свету. Тако прецизно је означио тачку када порука о времену треба да нарасте до свог гласног позива, и тако прецизно се то испунило.

GSAM 127Гласни позив прве поруке

GSAM 127.2Тренутак када је требало да се узвикне гласни позив ове проповеди представља питање од интереса. Он је овде смештен између звука шесте и седме трубе, што се може видети не само по његовом положају у библијском запису, већ и по самој поруци, која каже: „у дане гласа седмог анђела кад затруби, онда ће се свршити тајна Божија, као што јави својим слугама пророцима.“ Ово је непобитан доказ да се време проглашено у овој поруци протеже до звука седме трубе.

GSAM 127Време гласног позива

GSAM 127.3Када седми анђео затруби, читамо: „отвори се црква Божија на небу, и показа се ћивот завета Његовог у цркви Његовој.“³ У служби земаљског светилишта, просторија која је садржала ковчег — Светиња над светињама — отварала се само једном годишње; то је био дан помирења, и у сврху брисања грехова — очишћења светилишта. Време о којем су пророци говорили, када би ово дело очишћења, које је Христос извршио, требало да се догоди, јесте на крају две хиљаде триста дана.⁴ Такође се наводи да када седми анђео затруби, гласови на небу кажу да је дошло време да мртви буду суђени.⁵

GSAM 128.1Овај пророчки симбол из Откривења 10 представља време када ова порука треба да буде објављена „гласом великим“, а коначно „као лав кад риче“. Време када је, према овом пророштву, порука требало да се унапреди у свој „гласни позив“ траје од завршетка шесте трубе до краја тог пророчког периода који води ка очишћењу светилишта, другим речима, до краја две хиљаде триста дана. Прве четири трубе испуниле су се у ратовима Гота, Вандала, Хуна и других, који су поделили Западни Рим на десет делова или царстава.

GSAM 128Пета труба

GSAM 128.2Пета труба представља успон ислама са облаком заблуда, али посебно период „пет месеци“, односно сто педесет буквалних година од времена када су имали „над собом цара“. 27. јула 1299. године, Осман, оснивач Османског царства, нападао је територију Никомедије. Од тог времена Османлије су узнемиравале и „мучиле“ Источно римско царство све до 27. јула 1449. године, односно сто педесет година од звука пете трубе. У то време Турци су са својим снагама дошли на сам град Цариград, користећи барут у ратовању; и из тешког топа, за који историчар Гибон каже да му је било потребно шездесет волова да га вуку, испалили су велике стене на зидове Цариграда.

GSAM 128Завршетак шесте трубе

GSAM 128.3Око тог времена умро је Јован Палеолог, кога историчари сматрају последњим грчким царем. Константин Декозес био је законити наследник престола, али се каже да су га страхови од Мурата, турског султана који је водио рат против њега, навели да затражи дозволу од Мурата да ступи на престо. Тај чин би се готово могао сматрати оставком престола Турцима. Заправо, врло брзо Османлије су дошле у посед града Цариграда и Источног римског царства. Тако су они (политички) „убили“ то царство које су раније „мучили“. Требало је да га „убију“ на „сахат, и дан, и месец, и годину“.

GSAM 129.1Узимајући ово као пророчко време, у коме један дан означава једну годину, колико би то време трајало? Проблем је једноставан: једна година — 360 дана или година; један месец — 30 дана или година; и један дан — једна година — укупно 391 дан, односно, дословно, 391 година. Један сат, као двадесетчетврти део дана, као симбол, представљао би пола месеца, односно петнаест дана. Целокупно време муслиманске независне власти над територијом Источног Рима било би, дакле, 391 година и 15 дана. Када се то дода 27. јулу 1449. године, долазимо до 11. августа 1840. године као датума завршетка периода турске независности, како је наведено под шестом трубом.

GSAM 129Др Џосаја Лич предвиђа пад Османског царства

GSAM 129.21838. године др Џосаја Лич из Филаделфије, Пенсилванија, прихвативши истину коју је изложио Вилијам Милер, ујединио се у раду на ширем објављивању поруке. Припремио је чланке за штампу о теми седам труба Откривења. Заузео је недвосмислен став да ће шеста труба престати да звучи и да ће османска власт пасти 11. августа 1840. године, и да ће то показати свету да један дан у симболичком пророштву представља годину стварног времена.

GSAM 129.3Неки од браће, па чак и они који су веровали са њим у овоме, дрхтали су од страха због исхода „ако се то не би догодило“, како је он говорио. Међутим, то га није уплашило, већ је наставио да чини све што је у његовој моћи да прошири своја гледишта о турском питању. Јавни часописи су ширили тврдњу коју је он изнео о тој теми. Клубови неверника расправљали су о том питању на својим састанцима и говорили: „Ево човека који се на нешто усуђује, и ако се ово испуни онако како он каже, то ће без сумње потврдити његову тврдњу да један дан у пророштву симболизује годину, да две хиљаде триста дана представља толико година и да ће се оне окончати 1844. године.“

GSAM 130.1Објављивање предавања др Лича изазвало је опште узбуђење, и тако су многе хиљаде биле позване да прате завршетак тешкоћа које су настале између Мехмета Алије, паше Египта, и турског султана. Стотине су рекле: „Ако се ова ствар заврши онако како је доктор тврдио, то ће потврдити принцип ‚година-дан‘ у тумачењу симболичког времена, и ми ћемо постати адвентисти.“

GSAM 130Турски султан у рату са пашом Египта

GSAM 130.2Неколико година пре 1840. године султан је био увучен у рат са Мехметом Алијом, пашом Египта. 1838. године сукоб између султана и његовог египатског вазала био је за то време обуздан утицајем страних амбасадора. Међутим, 1839. године су непријатељства поново почела и вођена су све док у општој бици између султанске војске и Мехмета Алије, султанска војска није била потпуно разбијена и уништена, а његова флота заробљена од стране Мехмета Алије и одведена у Египат. Султан је био толико потпуно ослабљен да је, када је рат поново почео у августу, имао само два првокласна брода и три фрегате као тужне остатке некада моћне турске флоте. Мехмет је категорички одбио да ту флоту преда и врати султану и изјавио је да ће је спалити ако силе покушају да му је одузму. У таквом стању су се ствари налазиле када су се 1840. године умешале Енглеска, Русија, Аустрија и Пруска и одлучиле да реше спор; јер је било очигледно да би, да се остави на миру, Мехмет ускоро постао господар султанског престола.

GSAM 131Интервенција савезних сила

GSAM 131.1„Султан је прихватио ову интервенцију савезних сила и тиме добровољно предао то питање у њихове руке. Конференција тих сила одржана је у Лондону, при чему је шејк Ефенди Беј Ликгис био присутан као османски пуномоћник. Сачињен је ултиматум који је требало да буде упућен паши египатском, по коме му је султан нудио наследно управљање Египтом и свим оним делом Сирије који се протеже од Суецког залива до језера Тиверија, заједно са провинцијом Акром, доживотно; он је, са своје стране, требало да евакуише све остале делове султанских поседа које је тада заузео и да врати османску флоту. У случају да одбије ову понуду султана, четири силе су требало да преузму ствар у своје руке и употребе друга средства да га приморају на попуштање, онаква каква буду сматрале прикладним.

GSAM 131.2„Било је очигледно да ће, чим овај ултиматум дође у руке Мехмета Алије, ствар заувек изаћи из контроле првог [султана], и да ће располагање његовим пословима, од тог тренутка, бити у рукама страних сила.

GSAM 131Пророчанство испуњено — Крај турске независности

GSAM 131.3„Султан је послао Рифата беја државним паробродом у Александрију да паши уручи ултиматум. Ултиматум је уручен паши и он га је примио на једанаести дан августа 1840. године! Истог дана султан је упутио ноту амбасадорима четири силе, упитавши који план треба усвојити у случају да паша одбије да испуни услове ултиматума; на шта су они одговорили да је све предвиђено и да нема потребе да се он брине због било којег случаја који би могао настати. Овог дана истекао је рок од триста деведесет и једне године и петнаест дана предвиђен за опстанак османске власти; а где је била султанска независност? — Нестала!“⁶

GSAM 132.1Од тог дана до данас султан је морао да делује по диктату сила и да гледа распарчавање свог царства, како је оно, комад по комад, присвајано за њихове потребе.

GSAM 132Побуђено јавно интересовање за пророчанства

GSAM 132.2Ово запањујуће испуњење пророштва имало је огроман утицај на јавно мњење. Појачало је интересовање народа за испуњена пророштва и она која се испуњавају. Др Лич је рекао да је у року од неколико месеци након 11. августа 1840. године примио писма од више од хиљаду истакнутих неверника, од којих су неки били вође клубова неверника, у којима су навели да су одустали од борбе против Библије и прихватили је као Божје откровење човеку. Неки од њих су се у потпуности обратили Богу, а бројни су постали способни говорници у великом покрету другог доласка. Неки су се др Личу обратили овако: „Тврдили смо да тумачи пророштва цитирају из устајалих страница историје да би поткрепили своја тврђења о испуњењу пророштва; али у овом случају пред нашим очима су живи докази.“

GSAM 132.3Да бих илустровао како је управо на крају шесте трубе порука о доласку почела да се шири „гласом великим“, навешћу један случај који ми је испричао један од учесника у овој поруци.

GSAM 132.4Године 1840. Е. К. Вилијамс, велики произвођач шатора и једара из Рочестера, Њујорк, прихватио је поруку и позвао пасторе Милера и Хајмса да дођу у Рочестер и обрате се хиљадама људи тог града. Они су одговорили да немају довољно новца да обезбеде салу довољне величине за смештај народа. Он је одговорио: „Имам кружни шатор пречника 120 стопа. Поставићу га, опремити седиштима и бринути о њему бесплатно. Дођите и проповедајте поруку.“ „Дошли су“, рекао ми је, „и шатор није могао да прими ни пола оних који су дошли да слушају, па сам додао део од четрдесет стопа, чиме је шатор постао величине 160 x 120 стопа. Тај шатор је свакодневно био испуњен људима, а стотине су се гужвале напољу, сви жељни да чују реч.“

GSAM 133Стотине проповедају поруку

GSAM 133.1Да би се одговорило све већем интересовању, у летњој сезони су коришћени велики шатори, а у шумарцима су одржавани састанци на отвореном. Неки од највећих црквених објеката и јавних сала коришћени су зими, и сви су били препуни заинтересованих слушалаца. Уместо да пастор Милер, као до 1840. године, „готово сам“ проповеда поруку, око триста људи придружило му се у јавном објављивању окончања периода од две хиљаде триста дана и у узвикивању: „времена већ неће бити“ и „дође час суда Његовог“. Тако видимо како је, када је дошло Господње време да порука оствари свој светски напредак, његова реч била испуњена и милиони су били покренути жељом да чују позив.

GSAM 133.2Оно што је било тачно за покрет у Америци, било је тачно и у другим земљама. Од 1840. године, уместо да неколико појединаца шири своје публикације, десетине су, такорећи, искочиле у први план да прогласе тај вапај. У Енглеској је седам стотина проповедника само из Цркве Енглеске проповедало ту поруку, да и не спомињемо десетине других који су били ангажовани у истом послу. У више од двадесет различитих водећих народа на земљи порука се ширила са таквим жаром да је посматрач могао рећи: „Ови људи су ужасно озбиљни.“